Попречни пресек три кризе

(Стратфор, 24. фебруар 2015)

Током протекле две недеље у Бриселу је постигнут привремени договор који ће сачувати Грчку у еврозони, мапа ка постизању примирја је договорена у Минску и ирански преговарачи су напредовали у постизању потенцијалног нуклеарног споразума у Женеви. Ескадрони дипломата су спутавали једну геополитичку кризу за другом. Ипак, било би преурањено, чак неопрезно, претпоставити да су линије које дефинишу ова питања стабилне. Први корак ка процени како и где су могућа следећа разбуктавања је разумевање начина на који су ове кризе нераскидиво повезане.

Немачка и криза еврозоне

Немачка је поново постала жртва сопствене снаге. Као европски највећи кредитор с највећим повериоцима, она има значајан политички утицај над дужничким народима, као што је Грчка, чија цела егзистенција зависи од тога да ли је сада немачка канцеларка Ангела Меркел спремна да потпише још један чек за отпис дуга. Да не заборавимо, Немачка извози еквивалент од око пола свог БДП, а већина тог извоза се конзумира у Европи. Тако институције на које се Немачка ослања ради заштите њених извозних тржишта су управо институције за које Берлин мора да се бори ради заштите немачког националног богатства.

Многи су окарактерисали недавни бриселски договор као победу Берлина над Атином, министри финансија еврозоне, укључујући португалске, шпанске и француске, стали су иза Немачке у одбијању права Грчке да заобиђе своје дужничке обавезе. Али Меркелова такође неће да се коцка са неограниченим бројем немачких пореских обвезника, и средствима зарад оронулих грчких обећања да ће смањити трошкове и наметнути структурне реформе на популацију која, за сада, још увек гледа владајућу странку Сиризу као свог спасиоца из штедње.

У року од четири месеца, Грчка и Немачка ће бити у завади опет, и Грчкој ће вероватно и даље недостајати штедних акредитива које су Берлину потребне да убеди своје евроскептике да има институционалну сигурност и кредибилитет да наметне немачку економичност на остатак Европе. Што више времена Немачка купује, више су нефлексибилне позиције немачких и грчких преговарача, а теже се налазе трговци, бизнисмени и политичари који ће подједнако морати да преузму претњу тзв. грекита, првог у ланцу догађаја који би могао да уздрма еврозону.

Улога кризе у Украјини

Да би управљала Немачком кроз ескалацију кризе еврозоне, Меркелова треба да смири свој источни фронт. Није ни чудо онда да се она залаже за више непроспаваних ноћи и распоред путовања да стави други споразум из Минска са Русијом на папир. Договор је погрешан од самог почетка, јер избегава препознавање текућих покушаја сепаратиста подржаних од Русије да изгладе демаркационе линије, узимајући џеп Дебаљцева под своју контролу.

Након још неколико дана преговарања, Немци (опет ослањајући се на статус дужника Украјине) тихо су гурали украјинског председника Петра Порошенка да прихвати реалност на бојном пољу и помири се са споразумом о прекиду ватре. Али чак иако су Немачка на једној страни, а Русија на другој могли да доведу до релативног мира у источној Украјини, то ће учинити мало на крају за застој између Сједињених Држава и Русије.

Веза између Украјине и Ирана

Супротно популарном мишљењу на Западу, руски председник Владимир Путин није вођен бесомучним територијалним амбицијама. Он гледа у мапе, баш као његови претходници вековима и бори се са задатком обезбеђења руског „трбуха“ од пограничних држава, које су под окриљем импресивне војне моћи Запада. САД су подсетиле Москву више пута у последњих неколико дана да Бела кућа задржава опцију за слање оружане помоћи у Украјину. Са тежом опремом долазе инструктори, а инструктори долазе са чизмама на земљи.

Из његове перспективе, Путин већ види САД како се истежу ван граница НАТО да би регрутовале и подржале савезнике дуж руске периферије. Чак и упркос краткорочном примирју у источној Украјини, не постоји ништа што искључује много дубљу умешаност САД у региону. То је претпоставка која ће водити руске акције у наредним месецима. Путин је преиспитао своје војне опције, које укључују успостављање копненог моста до Крима (што је потез који би и даље, у ствари, оставио руску границу са Украјином изложеном), амбициознији продор на запад да би се учврстио на реци Дњепар и акције у балтичким државама ради тестирања кредибилитета НАТО.

