Globalni sporazum protiv hegemonije SAD

Tokom avgusta u Saratovskoj oblasti u Rusiji održani su međunarodni operativno-strateški manevri koji su za cilj imali uvežbavanje borbene gotovosti u slučaju terorističkih napada.[1] U manevrima koji su održani u dve etape – od 16. do 23. avgusta i od 25. do 28. avgusta – učestvovale su specijalne antiterorističke jedinice Rusije, Kazahstana i Kirgizije. Pomenute zemlje članice su Šangajske organizacije za saradnju. Ruski ekspert za istok Aleksej Maslov izjavio je da su pomenuti manevri sastavni deo saradnje na zaštiti regiona od terorizma i separatizma koja se sprovodi u okviru država-članica ŠOS koja uključuje: Rusiju, Kinu, Kazahstan, Kirgiziju, Tadžikistan i Uzbekistan.[2]

Šangajska organizacija za saradnju osnovana je 2001. godine tako što se šangajskoj petorci, koja je osnovana 1996, pridružio i Uzbekistan, što ŠOS, koja po površini zauzima 30254414 km2 čini u teritorijalnom pogledu daleko najvećom političkom organizacijom na svetu. Pored toga, sa procenjenih preko milijardu i pet stotina miliona stanovnika ona predstavlja zajednicu država koja ima daleko najveći broj stanovnika. Osim već pomenutih stalnih članica, zemlje posmatrači ŠOS su Indija, Mongolija, Iran i Pakistan; partneri u dijalogu su Belorusija i Šri Lanka dok su gostujuće države Avganistan, Turkmenistan i, što je u ekonomskom i političkom smislu veoma značajno, zemlje članice ASEAN-a, odnosno Organizacije jugoistočnih azijskih nacija osnovane avgusta 1967. koja uključuje Indoneziju, Maleziju, Singapur, Filipine i Tajland. Ova organizacija je nakon proširenja uključila Burmu, Vijetnam, Laos i Kampučiju (Kambodžu). Zemlje članice ASEAN-a imaju preko pet stotina osamdeset miliona stanovnika.

države članice; zemlje posmatrači; gostujuće države

Iako je zasad teško prognozirati da li bi se zemlje ASEAN-a eventualno pridružile ŠOS-u, to se ipak kao mogućnost u doglednoj budućnosti sigurno ne može isključiti, pri tome na umu takođe treba da imamoi i zemlje koje su sada samo posmatrači. Da je ovako nešto realno, možemo uvideti i na osnovu toga da su Pakistan, Indija, Mongolija i Iran već izrazili želju da se priključe zemljama potpisnicama Šangajskog sporazuma.[3]

Zajednička borba protiv terorizma

Savet šefova država predstavlja najznačajnije telo ŠOS koje zaseda svake godine u jednom od glavnih gradova zemalja članica u kojoj su službeni jezik kineski i ruski. Sasvim je jasno da je primarni cilj organizacije borba protiv terorizma i to pre svega u politički nestabilnom regionu centralne Azije koji uključuje i zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza u kojima su sukobi, kao i napadi i terorističke akcije koje su usmerene protiv lokalnih organa vlasti, policije i civila gotovo svakodnevni. U to smo mogli i da se uverimo u slučaju nedavnog napada na policijsku stanicu u Tadžikistanu koji se graniči sa Avganistanom i u kome su dve osobe poginule dok je ranjeno preko 25 osoba. Napad je izvršio Islamski pokret Uzbekistana koji se graniči sa Tadžikistanom i koji se bori za uspostavljanje islamske vlasti u toj bivšoj sovjetskoj republici.[4]

Jasno je da je pomenuti pokret povezan sa Al Kaidom koja nastoji da sukobe prenese i na druge zemlje u regionu. Usled brojnih terorističkih akcija na tlu zemalja članica, vojna saradnja u borbi protiv terorizma je svakako više nego neophodna. U tom svetlu ne čudi da je kao poligon antiterorističkih manevara izabrana upravo Saratovska oblast na jugu Rusije. Terorizam predstavlja ogromnu pretnju i za samu Rusiju i pri tome treba uzeti u obzir napade preostalih čečenskih terorista, ali i pripadnika Al Kaide.[5] Setimo se samo Dubravke ili jedne od najkrvavijih drama sa taocima u Beslanu.[6] Građani Rusije su se s bolom prisetili šta se dogodilo pre tačno šest godina kada su 1. septembra 2004. godine 32 terorista upala u grad, pri čemu su se zabarikadirali u lokalnoj osnovnoj školi. U sukobu koji je zatim usledio poginule su 334 osobe, uključujući roditelje, kao i pripadnike ruskih specijalnih jedinica, a od tog broja poginulo je i 118 dece. Prvog septembra su na mestima terorističkih napada koji su izvedeni širom Rusije održane komemoracije u znak sećanja na brojne nevine žrtve.

