Географија капитализма

Марксисти су дуго занемаривали проблем организације социјалног простора. Маркс је одлично уочио да продор капитализма у традиционална друштва разара њихове производне и културне системе, доноси беду и насиље, али у исто време отвара и хоризонт модернизације. Капитализам поробљава, али истовремно нужно ствара претпоставке за еманципацију. У чланцима о британској владавини у Индији он описује све ужасе које су донели Британци, али очекује да ће неумитно уследити и капиталистички развој.

Већ у Манифесту комунистичке партије (1847) Маркс и Енгелс предвидели су глобализацију, тежњу капитала да покори целу планету. Они пишу: „Потреба за све пространијим тржиштима на којима ће продати своје производе гони буржоазију преко цијеле Земљине кугле. Свугдје она мора да се угнијезди, свугдје да се насели, свугдје да успостави везе.“

Руски Бољшевици први су разумели да капитализам хијерархијски структурира простор, земље које су се прве развиле контролишу економије периферних друштава и настоје да их подреде својим потребама, као допунски привредни простор, како се то говорило у идеологији немачког империјализма.

Шездесетих година XX века трећесветски марксисти, Самир Амин, А.Г. Франк, Аргири Емануел (Аргхири Еммануел) и др. развили су терорију о деформисаном развоју периферних земаља, „развоју неразвоја“, они су тврдили да ширење капитализма у све делове света не доноси развојне шансе неразвијеним народима, већ перманентно сиромаштво и подређеност. У светском систему постоји подела на центар, полупериферију и периферију, између ових делова система постоје односи доминације и експлоатације.

У академској литератури значајни су увиди историчара Фернана Бродела (Фернанд Браудел) који тврди да капитализам није равна плоча, него рељеф. Бројни Броделови ученици развили су теорију о капитализму као светском систему: Имануел Волерстин (Imannuel Wallerstein), Ђовани Ариги (Giovanni Arrighi) и други.

На развој марксистичке теорије о простору пресудно је утицала књига Анри Лефевра „Производња простора“ (Хенри Лефебвре,La production de l’espace, 1974.). Према Лефевру, капитализам преживљава тако што производи простор, држава је насиље оријентисано према простору, развојна динамика креће се од производње ствари у простору ка производњи простора. Највећи допринос модерној левој теорији о социјалној географији дао је Дејвид Харвиј (Давид Харвеy) који је развио обухватну теорију о овој теми. Поред Харвија, драгоцена су и истраживања његових ученика: Нила Бренера (Neil Brenner), Нила Смита (Neil Smith), Ерика Свингедоуа (Erik Swyngedouw) и др. као и Саскије Сасен (Saskia Sassen), Едварда Соје Edward Soja) и др.

У овм есеју покушаћу, на основу резултата савремене теорије о простору, да прикажем како се он трансформише у капиталзму, који фактори пресудно утичу на промене политичке географије. Приказаћу просторне форме које су доминирале у епоси државе благостања, потом ћу описати трансфорамције територијалности до којих је дошло због глобализације.

Трансформације простора

Око организације простора увек се воде социјалне борбе, он је изложен сукобима и оспоравању. Друштвени сукоби настају око питања да ли треба да постоји само један ниво владања и админстрирања, или треба да их буде више, један, национални простор, или мноштво простора унутар којих се влада; да ли власт треба да буде концентрисана на једном месту или треба да буде каналисана у више специфичних локација; да ли државне просторне стратегије треба да буду униформисане или диференциране?

Традиционална географија посматра простор као статичну натурализовану платформу друштвене акције, која није друштвено конструисана и модификована.Традиционални простор карактерише географска близина, оштро дефинисане границе, затвореност и хијерархија фиксираних нивоа.

Према методолошком национализаму, све друштвене активности су организоване на националној основи. Национални ниво је примарни онтолошки локус друштвених односа, тај простор је фиксиран ванвременски контејнер, реификован је и замрзнут.

