субота, 22. јун 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Геополитички расплет украјинске кризе - унутрашњи аспект (I)
Савремени свет

Геополитички расплет украјинске кризе - унутрашњи аспект (I)

PDF Штампа Ел. пошта
Драган Петровић   
среда, 19. фебруар 2014.

Украјинска криза заправо на овај или онај начин траје већ четврт века, или од неколико завршних година постојања СССР и током читаве епохе независне украјинске државе, само што је последњих месеци доживела кулминацију. Истина, постојали су периоди примирености у иначе геополитички и цивилизацијски подељеној земљи, баш као што је то апострофирао Хантингтон у својој чувеној књизи Сукоб цивилизација, где је подељености Украјине посветио читаво поглавље.

 

Додатна ескалација сукоба, која је наступила 18. фебруара,  указује на страхове аутора да ће тешко доћи до компромиса на унутрашњем плану, иако он није немогућ. Ипак, поред унутрашњополитичких и унутрашњих друштвених фактора, постоје и спољни интереси и утицаји, који ће бити предмет разматрања у следећем наставку, који и те како утичу на ситуацију у земљи, можда и више него они унутрашње природе.

Но, окренимо се актуелном тренутку и посебно будућности, покушавајући да одгонетнемо куда би Украјина могла даље ићи и како ће се ситуација макар у главним цртама даље одвијати. Шта је постојећа криза донела, које су то промене након којих ствари више неће моћи бити исте. Размотримо интересе великих сила које су макар индиректно умешане и заинтересоване за овај сукоб и украјинско питање.

Уколико посматрамо деловање унутрашњих актера украјинске политике, можемо доћи до закључка да је Виктор Јанукович до сада у свом укупном политичком делању у Украјини начелно избегавао, као и његова странка, заоштравање ситуације и да се у таквим случајевима делимично повлачио, а значајнијим делом тражио креативнија решења јачањем сопствених снага и извлачењем максимума из сопствених ресурса. При томе је показао неуобичајену упорност да дође до успеха, али и доследност да избегава сукобе и заоштравање ситуације, где и када би дошло до таквих околности, он се углавном повлачио и тражио алетрнативна решења, покушавајући да максимизира своје капацитете. У периоду раних 2000-их истакао се као један од водећих функционера, а потом и као лидер Партије региона, најјаче политичке странке у земљи, која је углавном репрезентовала проруско бирачко тело и југоисточни део земље. У исто време он је прилично успешно у периоду другог председничког мандата Леонида Кучме обављао функцију председника владе. Када је победио у другом кругу председничких избора новембра 2004. тадашњи председник владе Јанукович као да се нашао на врхунцу своје политичке каријере. Међутим, он је био једини председнички кандидат уопште у новијој парламентарној историји Европе, који је победио на председничким изборима, а коме је победа убрзо потом оспорена, и уз мешање западног фактора и поништена, а тај круг избора поновљен, где је он на таласима тада створене „Наранџасте револуције“ замало поражен.

Јанукович тада није клонуо духом, није се инатио и изражавао неповрење и сумње, а очигледно је био оштећен, већ је марљиво са својом Партијом региона већ на првим парламентарним изборима марта 2006. остварио резултат који је њега за неколико месеци кризве прелазне владе довео до функције председника владе, а његову странку, као већинског партнера, до формирања владе, са такође проруском Компартијом. У готово једногодишњем периоду, жестоко ометан од председника Јушченка, Јанукович и његова влада су успели да смире колико-толико економску и посебно политичку ситуацију у земљи и да скрену на себе пажњу умереном политиком према опонентима.

Међутим, Јушченко, тешко злоупотребљавајући позицију председника републике, до које је иначе дошао на веома сумњив начин током "наранџасте револуције" и отимањем претходне победе Јануковичу, проглашава распуштање владе и расписује превремене парламентарне изборе, нашавши „упориште“ у уставу, по коме председник на то има право у случају непосредног угрожавања безбедности земље, а то је, по његовом тумачењу, био прелазак неколико посланика наранџастих у редове Партије региона (што није створило, већ само ојачало постојећу праламентарну већину владе, а то се и ранијих година дешавало само у обрнутом правцу). Јанукович је поново прихватио овакву тешку злоупотребу уставне позиције председника, изашао на превремене парламентрне изборе септембра 2007. и са својом странком освојио највећи број мандата. Међутим, странка Јулије Тимошенко, односно њен блок, и странка Јушченка Наша Украјина као мањински партнер су формирали владу, која је имала само два посланика више од три преостале странке у парламенту – опозиционе странке. Јанукович је поново прихватио креативно деловање у опозицији, користећи се при томе тиме што је на основу претходних успеха на локалним и регионалним изборима држао власт у југоисточном делу земље. Током следеће две године, он је чак постигао необичну ситуацију - склопио је неформални пакт са Јулијом Тимошенко, председницом владе, против готово диктаторског понашања председника Јушченка, иако је Јушченкова Наша Украјина била слабији коалциони партнер у влади.