Sve ovo ukazuje na goruću potrebu formiranja jednog ovakvog saveza čija je primarna vojna misija saradnja u borbi protiv terorističkih organizacija, čije su aktivnosti naročito prisutne u centralnoj Aziji. Međutim, na ovom mestu moramo da postavimo i sledeće pitanje: da li se smisao i ciljevi Šangajske organizacije za saradnju iscrpljuju i svode na borbu protiv terorizma ili se tu krije potencijal za stvaranje novog bipolarnog sveta?

Vojno-ekonomski kapaciteti

Vodeća ekonomska sila Šangajske organizacije svakako je Narodna Republika Kina koja je u drugom kvartalu ove godine premašila Japan i postala druga svetska ekonomska sila odmah posle SAD. Kineski bruto domaći proizvod u istom periodu godine iznosio je 1335 miliona dolara, čime je kineska ekonomija prestigla japansku sa bruto domaćim proizvodom od 1286 miliona dolara.[7] Naravno, bogatstvo u Kini je prilično nejednako raspoređeno, tako da se recimo industrijski i ekonomski najrazvijenija oblast Šangaja ne može porediti sa brojnim kineskim provincijama, a osim toga bruto domaći proizvod je po glavi stanovnika u Kini daleko niži nego u Nemačkoj ili Japanu. Kineska ekonomija je prestigla Nemačku još tokom 2007, ali je razlika u dohotku po glavi stanovnika enormna jer su 85 miliona Nemaca daleko ispred 1,3 milijarde Kineza. Dohodak je u 2007. godini u Nemačkoj bio 28.000 evra (38.000 dolara), dok je kineski BDP po stanovniku iznosio 19.800 juana, ili 2.800 dolara.[8]

Ipak, američki stručnjaci prognoziraju da će do kraja decenije kineska ekonomija prestići i ekonomiju SAD pre svega zahvaljujući ogromnom privrednom rastu ove zemlje. Naravno, privredni rast omogućava Kini da ojača svoj uticaj u regionu Azije, što će opet ograničiti uticaj Amerike i to pre svega u Indokini i na Tajvanu koji predstavljaju deo američke interesne sfere. Kina će svojom dugoročnom politikom i dalje nastojati da ostvari svoje nacionalne interese zahvaljujući kojima postepeno istiskuje Ameriku kao globalnu i vodeću svetsku ekonomsku i vojnu silu.

Iako je ruski BDP opao tokom prvog kvartala ove godine, Glas Rusije prenosi procenu analitičara švajcarske banke da će ruski bruto domaći proizvod u narednih deset godina porasti za čitavih 60 odsto, što u svakom slučaju govori o ogromnom potencijalu ruske ekonomije koja će nakon manjeg pada uzrokovanog svetskom ekonomskom krizom zabeležiti oporavak.[9] Dugoročno, a pre svega zahvaljujući svom ogromnom prirodnom bogatstvu koje počiva u ogromnim izvorima energenata, Rusija će prema proceni američkih ekonomskih stručnjaka biti među prvih pet svetskih ekonomskih sila do sredine ovoga veka. Za pomenuto glasilo ekspert Leonid Vardomski kaže: „Čitav svet je zainteresovan da se ekonomija Rusije razvija, da troši i privlači investicije, da daje prihode ne samo svojim, već i stranim kompanijama. Što veći bude bio njen ekonomski potencijal, to će postati bolji pokazatelji privrednog rasta drugih zemalja.“ Danas na Rusiju računaju najbolji finansijski analitičari sveta koji smatraju da će se ona oko 2030. godine pretvoriti u najveću ekonomsku silu Evrope.