САД немају тај луксуз да искључе било коју од ових могућности, тако да морају да се сходно томе припреме. Али фокус на евроазијско позориште подразумева прво везивање лабавих крајева на Блиском истоку, почевши са Ираном. И тако долазимо до Женеве, где су се амерички државни секретар Џон Кери и ирански министар иностраних послова Џавад Зариф поново срели 22. фебруара да разраде преостале тачке нуклеарног договора пре 31. марта, датума до када америчком председнику Бараку Обами треба да покажу довољан напредак у преговорима да би задржао Конгрес од увођења додатних санкција Ирану. Ако САД реално играју игру из сценарија у којем се америчке војне снаге суочавају с Русијом у Европи, оне морају бити у стању да брзо разместе снаге које су провеле последњих десетак година у циљу гашења пожара који су запалили припадници џихад Емирата, и да одвоје снаге које се припремају за потенцијални сукоб у Персијском заливу. Да би олакшале своју позицију на Блиском истоку, Сједињене Државе ће на регионалне силе пренети већи део терета.

САД-иранско разумевање далеко превазилази договор о томе колико је уранијума Ирану дозвољено да обогати и колико олакшање санкција Иран добија за ограничавање свог нуклеарног програма. То ће извући регионалне контуре иранске сфере утицаја и омогућити да Вашингтон и Техеран сарађују у областима у којима су њихови интереси заједнички. Ово већ можемо видети на снази у Ираку и Сирији, где је опасност од "Исламске државе" приморала САД и Иран да координирају напоре да би задржали џихадистичке амбиције.

Иако ће САД да буду опрезније у својим јавним изјавама док покушавају да ограниче израелску анксиозност, амерички званичници су наводно издали позитивне коментаре о Хезболаху и његовој улози у борби против тероризма, када су говорили са својим саговорницима у Либану. То може изгледати као мали детаљ на површини, али Иран види зближавање са Сједињеним Државама као прилику да тражи признање за Хезболах као легитимног политичког актера.

САД-иранско приближавање неће бити завршено до марта, јуна или било ког другог рока кога Вашингтон поставља за ову годину. Оквирни споразуми о нуклеарном питању и санкцијама ће нужно бити реализовани у фазама да би ефикасно продужили преговоре и у 2016. години, када Конгрес може дозволити да основне санкције делују против Ирана после парламентарних избора, док не истекне период од неколико месеци тестирања иранског поштовања споразума. Препреке могу настати успут, као што је смрт иранског врховног вође ајатолаха Али Хамнеи, али они неће одвратити Белу кућу од постављања курса ка нормализацији односа са Ираном. САД, без обзира на то која странка контролише Белу кућу, ће рангирати претњу растућег евроазијског сукоба далеко испред деескалације конфликта са Ираном. Чак иако нуклеарни споразум успоставља темеље за САД-ирански договор, Вашингтон ће се ослонити на регионалне силе попут Турске и Саудијске Арабије да ограниче иранску сферу утицаја и да подстичу природна ривалства у региону ради обликовања релативне равнотеже моћи током времена.

За круг назад

Немачкој треба договор са Русијом да би могла да управља егзистенцијалном кризом у еврозони; Русији треба договор са САД да би ограничила задирање Сједињених Држава у своје сфере утицаја; и САД треба договор са Ираном да би преусмериле своју пажњу на Русију. Нема сукоба који је независан од другог, мада сваки може бити различитог обима. Немачка и Русија могу пронаћи начине да измире своје разлике, као и Иран и Сједињене Државе. Али продужена криза еврозоне се не може избећи, нити може дубоко руско неповерење у америчке намере на њеној периферији.

Оба питања доводе САД назад у Евроазију. Расејана Немачка ће приморати Сједињене Државе да иду даље од НАТО граница да би окружиле Русију. Будите сигурни, Русија - чак и под тешким економским стресом – наћи ће средства да одговори.

Са енглеског превео: Владимир Јевтић