Након убедљиве победе на председничким изборима почетком 2010. Јанукович постаје председник, а његова странка Партија региона од тада је већински партнер, заједно са Компартијом, и малом странком Литвина у влади. Октобра месеца те године, Партија региона на регионалним и локалним изборима осваја власт не само у југоисточној половини земље, већ и у централним областима. Јанукович је за ове четири године постигао извесне помаке у области економије, учинио одређена предизборна обећања проруској половини земље, и постигао баланс у односу на стање пре Наранџасте револуције, а суштински покушао да настави да балансира, сада нешто ближе Русији, највише захваљујући томе што је начелно давао малу предност европским интеграцијама, од којих је Украјина била врло удаљена, низом тешких захтева из Брисела.

Јанукович је наставио да тражи баланс у односу на придруживање ЕУ и са друге стране Царинској унији, а тек када је ова прва опција била скончана са изузетно неприхватљивим последицама по економију и позицију Украјине, он се у новембру одмакао и нешто више определио за сарадњу са Русијом. Међутим, када је дошло до демонстрација и побуне у Кијеву и западном делу земље, он поново показује одсуство одлучности за конфликт и чак одсуство спремности да одговори на те изазове и конфликте како би се то могло очекивати од представника званичне власти у једној сувереној земљи.

Уколико упоредимо држање Јануковича крајем 2004, када му је одузета председничка победа, потом пролећа 2007, када му је одузето место председника владе, а његовој странци водеће место у влади, дакле укупна власт у влади, и заказани практично противуставно ванредни парламентарни избори, он се такође повукао од конфликта и изашао на те изборе без већих услова са своје стране, да би се сада услед притисака са улице и Мајдана, поново нашао у ситуацији да узмиче и избегава конфликт, те тражи компромисна и алтернативна решења.

Са друге стране, Јанукович је већ показао да уме да буде врло креативан и прилагодљив, па је, рецимо, након бриљантног наступа Тигипка на председничким изборима почетком 2010. на којима је Јанукович победио, а Сергеј Тигипко заузео треће место, понудио као председник свом дојучерашњем ривалу место у влади, што је овај прихватио (потом се Тигипко придружио Партији региона). Такође вероломног лидера украјинских социјалиста, центристу Мороза, који га је био преварио у време наранџасте револуције, и прешао Јушченку и Тимошениковој, што је њима било довољно да тада оспоре владину већину, успео је потом поново да придобије годину и по дана касније и са њиме формира владу, где је Јанукович био премијер, а Партија региона већински партнер. Слично је постигнуто са Литвином и његовом малом странком, заправо блоком, који се поставио геополитички неутралним, да би ипак у јесен 2008. ушао у владу са блоком Тимошенкове и странком Наша Украјина. Међутим, након своје убедљиве председничке победе почетком 2010. Јанукович је успео да убеди Литвина, да уђе у владу са Партијом региона и Компартијом.

Дакле, Јанукович се у својој досадашњој политичкој каријери показао ко човек велике енергије посебно у економској сфери, и као неко ко је спреман на дијалог и компромисе, али се редовно повлачио од директног конфликта и сучељавања, тражећи алтернативна решења, а делом је и узмицао, посебно тактички.

Када су у питању његови политички противници, ту као да посебне спремности за дијалог и компромис нема. Тјагинбук, лидер неонацистичке странке Галиције – Слобода, иако лекар по образовању, не показује чак посебну склоност парламентарним уступцима и више се понаша као лидер неког офанзивног покрета, а то његов екстремни десничарски покрет свакако јесте. Једина је можда срећа за Јануковича да је Тјагинбук и Слобода, мања странка по снази од Кличковог Удара, и посебно од конгломерата странака и организација Блока Јулије Тимошенко – Батковшчина, чију затворену лидерку мења Арсен Јацењук. Међутим, ни ту ствари нису посебно идеалне за тражење компромиса.