Модерна социјална географија инсистира да политичке границе нису природне, оне су произведене. Територијалне државе никад нису биле изоловане од утицаја ширих социјалних и економских структура и географског поретка унутар којих су деловале. Не постоје природне универзалне географске јединице унутар којих се одвијају социоекономски и политички процеси. Простор није фискиран, он је промењив, производи се кроз колективно деловање, историчан је, свака конфигурација је привремена. Нација и национална држава нису приодне појаве, територијалност настаје у социјалним процесима, теритроријалне матрице су промењиве.

Организовани простор је релативно стабилна основа за деловање државе, он је хијерархизован. Држава одређује међупросторне односе и административне диференцијације, одређује надлежности. Тај оквир може бити подривен када снаге промене настоје да реорганизују институционалну структуру, границе или функције субнацоналних јединица. Територија је географска матрица преко које делује држава, она диференцира државне активности између различитх нивоа територијалне админстрације, координације и политика, између различитих нивоа власти и локација. Националне државе су кључни актери у реконфигурацији простора. Различите врсте социјалних процеса имају различите географије и не уклапају се глатко у структуру наслеђених хијерархија.

Најмоћнији актери организују простор према својим интересима. Свака нова форма државе, сваки нови облик политичке моћи уводи свој властити начин поделе простора, своју властиту административну класификацију и дискурсе о простору, о стварима и људима у простору. Увек постоји мноштво различитих, али повезаних центара моћи и нивоа политичке власти. Актери су онолико моћни колико су у стању да управљају простором њихова моћ зависи од просторних нивоа на којима могу ефикасно да делују. Друштвене борбе су увек географске, одвијају се у простору.

Простор је привилеговани инструмент државних институција који оне мобилишу како би регулисале друштвене и политичке односе. Географске хијерархије су реалтивно стабилне, у њима активности које су организоване на једном нивоу доминирају у односу на друге, то су реалтивно чврсте географске структуре које ограничавају политичке, економске и културне актвиности на специфичан начин. У ситуацијама криза долази до радикалног реорганизовања простора, до промене хијерархијских односа унутар њега.

Капитализам има сталну тенденцију да укида баријере циркулацији капитала. Просторни склоп чине комплексне матрице друштвено произведених конфигурација и њима одговарајућих временских димензија, уклопљених у друштвено просечно време циркулације капитала у текућем историјском сплету околности.

Од XVII века државна форма територијалности чинила је стабилну институционалну платформу за одвијање акумулације. Током XVIII и XIX века европске националне државе оријентисале су своје регулационе активиности примарно на успостављање и координацију интегрисаног националног тржишта, како би се уколиниле препреке његовом несметаном деловању, које су наслеђене из ранијих периода. Требало је формирати тржиште рада, роба, капитала и земље, обезбедити квалитетан новац, централизовати државну администрацију и градити инфраструктуру. Модерни капиталистички систем организован је уз употребу државног насиља. Национална држава преобликовала је просторне матрице из ранијих епоха.

Државу чини хијерархијска контрола одозго-надоле, она је и културна формација са установљеним правилима. Модерна држава има моћ легитимирану путем социјалних конвенција које су доборовољно прихваћене.

У каптализму територијална конфигурација мења се када долази до промене акумулацијских стратегија капитала, али увек постоји заостало окоштало географско наслеђе ранијих рунди акумуалције. Акумулацијска стратегија је модел економског раста који је повезан и уоквирен државним и другим институцијама и политикама. Држава мобилише институције са циљем да организује специфичне форме интервенције, да регулише циркулацију капитала и баланс односа снага у цивилном друштву, са циљем стабилизације репродукције.

Каптал увек трансформише временски и просторни хоризонт. Стратешки простор је онај који обликује нове технолошке и комуникацијске могућности и делове државног апарата.

Акумулација је стално нестабилан процес, посебно у времену криза наслеђени оквири капиталистичке територијалне организације могу бити дестабилизовани, јер капитал настоји да трансформише социопросторну инфраструктуру и систем класних односа који више не представља сигурну базу за одрживу акумулацију. Простор се стално реконфигурише како би се постигао оптимални политички оквир за доминацију каптала над радом и целим друштвом, унутар нових форми капитализма.

Географија државе благостања

Територијална организација власти у држави зависи од прихваћених циљева државних политика. Уколико се жели постићи једнакост, онда је форма организације више централистичка.

У периоду после Другог светског рата западноевропске државе установиле су стандардизовану административну структуру на целој територији, чији је циљ био ублажавње или уклањање разлика у развијености путем централно вођених програма. Постоји ендемски конфликт између тржишта и демократије, елите богатих одувек настоје да ограниче демократију како би спречиле аспирације већине за владом заснованом на економској и социјалној правди.

Доминантна акумулацијска стратегија био је фордизам.То је систем заснован на национално организованој подели рада, са масовном производњом стандардизованих производа намењених масовној потрошњи. Карактерише га јака улога државе и монопола, централизација корпоративне организационе структуре и широка примена научних знања у технологији и управљању. Радни процеси су сегментирани, постојала је масовна експанзија унутрашње економије обима.То је био централизовани регулаторни поредак, сматрало се да разлике у развијености регија ометају раст.

У организованом капитализму држава је била надлежна за централно економско планирање, у то доба постојала је тенденција сталног раста државне бирократије и масовних инвестиција у индустријску инфраструктуру. Циљ кејнзијанске економске политике био је јачање домаће привреде, потрошње и образовног нивоа становништва.

Односи између капитала и рада регулисани су путем корпоративног преговарања и споразумевања. Држава је своје функције вршила унутар националне територије, преко низа селективних просторних класификација и политичких агенција. Свет капитала био је идентификован са националним оквиром, локални нивои власти нису имали властити економски живот, морали су да следе развојне правце које је утврђивала национална политика.

Фордистичко-кејнзијански период је без преседана територијализовао, ограничио и национализовао политичко-економски простор. У различитим националним формама држава је чинила релативно стабилан оквир артикулације и динамике акумулације.

Капиталистичка регулација представља систем правила, обичаја, норми и компромиса који су установљени унутар специфичних институција, и на тај начин су конфликтини социјални интереси уклопљени у релативно стабилан систем, рутинизован и одржив просторно –временски оквир. Монополистичка форма регулације омогућавала је корпоративну концентрацију и централизацију унутар великих националних индустријских сектора. Националне државе су примњивале разне облике индустријских политика у настојању да постигну што боље позиционирање на светском тржишту својих националних шампиона, најуспешнијих монопола. Монетарна понуда била је регулисана на националном нивоу, у систему фиксних валутних курсева у бретонвудском систему, под доминацијом САД. Сврха овог система је била заштита националне државе од претераних флуктуација у међународној економији, то је био Њу дил (The New Deal) на светском плану.

Националне централне банке надзирале су дистирибуцију кредита корпорацијама и потрошачима, дугорочне инвестиционе одлуке су биле могуће захваљујући стабилном макроекономском расту. Нациоанална држава била је снажно ангажована у управљању агрегатном тражњом, економски раст био је базиран на потрошњи обичних људи, систем је омогућавао користи и онима који нису власници капитала.

Државни приходи обезбеђивани су преко прогресивног опорезивања. Светска економија је била парцијализована, између релативно аутоцентричних националних економија, САД су вршиле функцију контроле светског поретка. Успостављање тржишта, регулација и координација били су на истом, националном нивоу, капитал није имао излазну опцију, то га је приморавало да пристане на социјалне компромисе.

Локални и регионални нивои власти били су интегрисани унутар националних институционалних хијерархија. У настојању да стандардизује снабдевање социјалних давања и да координира националне економске политике, држава је централизовала инструменте за регулисање урбаног и регионалног развоја. Локлани нивои власти служили су као трансмисиони механизми за спровођење централно утврђених политика и програма. Децентралне јединице су функционисале као подређене агенције преко којих је дистрибуирана социјална заштита. Централизација је била организована како би се постигла једнакост животних услова на целој територији неке националне државе. Локалне власти су обезбеђивале сервисе чија производња није била исплатива за приватна предузећа и за којима је постојала политичка тражња. Систем је почивао на универзалном обезбеђивању основних сервиса, што је захтевало униформност адимистративног организовања. Велико предузеће и држава били су стратешка места на којима се одвијала динамика иновација.

Унутар институционалне архитектура просторног кејнзијанизма, регуалција и контрола над регионалним развојем биле су централизоване. Држава је управљала тражњом коју су задовољавали домаћи производи. Политика редистрибуције почивала је на универзалном грађанству, тј. апстрактном грађнину, политички простор чинила је заједница грађана.

Институционални аранжмани који су ограничавали моћ капитала у послератном периоду постојали су захваљујући друштвеним борбама пре и после Другог светског рата. Антифашистички покрет довео је не само до војног слома сила осовине, него И до послератне еманципације нижих социјалних слојева у западним државама, до појаве антиколонијалних покрета, слома светског колонијалног система И појаве развојних национализама у Трећем свету. После ратова увек долази до поправљања друштвеног положаја нижих класа, које у ратовима сносе највећи део терета, а после рата више нису спремне да трпе подређени положај.

Током периода државе благостања дошло је и до извесне промене на светском плану. Блоковска подела света створила је услове за деколонизацију и економски развој периферних народа и држава. Ипак, односи доминације нису темељно измењени, богате државе и даље су водиле империјалне ратове против народа Трећег света, социјални компромис у центру њима није донео користи. Цех благостања у богатим државама платили су сиромашни народи који су и даље били експлоатисани и подређени.

Глобализација

Седамдесетих година XX века формирају се моћни класни савези који су наметнули одвајање капталистичке територијалне организације од националних конфигурација које су преовладавале у петходном периоду. Настао је нови глобализовани систем у коме постоје нове хијерархије, глобално-национално-локалне интеракцијие, ни један ниво није примарни стуб акумулације, регулације и социопросторних орбити. Настали су постнационална географија и безгранични простор.

Неолиберални напад на социјалну државу није изведен у једном, одлучујућем нападу, то је био дуг процес. Седамдесетих година наступа криза фордистичког ситема, пропада бретонвудски споразум, долази до нафтне кризе 1973. и интензивирања економске конкуренције која је долазила из новоразвијених земаља. Опада профитабилност масовних производних индустрија, појавили су незапосленост и инфлација као и засићење тржишта стандардизованим производима. Великом преокрету допринеле су и технолошке промене и фискална криза државе. Послератни социјални компромис почивао је на нестабилном и привремном односу снага. Када је раднички покрет почео да губи политичку моћ, буржоазија је успела да подрије систем који је наметао ограничења капиталу. У то време почињу све више да посустају источноервопски социјалситички системи, што је такође довело до колапса левице на Западу.

Nафтнa кризa 1973. године

У ери глобализације простор је децентриран, национални ниво акумулације и државне регулације комбиновани су са субнационалним и супранационалним територијалним конфигурацијама. Дестабилизовне су просторне административне хијерархије на којима су почивали институциоанлни аранжмани, попут колективног преговарања.

У постфордистичким акумулацијским стратегијама настају флексибилни производни системи, специјализација, појачана фрагментација поделе рада и диференцијација призвода. Производи су све мање стандардни, производни методи су флексибилни, индустрије се оријентишу према високим технологијама и напредним производним и финансијским сервисима. Предузећа су реорганизована, у богатим државама задржане су њихове централе, истраживање и маткетинг, а производња је пренета у регионе са јефтином радног снагом. Нове технологије омогућеле су децентрализацију производње и даљинско управљење. Некад чврсто интегрисна и централизована предузећа, са великим бројем радника, претворена су глобалне мреже са мноштвом снабдевачких и производних јединица. Радна снага је разбијена, разбацана по различитим деловима света, неповезана, подељена етничким, верским и језичким разликама. Метрополски региони ситуирани су на различитим националним територијама, одвојени од свог националног окружења, створена је „архипелаг економија“.

У постфордистичком периоду локални нивои власти су реструктурирани сагласно њиховој позицији на светском тржишту, унутар супранационалне поделе рада. Градови су постали кључна политичко институционална арена у широј неолибералној геогфафији, капитал је подредио урбан простор потребама акумулације.

После Другог свег рата држава је била гарант благостања и социоекономске редистрибуције, у ери глобализације њена функција је пре свега да унапређује конкурентност предузећа, постоји интервенција на страни понуде. Средства за те намене у јавним буџетима обично се обезбеђују на штету средстава која су била намењена за колективну потрошњу нижих слојева становништва. Држава и даље има кључну улогу у градњи модерне инфраструктуре која је фиксирана у простору и неопходна је да би се процеси циркулације капитала несметано одвијали. Није подривена централна позиција државе, она је само реорганизована. Држава као контејнер унутар кога се одвијају социјални процеси постао је је неадекватан појам због пролиферације прекограничних динамика и формација. Промена се креће од центрипеталне конфигурације националне државе ка центрифугалној мултипликацији актера.

Дерегулација међународног финансијског тржишта и кредитини систем који је настао после слома бретонвудског споразума подрили су национално организовано управљање тражњом и национално вођене монетарне политике. У условима глобализације кејнзијанска макроекономска политика није могиућа, зато што је доведено у питање постојање државног суверенитета.

Државна интервенција у ери глобализације није укинута, већ је политички институционално и географски реорганизована. Национална држава и даље промовише и регулише социјалну и просторну кохезију, али традционалне хијерархије унутар националне државе знатно су промењене. Мултискаларна динамика неолиберализма ослабила је или демонтирала институционална ограничења маркетизацији, комодификацији, дерегулацији и хиперексплоатацији радне снаге. Ерозијом државне територије смањена је њена могућност да регулише економске активности унутар својих граница.

Национални ниво је и даље географска арена унутар које се обликује глобални простор и подређује потребама акумулације капитала, али територијалност више није основни принцип организације

Национални ниво је и даље географска арена унутар које се обликује глобални простор и подређује потребама акумулације капитала, али територијалност више није основни принцип организације. Држава је стратешки актер у формирању глобализованог поретка, она реорганизује територијалну организацију према захтевима глобалне економије, она сама себе демонтира.

Дисперзија економских активности у простору омогућава појачану доминацију каптала, посебно оног из метропола. Централне функције унутар глобалног система и даље су концентрисане на националном простору развијених земаља, паралено постоје и дисперзија и централизација. Хипермобилни капитал дисциплинује националне владе.

Кључна идеја неолиберализма је да је отворено, конкурентно и нерегулисано тржиште, ослобођено од свих облика државне интервенције најоптималнији механизам за остваривање економског развоја. Због тога треба смањити корпоративне порезе и приватизовати јавни сектор. Извршен је масовни напад на организовани рад, укинути су многи социјални програми, појачана је мобилнст капитала, урбана сиротиња је криминализована. Држава у интересу глобализованог капитала интервенише на страни понуде (помаже онима који продају, а не онима који купују, тј. богатим, а не сиромашним), намеће тржишну дисциплину већини становништва, даје приватним компанијама бројне привилегије. Тако створени систем назван је социјализам за богате. Неолиберализам је ауторитарни реваншистички режим који државу претвара у институционални ансамбл, како би је онемогућио да интервенише у корист већине становника.

У глобализованом поретку паралено постоје и старе националне структуре и нове глобалне. Тамо где су у старе јаке, процес је еволутиван. У ранијим периодима међународна логика се кретала ка стварању националних држава кроз империјалну географију, данас се глобални систем установљава унутар националне државе.

Марксистички аутори саматрају да је детериторијализација акумулацијска стратегија капитала, преко којих велике фирме деловањем у сајбер простору настоје да се ослободе регуалторног деловања државе.

Чињеница да је неки процес или територија део суверене државе нужно не значи да је детерминисан од стране те државе, он може бити локалитет унутар глобалних, ненациоанлних процеса, мешавина националних и ненационалних елемената. Динамика глобализације је вишеструка, неки процеси одвијају се унутар експлицитно глобалних институција, други се одвијају дубоко унутар територија и конструисани су унутар националних миљеа, а по својој суштини су глобални.

