Хоће ли Венецуела после смрти Чавеза наставити истим путем

У уторак 5. марта преминуо је, на велику жалост свих бораца против америчког империјализма, највећи револуционар Венецуеле Уго Чавез. Његова смрт означава почетак новог раздобља за регион који је најбогатији нафтом на свету[1]. Милиони грађана Венецуеле, углавном припадници сиромашног слоја, имају прилику да одају последњу почаст великом социјалисти јер ће његов отворени ковчег бити изложен у Каракасу.

Колико је Уго Чавез био омиљен међу обичним грађанима Венецуеле најбоље говоре наводи агенција. По објављивању вести о његовој смрти и проглашењу седмодневне жалости, хиљаде ожалошћених Венецуеланаца изашло је на улице у центру Каракаса плачући, грлећи се и узвикујући слогане подршке. Групе уплаканих жена држале су се једна за другу поред председничке палате Мирафлорес. Неке од њих су носиле мајице на којима је писало: „Напред комаданте!“ Поред њих намрштени мушкарци су дизали песнице у ваздух и викали: „Нека живи, живи Чавез! Нека живи чавизам“. Људи су се окупили и испред војне болнице у којој је Чавез умро. „Осећам толики бол да не могу ни да говорим. Он је био најбоље што се овој земљи догодило. Обожавам га. Надајмо се да ће се земља смирити и да ћемо моћи да наставимо са задацима које нам је оставио“, рекла је службеница Хамилиана Бариос.[2]

Кључно је питање хоће ли Венецуела моћи да настави са „задацима“ које је у наслеђе оставио харизматични и речити борац за права сиромашних Уго Чавез? „Ел комаданте“ је био омиљен међу сиромашним грађанима Венецуеле које је искрено поштовао и којима је несебично помагао.

Чавез, који је био у кабинету 14 година, поново је изабран по трећи пут у октобру 2012. Предвиђено је да он положи заклетву још једном 10. јануара[1], али Чавез је болестан од канцера још од 2011. и након вишемесечних извештаја штампе да се његово здравствено стање поправља из дана у дан, влада је 30. децембра објавила да су се нове компликације јавиле након четврте операције у Хавани.[3]

Актуелни потпредседник Венецуеле Николас Мадуро објавио је лично да је харизматични лидер преминуо. Шта очекује Венецуелу након Чавезове смрти? Кабинет ће преузети председник Националног већа Диосдадос Кабело који ће бити у обавези да након 30 дана распише нове изборе.

Поставља се питање ко ће најпре преузети контролу над Уједињеном социјалистичком партијом Венецуеле. Да ли ће то бити Мадуро или председник Националног већа Диосдадос Кабељо? Уго Чавез је јавно изјавио да би желео да га наследи управо Мадуро, али се остатак партије не слаже са том одлуком. Остали чланови партије сматрају да је Николас Мадуро превише близак с Кубом, а да је с друге стране превише удаљен од Венецуеле. Истина, Мадуро је у протеклих неколико година много времена провео ван своје земље, али и Кабело има своје противнике који га оптужују да је „у савезништву са мање славним елементима револуције у Венецуели: корумпираним бизнисменима и војним званичницима који су профитирали у својим односима са државом.“

Ко год буде преузео кормило партије мораће да настави са истим курсом који је зацртао покојни Уго Чавез, или ће у супротном партија изгубити свој углед међу сиромашним становницима Венецуеле и међу социјалистима, што може довести до распада партије и несагледивих политичких последица. То ће такође пружити прилику опозицији да преузме власт, што би усрећило Вашингтон и крупне власнике капитала у земљи против којих се Чавез директно борио. Чавез је национализовао огромне нафтне корпорације и протерао из земље америчке капиталисте. Ту прилику су искористили и припадници више и средње класе који су емигрирали у САД. Данас, Мајами је град који има највећу популацију Венецуеланаца.

„Венецуеланци који су побегли у САД су славили, изражавајући опрезни оптимизам да смрт популистичког лидера може довести до политичке промене у њиховој домовини. После објављивања вести о Чавезовој смрти, Венецуеланци су похрлили у венецуеланске ресторане у Мајамију. „Коначно! Коначно могу да видим светло на крају тунела“, изјавила је Марија Елена Прати.

Мишљења, као и изјаве у свету су различите, јер је за једне Чавез и његова идеологија представљала примарног непријатеља, док други искрено жале због смрти великог револуционара. Чињеница је да ће САД сасвим сигурно настојати да унесу поделу у социјалистичку партију Венецуеле и да ће интензивно, отворено или тајно, помагати опозицију у Венецуели која има подршку имућнијих грађана. Највећи интерес САД је да уколико могу поврате контролу над што већим делом Јужне Америке која је таман почела да се ослобађа из „америчког дворишта“. Американци сасвим сигурно неће скрштених руку посматрати како се одвија политичка ситуација у Венецуели. Но чињеница је да су се ипак скоро сви лидери Латинске Америке сложили у констатацији да Чавезова смрт представља велику трагедију.

На Куби, где је проглашена жалост и заставе спуштене на пола копља, у саопштењу председника Раула Кастра се наводи да Куба на Чавеза гледа као на једног од својих истакнутих синова. Аргетинска председница Кристина Фернандез, такође блиска Чавезова сарадница, прогласила је тродневну жалост у земљи. Како је најављено, она ће заједно са председником Уругваја Хосеом Мухиком присуствовати сахрани Уга Чавеза. Лидер Еквадора Рафаел Кореа поручио је да је свет изгубио „револуционара, али да су иза њега остали милиони људи које је он инспирисао“. Бразилска председница Дилма Русеф, која је и сама боловала од рака, рекла је да је са Чавезом умрла и Латинска Америка. „Данас је умрла Латинска Америка. Бразилска влада се често није слагала са председником Угом Чавезом, али данас, као и увек, признајемо да је велики лидер и изнад свега пријатељ Бразила и ово је губитак који се не може надокнадити“. Ирански председник Махмуд Ахмадинеџад поводом смрти председника Венецуеле Уга Чавеза назвао га је „чуварем револуционарних вредности“. Чавез је „мученик који је служио народу и штитио људске и револуционарне вредности", наводи се у поруци саучешћа иранског лидера, објављеној на сајту иранског председништва. Ахмадинеџад је навео и да је „Чавез умро од сумњиве болести“.

Венецуела је са Чавезом на власти била велика савезница Ирана у Латинској Америци јер су две земље одржавале тесне политичке и економске везе. Уго Чавез је у Ахмадинеџаду препознао још једног великог непријатеља Америке и њених интереса и никада није крио своје симпатије према Ирану и његовом председнику.

С друге стране, амерички председник Обама издао је саопштење у којем се потврђује подршка Вашингтона „народу Венецуеле и потврђује спремност за развој конструктивних односа са владом Венецуеле“. „ У тренутку када Венецуела отвара ново поглавље своје историје, САД су посвећене политици која промовише демократске принципе, владавину права и поштовање људских права“, наводи се у саопштењу Обаме.

Наравно, амерички председник у својој изјави наставља са добро познатом реториком о заштити људских права и „демократских принципа“ у Венецуели након Чавезове смрти, дајући тиме индиректну подршку опозицији и малобројном броју богатих.

Председник Руске Федерације Владимир Путин је такође упутио телеграм саучешћа и том приликом за Чавеза је рекао да је био „снажан човек који је гледао ка будућности“. Амбасадор Русије при Уједињеним Нацијама Виталиј Чуркин назвао је смрт Чавеза трагедијом . „Био је велики политичар за своју земљу, Латинску Америку и читав свет. Одиграо је врло важну улогу у односима Венецуеле и Русије“, рекао је Чуркин.[4]

Венецуела је била велики бастион Руске Федерације у Латинској Америци, Уго Чавез је тесно сарађивао са Руском Федерацијом не само у погледу политичко-економских односа, већ се сарадња одвијала и у војној сфери. Венецуела је купила руске „Сухоје – 30“, затим транспортне хеликоптере „Ми-8“. Осим тога у припреми је била и набавка руских тенкова, као и најсавременијих оружја за противваздушну одбрану. Да ли ће се ти планови и реализовати остаје да се види, међутим из готово дијаметрално супротних изјава које стижу из Русије и Америке јасно је да ове земље неће тако лако одустати од Венецуеле и њених стратешких природних богатстава, као и одличне стратешке позиције.

Сасвим сигурно је да ће и Русија, исто као и Америка, реаговати и покушати да спроведе политику која је њој у интересу, што подразумева чврсту подршку социјалистичкој партији, која би по правилу требала да настави са старим спољнополитичким курсом. Око Венецуеле ће се сасвим сигурно сломити многа дипломатска копља, све са неизвесном завршницом.

Чавезов однос према Србији би се у најмању руку могао назвати пријатељским. Чавез се оштро противио америчком признању самопроглашене државе Косово. Он је био истински поборник и заштитник српских интереса у свету. Чавез је изјавио да његова земља неће признати независност Косова и Метохије, упозоравајући да би одвајање Космета и Србије могло изазвати сукоб у региону. „САД су иницирале независност Косова да не би допустиле јачање Русије у свету и да би створиле ново жариште напетости“, изјавио је Чавез 24. марта 2008. Он је рекао да су САД „за постизање својих циљева чак прибегле томе да на чело Косова поставе терористу, јер је политика Вашингтона усмерена у правцу поделе народа и распиривања конфликата. Амерички империјализам покушава да, по примеру Косова, постигне одвајање нафтом најбогатије државе Сулија од Венецуеле, али му то никада неће поћи за руком“.[5]

Након Чавеза остаје велика празнина и нико није ни близу харизматичан као овај бивши припадник падобранских јединица, који је освојио срца милиона обичних и сиромашних грађана Венецуеле и Латинске Америке. Тешко да ће, било ко да га наследи, наставити са тако оштром антиглобалистичком и антиамеричком реториком. У свету Чавез ће остати упамћен као један од последњих великих револуционара попут Симона Боливара или Че Геваре. Остаје чињеница да ће милиони туговати за Угом Чавезом, али и да ће се исто тако многи и радовати његовој смрти, у нади да ће се у Венецуели вратити амерички тип „демократије“ и „поштовања људских права“. Остаје и питање тачног узрока његове смрти. Контроверза око контроверзног Уга Чавеза пратиће га попут сенке.