Исламизација Немачке – пред Берлином две варијанте и обе су лоше

На сајту нeмaчког издања Welt-а, појавио се, по свом садржају, доста изненађујући чланак. Док су водећи политичари земље говорили о успесима економије и показивали упечатљиве цифре даљег раста националног бруто друштвеног производа, пет водећих центара за економска истраживања објавили су заједнички извештај који је посвећен анализи средњорочних и дугорочних перспектива Немачке.

Како је указано у сумарним закључцима, привреда Немачке се већ сада налази у фази стагнације. Осим геополитичких узрока, један од важних фактора јесте демографија. Данас, у земљи има око 20,6 милиона пензионера. Средња висина пензије мушкараца износи 1013, а жена 762 евра. Од 1. јула 2016. године, Влада их је повисила за приближно 5%, први пут за последње 23 године. Резултат није изазвао особиту радост. Прорачуни показују, да ће кризне појаве у светској економији, инфлација, притегнута програмима квантитативних олакшица Европске централне банке, и сама динамика раста цена роба и услуга, довести до тога да се средња висина пензија у Немачкој спусти до нивоа животног минимума. Тачније, минималну пензију у земљи већ прима 3,4% пензионера, при чему се њихов удео за десет година повећао за један и по пут, и та динамика само се убрзава.

Опште старење становништва води ка смањивању броја радника, што значи и смањивању доприноса у пензијске фондове. Врхунац њихове рентабилности, на таласу успеха економске експанзије у постсовјетски простор је минуо. Грубо говорећи, све што је „укусно“ тамо, већ је поједено, више нема нових тржишта. Да би се задржала висина доприноса за пензије на садашњем нивоу, потребно је да се повиси граница одласка у пензију, минимум на 70 година. Ако се то не учини, Влада ће морати да увећа стопу доприноса за пензије, барем на 19% од бруто примања око 2030. године, и потом до 24% до 2050. године. Узимајући у обзир друге обавезне доприносе (здравствено осигурање, осигурање у случају незапослености, и друга осигурања), онда се ниво одбитака из бруто плате подиже са садашњих 39,73% на 49-50% за већ десет година.

Аналитичари указују и на другу алтернативу. Може се оставити све како јесте, а дефицит радне снаге компензовати на рачун пријема миграната. Немачка би за то морала да годишње прихвати не мање од 500 хиљада људи. На фону 80 милиона садашњих житеља Немачке, ова цифра не делује застрашујуће. Ипак, треба узети у обзир, да данас, „нових грађана“ то јест бивших миграната прве-друге генерације има 21,1% или 16,88 милиона, од којих су минимум четвртина Турци, а још 12%  мигранти из других муслиманских република. Само за последње три године, у Немачку је пристигло још око 1,4 милиона арапских и афричких избеглица. Ако се настави њихов прихват темпом који објављују аналитичари, онда ће за 10-15 година, на 36 милиона аутентичних Немаца у Немачкој (претпостављам да је аутор мислио на запослене, прим. преводиоца) доћи 22-23 милиона миграната, укључујући 15 милиона Турака и Арапа.

Наравно, иако је све горе речено, чисто унутрашњи проблем далеке нам Немачке, ипак свет у којем живимо је заједнички, и крупне промене у њој неизбежно дотичу све суседе. Према властитој унутрашњој статистици Немачке, само четворо од сто избеглица заиста се запошљава и тако постаје порески обвезник, док остали настављају да опстају од буџетских потпора. Ако владајуће елите Немачке могу, коначно, да схвате тај моменат, онда би преоријентација миграционе политике на дошљаке из Источне Европе довела до фактичког пражњења Прибалтика и источног дела Пољске, у перспективи, до 2030-2040 године.

Уосталом, чак и у том случају, у перспективи, за 5 до 7 година, треба да се очекује нагло заоштравање етнокултурног сукобљавања услед значајне предности миграната код стопе рађања. Број оних који нису Немци у Немачкој наставља да се повећава, макар и због тога што чак и данас, 47% деце до пет година потиче од миграната. У 2025. години, очекује се да ће њихов удео бити 52,25%. Испоставља се тако, хтели то Немци или не, у краткорочној перспективи, да ће се морати одредити око врло озбиљног питања – чија ће, управо, да буде даље Немачка. У случају пораза, „Џамија париске Богородице“ престаће да буде само упадљив наслов фантастичног романа. И на који год се начин одвијали догађаји, он неће бити миран. Како за саму Немачку, тако и за јединствену Европу у целини.

Извор: http://www.iarex.ru/articles/57735.html