Субнационални ниво је део глобалног које се структурира унутар националног. Глобално умрежавање локалитета друкчије је него у националним државама. Глобализација дестабилизује хијерархијске односе између различитих локалитета који су део националне територије, додељује им различите улоге и места у хијерархији глобалног простора. У глобализацији, државе задржавају примат, оне денационализују и реорганизују простор и формирају глобализовани систем. Нове просторне форме последица су промена односа моћи између класа.

Економски успех глобалних градова нужно се не преноси и на њихово национално окружење

Инфраструктурна чворишта глобализације налазе се у глобалним градовима, она су територијално фиксирана. Моћ коју ови градови имају у светским мрежама одвојена је од националне матрице, они су уклопљни у глобална кретања капитала, роба и рада које ни једна држава не може лако да контролише. Економски успех глобалних градова нужно се не преноси и на њихово национално окружење. Питања која они себи постављају су: зашто деловати унутар хијерархијских структура које дефинише држава а не укључити се директно у отворени простор и комуницирати са локалним актерима из других држава, зашто не учинити скок из националног у интернационално, у директне локлано-глобалне трансакције? То је поредак „глобалне локализације“, локални простор постаје део глобалног, без посредовања државе. Глобално је локализовано дубоко унутар државе и других националних институција.

У глобалним градовима укрштају се многи глобални процеси, то су у физичком простору национални локалитети, али њихова економска позиција је унутар ненационалних глобалних мрежа. Најзначајније пунктове глобализације чини мрежа финансијских центара , они су део националне територије, али нису национални у историјском значењу појма. Захваљујући дигитализацији настаје глобално цивилно друштво.

Стратешке локалитете глобализација чупа из националног простора, они губе идентитетске везе са националним изворима. Формира се нови појам заједнице и чланства у њој, настају транснационални урбани системи унутар којих се одвијају глобалне трансакције. Иако глобалне мреже своје стратешке тачке имају унутар националних оквира, њихове државе не могу да их контролишу и регулишу. Регулаторне функције постају делатност не само државе, него се независно од њие ендогено формулишу на основу аутономних споразума умрежених актера. Мреже преузимају функције националних правних оквира, стандарди замењују чврста правна правила, стварање норми је приватизовано. Одлучивање се денационализује како би се приватизовало. Приватизацијом процеса доношења норми и наметањем државама корпоративне приватне логике, приватне агенде постају јавна политика, стварају се партикуларистички нормативини поретци.

Слаба домаћа легислатива подрива политичке капацитете грађана да захтевају одговорност носилаца јавних функција, јачају приватизоване егзекутиве које су вођене глобалном политиком. Национално законодавство ограничено је на домаћа питања. Међународне институције, попут Светске банке. Међународне трговачке организације и Међународног монетарног фонда преговарају само са извршним властима. Законодавци само ратификују већ закључене споразуме, формира се савез државне егзекутиве и глобалног корпоративног капитала, класична територијална, хијерархијска организација власти транфсормише се у мреже.

Овакав систем није компатибилан са демократијом, паралелно постојање глобализованог капитализма и демократије није могуће. Опада значај класа, формирају се слабо интегрисане, скупине настале на основу посмодерних животних стилова и идентитета. Иако су односи неједнакости све израженији, то не доводи до настанка класне свести, што систему олакшава неутрализацију сегментираних, територијално локализованих и изолованих побуна. Отуд инсистирање на значају мултикултурализма, чиме се постиже да стуктурне противуречности савременог капитализма не доводе до настанка класне свети. Универзално грађанство подривино је политиком идентитета, наглашавањем језичких, етничких и културних посебности, чиме је разбијена политичка компактност нарочито нижих социјалних слојева. Политика идентитета је стратешка концепција глобализованог капитала да неутралише отпор једном драстично неправедном и неодрживом систему. Појмови грађанства, пракси, идентитета, дискурса лојалности и припадања, дестабилизовани су. Глобализацијом су подривени грађанство као правна веза појединца и политичке формације и лојалност држави. Ако држављанство не значи гарантовање социјалних права, то води до слабљења везе између сиромашних и државе. Неолиберализам наглашава значај тржишта као механизма за решавање социјалних проблема.