Naravno, SAD se zahvaljujući svojim oružanim snagama i svojoj moneti i dalje nalaze na mestu svetskog lidera. Snaga SAD se ogleda pre svega u mogućnosti “brzih intervencija” po čitavom svetu, ali stratezi globalne politike u SAD ozbiljno računaju na Kinu i Rusiju. Defanzivna politika Rusije, koja počiva na ogromnom arsenalu interkontinentalnih projektila, čine od Rusije vodeću vojnu silu ŠOZ. Međutim, vojna moć Ruske Federacije ne počiva samo u nuklearnom arsenalu, koji predstavlja zaostavštinu perioda hladnog rata, već i u najsavremenijim sistemima protivvazdušne odbrane kao i u savremenom naoružanju kopnene vojske. Kina, s druge strane takođe jača svoje oružane snage jer kineska armija uvodi najnovija sredstva naoružanja u svim vidovima svojih oružanih snaga, počev od mornarice za koju grade svoj prvi nosač aviona. U ovom aspektu SAD još uvek predstavljaju najjaču vojnu silu jer su svi sukobi, još od drugog svetskog rata, potvrdili koliki značaj imaju ovi ploveći gradovi kada su u pitanju intervencije širom sveta. Najbolji dokaz istinitosti ove tvrdnje predstavlja sukob u Zalivu tokom devedesetih godina kao i bombardovanje SRJ od strane NATO pakta. Ali da i druge zemlje shvataju značaj nosača aviona, potvrđuje i primer Indije i Rusije kao i Francuske i Britanije. Kada su u pitanju novi projekti u drugim vidovima oružanih snaga, Kineska armija je već uvela u sastav svog vazduhoplovstva napredni višenamenski avion “J-10”, s tim što je u toku razvoj još savršenijeg aparata koji bi bio pandan američkom “F-22”. Osim toga, u toku je modernizacija ostalih aparata na standard koji bi im omogućio upotrebu tzv. “pametnog oružja”. Kada je u pitanju kopnena vojska Kina masovno uvodi nova oklopna sredstva i sredstva za protivoklopnu borbu kao i najsavremenije pešadijsko naoružanje.

Što se tiče preostalih zemalja članica sporazuma, reč je o državama koje se pre svega oslanjaju na Rusiju kada je u pitanju vojna, ali i ekonomska saradnja. Ekonomije Tadžikistana, Uzbekistana, Kazahstana i Kirgistana tesno zavise od Rusije jer nije reč o ekonomskim divovima. Kada su u pitanju oružane snage, ove zemlje imaju ogromnu korist od vojne saradnje sa Ruskom Federacijom i Kinom koja se ogleda u protivterorističkim manevrima koji će doprineti i podizanju borbene gotovosti armija pomenutih zemalja. U pogledu vojnih potencijala svakako prednjači Kazahstan, što je i logično jer je Kazahstan daleko najveća zemlja posle Rusije koja je članica Zajednice Nezavisnih Država. Kazahstan raspolaže sa brojnim savremenim tenkovima ruske proizvodnje i vazduhoplovstvom koje nije zanemarljivo jer se u njegovom sastavu nalaze i najsavremeniji avioni poput „suhoja SU-27“ ili aparata “mig-31“ koji predstavlja veoma efikasnog strateškog lovca zahvaljujući pre svega svom radaru i dalekometnim projektilima vazduh-vazduh[10]. Vojne snage preostalih zemalja članica su daleko slabije od Kazahstana. Ove zemlje su svakako i rastrzane veoma nestabilnom političko-bezbednosnom situacijom u regionu tako da im članstvo u Šangajskoj organizaciji omogućava logističku i operativnu podršku koja je ovim zemljama preko potrebna u borbi protiv narastajućih pretnji od terorističkih napada.

Dakle, SAD će morati da računaju ali i da se pribojavaju tešnje saradnje između zemalja članica i posmatrača Šangajskog sporazuma jer je sasvim jasno da ova organizacija, koja teritorijalno i populaciono predstavlja gotovo trećinu sveta, zahvaljujući svojoj ekonomiji koja je bazirana na ogromnom bogatstvu u energentima i šumama, kao i vojnim kapacitetima, daleko prevazilazi bilo koju drugu vojno-ekonomsku organizaciju. U budućnosti SAD i NATO će morati da računaju na zemlje članice Šangajskog sporazuma kao na nove svetske lidere a pre svih na Kinu i Rusiju. Zemlje članice pomenutog sporazuma mogle bi da budu nosioci jedne nove podele sveta koja bi podrazumevala bipolarni poredak.

Međutim, da je situacija daleko komplikovanija dokazuju brojne podele u interesnim sferama unutar samih članica Šangajskog sporazuma a naročito u zemljama koje su trenutno samo posmatrači ili gostujuće države.

Nakon kratkog prikaza vojnih i ekonomskih potencijala Šangajske organizacije neophodno je da pomenemo jednu činjenicu. Naime, usled nesporno impresivnih, vojno-ekonomskih kapaciteta, zemlje članice Šangajske organizacije predstavljaju svetske velesile. Pri tome naravno na umu pre svega treba imati Rusiju i Kinu, međutim, pitanje koje se postavlja glasi da li bi i zemlje posmatrači eventualno mogle da postanu i članice ovog saveza uprkos izraženim željama.

To je jako diskutabilno pitanje koje zahteva detaljnu analizu prilika u Aziji, s obzirom na to da se u pomenutom regionu ukrštaju interesi SAD i Kine, i to naročito u jugoistočnoj Aziji, s tim što moramo da imamo na umu da je zahvaljujući najnovijem jačanju vojne i ekonomske moći, Kina postala druga svetska ekonomska sila i da će zemlje članice ASEAN-a sve više potpadati pod njen uticaj, uprkos tome što je u regionu američki uticaj još uvek prisutan, pre svega na Tajlandu.

Da se zemlje regiona suočavaju sa velikim problemima, svakako potvrđuje i prisustvo islamskog fundamentalizma na jugu Filipina i na Istočnom Timoru. Pored toga, tu je i složeno pitanje odnosa između Indije i Pakistana jer moramo uzeti u obzir ogromnu netrpeljivost koja vlada između ovih zemalja, ali i nominalna saradnja između vlade Pakistana i SAD zadaje poprilično problema američkim nastojanjima u “globalnoj borbi protiv terorizma” jer je više nego očigledno da Al Kaida ima ogromnu podršku u samom Pakistanu koji je jedan od najvećih izvoznika terorizma protiv koga je usmerena i Šangajska organizacija za saradnju. Moramo svakako da pomenemo i antagonizam između najmnogoljudnijih zemalja sveta Kine i Indije koje su već tokom 1962. god vodile rat oko sporne granice na Himalajima koji je rezultirao sa nekoliko hiljada mrtvih na obe strane.

Uprkos ovim ogromnim problemima, koji još uvek potresaju region Azije, vodeće zemlje članice ŠOS-a, kao i zemlje partneri, koje predstavljaju gotovo trećinu svetske populacije, s punim pravom sebe vide kao svetske supersile jer se postepeno oslobađaju uticaja SAD, koji je sve slabiji umnogome zahvaljujući svetskoj ekonomskoj krizi. Veliki problem za SAD predstavlja jačanje kineske ekonomske, pa i vojne moći, na koju trenutno nemaju adekvatan odgovor. Jačanje kineskog uticaja je poprimilo takve dimenzije da se gotovo dovodi u pitanje i američka zaštita Tajvana u svakom budućem hipotetičkom sukobu.

Usled svega ovoga, zemlje članice Šangajske organizacije, kao i gostujuće zemlje, osećaju da se odnos moći u svetu polako menja i da se fokus premešta u Aziju koja će postati centar moći u novom milenijumu, zbog čega će pažnja svetske javnosti biti usmerena ka ovom kontinentu u prvoj polovini 21. veka. S jednom aktuelnom svetskom velesilom Kinom i Indijom, koja će zahvaljujući svojim neiscrpnim prirodnim resursima uskoro to postati, težište geopolitičke, ekonomske i vojne moći se definitivno izmešta u Aziju.

Ne smemo zaboraviti Rusiju koja postepeno staje na noge i predstavlja glavnu pokretačku snagu ŠOS, uprkos sveopštoj heterogenosti pomenute organizacije. Dakle, iako usled navedenih razloga nije realno očekivati da se zemlje posmatrači, a naročito najmoćnije među njima – Indija i zemlje ASEAN-a – uskoro priključe Šangajskoj organizaciji, to i neće biti potrebno da bi se oko zemalja članica, pre svega Kine i Rusije koje će nesumnjivo postati svetske supersile broj jedan, okupile i ostale zemlje regiona na čelu sa Indijom u jednoj tesnoj vojno-ekonomskoj saradnji, koja će definitivno potvrditi da budućnost pripada azijskom regionu.