Islamizacija Nemačke – pred Berlinom dve varijante i obe su loše

Na sajtu nemačkog izdanja Welt-a, pojavio se, po svom sadržaju, dosta iznenađujući članak. Dok su vodeći političari zemlje govorili o uspesima ekonomije i pokazivali upečatljive cifre daljeg rasta nacionalnog bruto društvenog proizvoda, pet vodećih centara za ekonomska istraživanja objavili su zajednički izveštaj koji je posvećen analizi srednjoročnih i dugoročnih perspektiva Nemačke.

Kako je ukazano u sumarnim zaključcima, privreda Nemačke se već sada nalazi u fazi stagnacije. Osim geopolitičkih uzroka, jedan od važnih faktora jeste demografija. Danas, u zemlji ima oko 20,6 miliona penzionera. Srednja visina penzije muškaraca iznosi 1013, a žena 762 evra. Od 1. jula 2016. godine, Vlada ih je povisila za približno 5%, prvi put za poslednje 23 godine. Rezultat nije izazvao osobitu radost. Proračuni pokazuju, da će krizne pojave u svetskoj ekonomiji, inflacija, pritegnuta programima kvantitativnih olakšica Evropske centralne banke, i sama dinamika rasta cena roba i usluga, dovesti do toga da se srednja visina penzija u Nemačkoj spusti do nivoa životnog minimuma. Tačnije, minimalnu penziju u zemlji već prima 3,4% penzionera, pri čemu se njihov udeo za deset godina povećao za jedan i po put, i ta dinamika samo se ubrzava.

Opšte starenje stanovništva vodi ka smanjivanju broja radnika, što znači i smanjivanju doprinosa u penzijske fondove. Vrhunac njihove rentabilnosti, na talasu uspeha ekonomske ekspanzije u postsovjetski prostor je minuo. Grubo govoreći, sve što je „ukusno“ tamo, već je pojedeno, više nema novih tržišta. Da bi se zadržala visina doprinosa za penzije na sadašnjem nivou, potrebno je da se povisi granica odlaska u penziju, minimum na 70 godina. Ako se to ne učini, Vlada će morati da uveća stopu doprinosa za penzije, barem na 19% od bruto primanja oko 2030. godine, i potom do 24% do 2050. godine. Uzimajući u obzir druge obavezne doprinose (zdravstveno osiguranje, osiguranje u slučaju nezaposlenosti, i druga osiguranja), onda se nivo odbitaka iz bruto plate podiže sa sadašnjih 39,73% na 49-50% za već deset godina.

Analitičari ukazuju i na drugu alternativu. Može se ostaviti sve kako jeste, a deficit radne snage kompenzovati na račun prijema migranata. Nemačka bi za to morala da godišnje prihvati ne manje od 500 hiljada ljudi. Na fonu 80 miliona sadašnjih žitelja Nemačke, ova cifra ne deluje zastrašujuće. Ipak, treba uzeti u obzir, da danas, „novih građana“ to jest bivših migranata prve-druge generacije ima 21,1% ili 16,88 miliona, od kojih su minimum četvrtina Turci, a još 12%  migranti iz drugih muslimanskih republika. Samo za poslednje tri godine, u Nemačku je pristiglo još oko 1,4 miliona arapskih i afričkih izbeglica. Ako se nastavi njihov prihvat tempom koji objavljuju analitičari, onda će za 10-15 godina, na 36 miliona autentičnih Nemaca u Nemačkoj (pretpostavljam da je autor mislio na zaposlene, prim. prevodioca) doći 22-23 miliona migranata, uključujući 15 miliona Turaka i Arapa.

Naravno, iako je sve gore rečeno, čisto unutrašnji problem daleke nam Nemačke, ipak svet u kojem živimo je zajednički, i krupne promene u njoj neizbežno dotiču sve susede. Prema vlastitoj unutrašnjoj statistici Nemačke, samo četvoro od sto izbeglica zaista se zapošljava i tako postaje poreski obveznik, dok ostali nastavljaju da opstaju od budžetskih potpora. Ako vladajuće elite Nemačke mogu, konačno, da shvate taj momenat, onda bi preorijentacija migracione politike na došljake iz Istočne Evrope dovela do faktičkog pražnjenja Pribaltika i istočnog dela Poljske, u perspektivi, do 2030-2040 godine.

Uostalom, čak i u tom slučaju, u perspektivi, za 5 do 7 godina, treba da se očekuje naglo zaoštravanje etnokulturnog sukobljavanja usled značajne prednosti migranata kod stope rađanja. Broj onih koji nisu Nemci u Nemačkoj nastavlja da se povećava, makar i zbog toga što čak i danas, 47% dece do pet godina potiče od migranata. U 2025. godini, očekuje se da će njihov udeo biti 52,25%. Ispostavlja se tako, hteli to Nemci ili ne, u kratkoročnoj perspektivi, da će se morati odrediti oko vrlo ozbiljnog pitanja – čija će, upravo, da bude dalje Nemačka. U slučaju poraza, „DŽamija pariske Bogorodice“ prestaće da bude samo upadljiv naslov fantastičnog romana. I na koji god se način odvijali događaji, on neće biti miran. Kako za samu Nemačku, tako i za jedinstvenu Evropu u celini.

Izvor: http://www.iarex.ru/articles/57735.html