Поредак је тако организован да је колективна акција незадовољних отежана или потпуно онемогућена. „Заједничко“ се комодификује, “колективно“ се уклапа у шири тржишни оквир унутар кога доминира капитал.

Глобализација не подрива само територијални, већ и темпорални суверенитет држава, јер хипермобилни и супербрзи капитал онемогућава државне активиности у економији. Убрзање тржишних интеракција редукује време које је неопходно за утврђивање и координацију политичких одговара на економске догађаје и кризе. Егзекутива стиче предност у односу на легислативу и судство, због тога што може брже да реагује. Глобализација умањује или потпуно поништава капаците организовоног рада да се одупре појачаној експлоатацији. Она фаворизује покретљивост, омогућава приватним корпорацијама да им рад буде доступан ресурс производње који није у могућности да утиче на висину надница и услове рада. Цена рада на појединим локалитетима утврђује се према светским мерилима. У глобализованом систему плате су трошак који не утиче на тражњу као раније, и треба га смањити. Социјална политика подређена је очувању тржишне флексибилности и конкурентности у глобалном контексту, држава постаје све ауторитарнија, јачају паралелене мреже моћи које су повезане са капиталистичким интересима. Отопр добија форме верског фундаментализма и национализма, јачају комунитаристички покрети као одговор на спољашње економско-политичке притиске. Њих глобални систем лако компромитује и неутралише. Класне борбе у XIX и XX веку почивале су на афирмацији универзалних вредности, циљ је био постизање социјалне правде. У глобализованом поретку доминирају борбени, искључиви верски фундаментализми који фрагментирају отпор, подређене класе међусобно се сукобљавају. Борба се не води између светског пролетаријата и светске буржазије, већ између хришчанства и ислама и сл.

У глобалне мреже интегришу се само неки делови националне привреде и неки локалитети, они који су способни да се такмиче на светском тржишту. Због тога долази до унутарнационалне просторне диференцијације и повећања разлика у развијености између региона који су интегрисани у глобалне токове и оних који нису, који су маргинализовани. Неолиберали сматрају да су унутарнационални просторни диспаритети неизбежан предуслов и последица тржишно генерисаног раста. Државне просторне стратегије реорганизоване су, од националних редистрибутивних модалитета ка урбаноцентрично оријентисаним формама просторне политике чији је циљ поправљање конкурентности.

У глобализованом поретку локалне економије нису способне да се одупру кризама. Капитализам више не делује унутар држава, напротив, државе треба да се уколопе у глобални простор који обликује капитализам који одлучујуће утиче на њихово деловање и дефинише њихове функције. Бинарна подела национално-глобално више не одговара стварности, не постоје ригидне дистинкције унутра и споља. Субнационални простори су директно укључени у интеракције које се одвијају унутар глобалних мрежа, они преузимају улоге које су некад припадале држави. Слабо повезане, некомпактне територије на великим раздаљинама не могу да обезбеде ефикасно управљање. Глобални поредак се контролисано дезорганизује, како би крупни капитал био једини значајни актер на светској сцени. У оваквом систему добитиници су малобројни, 001%, док већина светског становништва пада у сиромаштво и безнађе.

Велика криза 2007/2008, није довела у питање глобализовани поредак. Одсуство регулације на националном и светском плану довело је до највеће финансијске кризе у историј, али односи моћи нису промењени. Врхови светске буржоазије успели су да мобилишу капацитете националне државе како би се криза санирала, а онда је све настављено по старом. Кад је криза избила, буржоазија је посегнула за управљачким капацитетима националне државе, њена просторна стратегија промењена је како би се постигли тренутно жељени ефекти. И тако даље, ка још разорнијим кризама.

Ефикасно управљање на глобалном нивоу није могуће, незамислива је светска влада, због тога је ресуверенизација једина просторна статегија која омогућава прогресивне политичке реформе.

(Аутор је активиста Зрењанинског социјалног форума)