Наиме, Јацењук, најобразованији и убедљиво најуглађенији међу лидерима опозиције, заправо је главни амерички експонент и играч у Украјини, регрутован још за време мандата бившег председника Јушченка. Као његов близак сарадник, Јацењук га тада напушта на миг извана почетком 2009, када Јушченко постаје једна врста прокаженог, напуштеног и компромитованог диктатора у последњих годину и по дана вршења председничке власти, када је, између осталог, откривено да је слао тајно оружје и чак инструкторе Сакашвилију у рату са Русијом на Кавказу лета 2008. и када је уједињеним снагама Блок Јулије Тимошенко са премијерком на челу сарађивао са проруском опозицијом Партије региона и Компартије, против свог слабијег коалиционог партнера у влади Наше Украјине, странке Јушченка и нарочито против самог председника. Тада су убедљивом парламентарном већином смењивани министри одбране, спољних послова, које је претходно именовао Јушченко, и који су се замерили већинском украјинском јавном мњењу због свог држања према Русији и проруском делу Украјине.

Како управо Америка највише потпирује ситуацију у Украјини, углађени и уздржани Јацењук показује непомирљивост према предлозима власти, па је између осталог одбацио предлог да уђе као премијер у актуелну владу и чак инсистирао на формирању паралелне владе опозиције и непризнавању актуелне власти, и тиме се директно залаже за подривање уставног система земље. Поред свега тога, Јацењук има и додатан услов, који га удаљава од компромиса са Јануковичем, а то је да је као вршилац дужности лидера разнородног блока Батковшчина, а заправо блока Јулије Тимошенко, упућен на крајње непомирљив став по питању инсистирања да се Јулија пусти из затвора, што је за Јануковича и службено и лично, веома тежак услов.

Најзад, по природи далеко мање образован, и као боксер вероватно мање склон компромисима од једног професионалног лекара (Тјагинбук) и економисте (Јацењук), Кличко се намеће као можда најпогоднија особа у вођству опозиције са којим би се могао наћи нека врста компромиса од стране Јануковича и актуелне власти, али шире гледано и од проруске половине земље. Разлог томе је и што Кличко нема априорну и снажну западноукрајинску геополитичку одредницу, као што је то случај са Тјагинбуком и Јацењуком. Он нема ни антируску одредницу као Тјагинбук, нити проамеричку као Јацењук. Кличко је, истина, од великих сила најближи Немачкој, са којом и Москва гради стратешке односе, пре свега у економији. Кличко, популарни боксер, има ширих народних симпатија и у средишњем, па чак и у источном делу земље, дакле, он и својом изборном базом није неповратно прикован као Јацењук на западни део земље, односно као Тјагинбук, на крајњи унијатски северозапад – Галицију. Извесна умереност Кличка у односу на другу двојицу лидера опозиције у покушају успостављања неког договора са Јануковичем и властима показује се и у данима протеста, где Виталиј практично једини од опозиционара не истиче екстремне захтеве, мада је и он сам, у укупној напетости ситуације, продукт заоштравања и непомирљивости, који је већ месецима обележје протеста и побуна у Кијеву и западном делу Украјине.

Јануковичева позиција и позиција владајуће Партије региона је, посматрано са аспекта легитимитета власти, чиста – Јанукович је регуларно и убедљиво победио у оба круга председничких избора почетком 2010, на парламентарним изборима у јесен 2012. потврђена је већина владе, у којој су од тада само Партија региона и Компартија (појачани и са неким независним посланицима), док је блок Литвина, пошто није прешао цензус, ван владе, а на регионалном и локалном нивоу региони држе самостално и коалиционо власт у југоисточној половини земље, као и у најећем делу централних области.

Пада у очи да када је председник Јушченко држао власт у мандату 2005-2010, да је прво дошао на власт на изузетно сумњив начин (поништавање председничке победе Јануковича) и у сваком случају тесном победом, да је током свог мандата одмах дошао у сукоб са Тимошенковом и на тај начин имао само малог утицаја на владу преко своје све слабије и мале партије Наша Украјина, да је неколико пута газио устав и чак противуставно слао помоћ Сакашвилију у Кавкаском рату, против огромне већине јавног мњења у Украјини, које је било уз Русију, и да у читавом том периоду САД нису ни на који начин давале примедбе тадашњем председнику, а што је још важније, Јануковичу, као неспорно лидеру најјаче странке у Украјини, није падало на памет да покреће демонстрације и поставља питање легитимности власти у земљи. Са друге стране, имамо сада ситуацију да се далеко легитимнија власт у Кијеву, која је победила на свим изборима – председничким, парламентарним, локалним - оспорава од опозиције, али и дела западног фактора, пре свега САД, који јавно подржавају покушај опозиционара да на улици преузму власт, и чак штавише за жртве ових подухвата које су већ пале, а на жалост изгледа да ће из бити још, оптужују искључиво самог Јануковича и власт, иако је јасно да су се они до сада држали невероватно и неуобичајено уздржано, трудећи се да пронађу компромис и превазиђу напетости.                                                   

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер