Извештај из Газе

Тренутна конфронтација у Гази почела је 12. јуна након што су тројица израелских тинејџера нестала на Западној обали. Израел је објавио њихов нестанак 13. јуна и убрзо након тога свалио је кривицу на Хамас због киднаповања. Хамас је 14. јуна испалио три ракете на регион Хоф ашкелон. На ово је уследио израелски напад на Палестинце у региону Јерусалима. Израел је 8. јула објавио почетак операције "Заштитна ивица" и започео је мобилизацију резервиста. Хамас је извео напад ракетама дугог домета на Тел Авив. Израел је затим интензивирао ваздушне ударе против циљева у Гази.  

У овом тренутку чини се да је Израел допремио довољно снага да спроведе упад у Газу. Међутим, Израел то још увек није учинио.[1] Конфликт се састоји од ваздушних удара и одређених операција специјалних јединица Израела и Хамасовог ракетирања мета у Израелу.

Из чисто војне тачке гледишта Хамас тражи одвраћање од израелских операција у Гази. Операција "Наметање силе" крајем 2008. и почетком 2009. дубоко је пореметила Газу, и Хамас се нашао у позицији да нема других опција осим покушаја да изазове високе жртве у израелским снагама. Али обим жртава у операцији "Наметање силе" није се показао као средство одвраћања.

Хамас је унапредио свој арсенал ракета кратког домета са ракетама много већег домета. Последња генерација ракета коју је Хамас уврстио у свој арсенал може достићи најнасељенији центар Израела: троугао Јерусалим, Тел Авив и Хаифа. Ипак, то су ракете, а не пројектили. Што значи да немају систем за навођење и место где ће оне ударити након лансирања је питање случајности. С обзиром на ова ограничења, Хамас се нада да пошто има велики број ракета различитог домета да ће тиме створити ризик за значајне израелске цивилне жртве и да ће тај ризик одвратити Израел од предузимања акција против Газе.

Претња коју представљају ракете је у ствари суштинска. Судећи на основу изјава виших официра израелског ратног ваздухопловства, Израелу недостају обавештајни подаци о томе где су тачно ракете ускладиштене, као и подаци о свим местима са којих би оне могле бити лансиране. Газа је кошница са комплексима тунела од којих су многи веома дубоки. Ово је сметња за прикупљање информација. Ово такође ограничава способност пројектила израелског ваздухопловства да продру до складишта ракета и да их униште. 

Израелски циљ јесте уништење ракетних капацитета Хамаса. Израел би идеално желео да ово постигне из ваздуха, али док неке могу бити уништене из ваздуха, и помоћу специјалних операција, чини се да Израелцима недостаје способност да елиминишу претњу. Једино решење би био напад на Газу великих размера, с циљем да се она окупира на тај начин да би детаљна потрага за оружјем и његово уништење на земљи било могуће.

Хамас испаљује ракете како би убедио Израелце да они имају довољно ракета да повећају број жртава у троуглу уколико желе. Израелци морају у ствари да претпоставе да би напад на Газу у његовој раној фази довео до масивног баража, нарочито због тога што би Хамас био у позицији - искористи или их изгуби. Хамас се нада да би ово одвратило израелски напад.

До сада, Израел је ограничио свој напад осим на ударе из ваздуха. Степен до којег је страх од масовног ракетирања био ограничавајући фактор није познат. Наравно, Израелци су забринути да је Хамас боље припремљен за напад него што је то био током "Наметања силе" и да је способност Хамаса да користи противтенковске пројектиле против израелских тенкова типа Меркава и импровизована експлозивна средства против пешадије узнапредовала. Штавише, окупација Газе би била скупа и сложена. Можда ће бити потребне недеље за претрагу за ракетама, а у међувремену број израелских жртава ће расти. Када политичке консенквенце, нарочито у Европи, од таквог напада буду додате, основна компонента "Заштитне ивице" се губи.  

Као што смо поменули, главно питање за Израелце јесте обавештајни фактор. Говори се да је Иран обезбедио ове ракете Хамасу путем кријумчарских рута кроз Судан. Тешко је замислити руту којом би се ово оружје превозило тако да израелска (и америчка) обавештајна служба не могу да их открију на њиховом транзиту, који је миљама дугачак, и да се допреме у Газу упркос израелском и египатском бдењу. Чак и уколико Иран није обезбедио оружје већ је то учинио неко други, поставља се исто питање. 

Неуспех Израелаца да открију и пресретну кретање ракета или њихових делова има непосредан ефекат на убеђеност са којом виши израелски комаданти и политичке вође прорачунавају свој курс. Стога, до овог момента влада пат позиција у којој Хамас испаљује малу количину ракета, а Израел спроводи ограничену операцију против Газе. Већа операција се за сада не спроводи. 

Док је било неколико јавних покушаја преговора између Хамаса и Израела, већина је била неуспешна, осуде насиља и позиви на мирно решење су били блажи него обично. Турска и Катар су се такође укључили у дискусију о прекиду ватре због тога да не би Египат остао као једини посредник. Амерички државни секретар Џон Кери је наводно контактирао израелског премијера Бењамина Натењахуа у недељу нудећи помоћ ради постизања примирја. У међувремену, високе дипломате из Сједињених Држава, Велике Британије, Француске и Немачке су дискутовале о примирју на маргинама разговора о Ирану, а израелска влада је почела да прави план понуде помоћи у замену за демилитаризацију Газе. 

Постоји добар разлог спорог одвијања ових напора да се прекину сукоби. Пошто је увидео способност Хамаса да обнови залихе ракета путем рута које пролазе кроз Синај, Израел не може да се искључиво ослони на Египат да ће се држати договора о прекиду ватре нити верује да ће Катар и Турска учинити то. Уместо тога, Израел покушава да преда одговорност за напоре о прекиду ватре свом главном спољашњем савезнику, Америци. Једнако значајно је и то што Хамас дели дубоко неповерење у тренутни режим у Египту, судећи на основу Хамасових прошлих веза са Муслиманским братством, чија се кратка владавина Египтом окончала државним ударом. Док се ови преговори споро крећу напред, у фокусу Израела је да умањи војне капацитете Хамаса довољно да компензује слабости које су имплицитне у сваком договору о прекиду ватре. Суочавање са проблемом примарно путем ваздуха има своја ограничења, али израелско неповерење у сопствене обавештајне податке јесте оно што је до сада спречавало копнени удар.

Проблем за Израел јесте што он чува статус кво. Хамас ће задржати ракете и биће у могућности да набави савршеније типове. Израел није способан да спречи ово, нити ће моћи да спречи следеће ракетирање. Прекид ватре је победа за Хамас зато што ће они задржати своје ракете и имаће могућност да повећају залихе истих. Али за Израел, уколико претпостави да не може издржати цену уништења свих ракета (под претпоставком да је то могуће), прекид ватре доноси неке политичке бенефиције без предузимања превеликог ризика.

У овом тренутку ми засигурно знамо да Израел бомбардује Газу и да је прикупио довољно копнених трупа да започне копнене операције, али још то није учинио. Хамас није започео општи напад под претпоставком да може, али је присилио Израел да сумња да је такав напад могућ и да његов одбрамбени систем "Гвоздена купола" неће моћи да заустави такав масовни напад. Следећи на потезу су Израелци. Ми можемо претпоставити да постоје они у Израелу са командним ауторитетом који сматрају да ће ракете из Газе бити испаљене у неком тренутку и да морају одмах да буду елиминисане и други који сматрају да је без бољих обавештајних података цена великог броја жртава и започињања масовног напада превише висока. Ми немамо представу ко ће изнети најбољи аргумент, уколико он постоји, али за сада Израел се држи.

Џорџ Фридман

Превео са енглеског: Владимир Јевтић