Iran bez ruskih S-300 u interesu Izraela

U slučaju iransko-izraelske konfrontacije, kada se Iranu preti moćnim avio-udarima, svaka suverena miroljubiva država u obavezi je da učini sve u cilju sprečavanja agresije. Tim pre, država – članica Saveta bezbednosti OUN, koja odgovara za održavanje međunarodne bezbednosti. Agresija se praktično isključuje, kada postoji paritet snaga, ili pak kada je onaj koji se brani u stanju da agresoru nanese nenadoknadivu štetu. Kompleksi S-300 upravo su sposobni da avijaciji Izraela nanesu ozbiljnu štetu. Uskraćivanje Iranu prava na efikasnu odbranu faktički je isto što i poziv na agresiju. Šta je to ako nije stimulisanje zapodevanja novog rata nedaleko od svojih granica, rata sa teškim posledicama ne samo po Iran, nego i po živote mnogobrojnih ruskih stručnjaka, koji tamo rade? A da ne govorimo o političkoj i ekonomskoj šteti po Rusiju.

Čime je diktiran takav korak? Razloga je, po svoj prilici, nekoliko. Moskva evo već niz godina, „ne primećujući“ izraelsko nuklearno oružje, aktivno učestvuje u rešavanju takozvanog iranskog nuklearnog problema, glasa za sankcije protiv svog suseda. U MIP Ruske Federacije je, izgleda, zabranjeno čak i pominjanje predloga o stvaranju nenuklearne zone na velikom Bliskom Istoku, što je u više navrata tražio Iran uz podršku arapskih zemalja. Zašto? Pokušajmo pronaći odgovor.

U Niksonovom institutu u Vašingtonu 28. jula 2010. godine održan je okrugli sto, posvećen perspektivama rusko-američkih odnosa. Direktor Instituta za savremeni razvoj (INSOR) Igor Jurgens, koji je govorio sa ruske strane, izjavio je da u Rusiji ne smatraju svi raspad SSSR „geopolitičkom katastrofom“, da je cilj onih koji tako ne misle, zapravo, inkorporiranje Rusije u sistem evro-atlantske bezbednosti i ulazak u NATO. On je takođe istakao, da je Anatolij Serdjukov sproveo dobru vojnu reformu i da će u skorije vreme najmanje 30 procenata vojne tehnike za rusku armiju stizati iz...Izraela i zemalja NATO. General Dvorkin, koji se nešto pre toga vratio iz Izraela, „vršio je pritisak na prisutne američke senatore, zahtevajući da SAD hitno nanesu udar po Iranu, i Amerikancima predao kompjuterski model takvog udara.

Anatolij Serdjukov i izraelski ministar odbrane E.Barak su 6. septembra 2010. potpiali Sporazum o vojnoj saradnji između Rusije i Izraela. U tom Sporazumu (prvom u istoriji rusko-izraelskih odnosa!) postoji čak tačka o razmeni obaveštajnih informacija. Da li potpisnici Sporazuma to tumače tako, da je Rusija sada dužna da špijunira arapske zemlje, Tursku i Iran, i da saopštava dobijene podatke Tel-Avivu? Ako su ranije ruske vlasti sa Izraelom usaglasile isporuke naoružanja na Bliski i Srednji Istok, sada su one prinuđene da za to traže i dozvolu. Nešto slično je postojalo u kobnim 90-im u okvirima komisije Gor – Černomirdin, kada Moskva nije imala pravo da Iranu isporuči čak ni obični šraf bez odobrenja Vašingtona.

Pouzdano je poznato da je Izrael uzimao aktivno i neposredno učešće u pripremi i realizaciji gruzijske oružane agresije avgusta 2008. godine protiv naroda Južne Osetije i ruskih mirovnih snaga. Krv nevino poginulih je na duši izraelskih „stručnjaka“. Međutim, šta se sve neće žrtvovati zarad inkorporiranja u judejsko-atlantsku civilizaciju?

Odluke, poput one koju je obelodanio N.Makarov, mogu naneti udarac ne samo po prestižu ruske države, nego i po bezbednosti Rusije, bezbednosti svakog od nas. Posle toga islamski svet će imati pravo da tretira Rusiju kao svog protivnika, sa svim posledicama koje iz toga proizlaze. I sve to pri „zapaljenom“ muslimanskom Kavkazu i više od milion muslimana u Moskvi.

A ako govorimo u celini o vojnoj reformi ruske armije, pred očima stručnjaka pojavljuje se sledeća slika: reorganizacija strukture oružanih snaga, prelazak na brigadni sistem, kupovina izraelske i natovske tehnike, zajednički manevri desantnih snaga i drugih rodova vojske, izvedeni na teritoriji SAD i Evrope, odbijanje da se u vojna učilišta i institute primaju pitomci i slušaoci – nije ništa drugo do forsirana prirema vojnog modela za priključivanje ostataka ruske armije i flote ekspedicionim snagama SAD i NATO.

Zbog čega? Da bi se vadilo kestenje iz vatre u vojnim avanturama anglo-saksonaca, cionističke elite Izraela, u ime uspostavljanja svetske dominacije sive finansijske oligarhije?

Ostavljamo kvalifikaciju ovog činjenja izvan navodnika.

_________________

Leonid IVAŠOV je Predsednik Akademije za geopolitičke probleme, general-pukovnik, doktor istorijskih nauka

(Izvor: Fond strateške kulture - Moskva)