Култура памћења и опстанак нације – кинеска лекција

Јапанска влада у уторак је начинила још један корак ка преиначењу уставних одредби, које су до сада строго ограничавале право ове државе на употребу војне силе. Усвојен је текст овогодишње јапанске „Беле књиге“, која безбедносно окружење ове државе дефинише као „све теже“. Токио је саопштио да му је зато од виталне важности јачање војне способности. Тензије са Кином и Јужном Корејом наведене су као разлог раста трошкова одбране Јапана, а Пекинг је оптужен за „показивање мишића“.

„Бела књига“ – црне слутње

У документу се даље каже и да би Јапан требало да игра доминантну улогу у регионалној и међународној сарадњи у области одбране. Овај део „Беле књиге“ од кинеских експерата оцењен је као покушај Токија да поврати пређашњу војну моћ.

Разуме се, кинеско Министарство одбране одговорило је на најновији потез Токија. Из Пекинга се чуло да Јапан само тражи изговоре за потезе у области војне и безбедносне политике, као што је наоружавање. Јер, јапански војни буџет повећан је за последње две године на 4,78 билиона јена, односно 46,6 милијарди америчких долара, уз раст од 103,2 милијарде јена.

Пекинг је још саопштио да Јапан игнорише чињенице, испоручујући неутемељене оптужбе и намерно представљајући Кину као претњу.

Реаговало је и Министарство спољних послова Кине. Портпаролка Хуа Чуењинг одмах је изразила велико незадовољство и противљење тензијама које је, како је рекла, проузроковало објављивање „Беле књиге“. Оцењено је да је потез Јапана злонамеран и да представља покушај да се пропагандом против суседних земаља ојача војна способност.

На најновији потез Токија реаговао је и Сеул. Влада Јужне Кореје саопштила је да не може прихватити „неправедна очекивања“ Јапана, позвавши Токио да повуче такве квалификације и спречи понављање сличних потеза.

Сеул је недвосмислено саопштио да Јапан са једне стране предлаже да две земље побољшају односе, а и даље предузима кораке који их погоршавају.

Стратегија дугорочног кинеског одговора

Ове, најсвежије вести са Далеког истока само су наставак геополитичког варничења на релацији Јапан – суседи. Било да се ради о нуклеарном оружју, јапанском присвајању кинеских острва Дјаоју или одавању почасти јапанским ратним злочинцима у храму Јасукуни, ове вести постале су толико уобичајене да их јавност као такве напросто очекује.

Занимљиво је, међутим, завирити у позадину друштвене стратегије дугорочног кинеског одговора на изазове Токија. Пекинг је у фебруару прогласио два нова празника. Реч је о 3. септембру, Дану победе кинеског народа у одбрамбеном рату против јапанске агресије и 13. децембру, Националном дану сећања на жртве масакра у Нанђингу.

Рат против јапанских агресора у Другом кинеско-јапанском рату, вођеном од седмог јула 1937. до септембра 1945. године, прва је победа кинеског оружја у модерном добу и један од темеља савремене Кине.

Јапан је потписао капитулацију 2. септембра, а први дан без рата у Кини је проглашен за Дан победе. Успомена на овај рат чува се свакодневно у школама, медијима, јавним иступима и култури уопште. Допринос културе памћења опстанку и напретку нације уочљив је на сваком кораку. У Кини ученици у школама са поносом певају националну химну сваког понедељка, а лекције из историје помно се изучавају од најнижих до највиших разреда, а поготово на универзитетима.

Нанђинг

Посебно место у кинеској култури сећања припада Нанђингу. Јужна престоница Кине на прелазу 1937. у 1938. годину била је поприште једног од најкрвавијих злочина људске историје. Јапански окупатори ликвидирали су до 300 хиљада жена, деце, заробљеника и немобилисаних мушкараца.

Ови злочини добро су посведочени на само кинеским изворима, већ и сведочењем великог броја страних, углавном западних дипломата, хуманитараца и новинара.

Упркос доброј посведочености, у кинеском друштву свакодневно се инсистира на расветљавању сваког детаља злочина у Нанђингу. Недавно су објављени дешифровани, до сада непознати, јапански документи о овом злочину. Они су експресно обрађени и публиковани у практично свим медијима. Постали су доступни свима, у распону од академске јавности до радника у фабрикама и домаћица код кућа. Осим тога, израђен је национални веб-сајт на којем је могуће сазнати дословно све о жртвама и бруталности масакра у Нанђингу.

Ове године, свратиште Дунгјуен, односно некадашњи „Оријентал" хотел на Лиђију, недалеко од пута Тајпинг у Нанђингу, где се налазио највећи затвор за жене у Другом светском рату, биће градским прописима заштићен као место од посебног историјског значаја.

Бивши затвор за жене, које су примораване да буду сексуално робље јапанских окупатора, простире се на око четири хиљаде квадратних метара, у седам трошних двоспратних зграда. Од следеће године добиће сасвим ново лице.

Током 2003. године, Пак Јонг-сим из Јужне Кореје, уз помоћ истраживача, успела је да лоцира собу у згради број два, у којој је била заточена. Процењује се да је око двеста хиљада жена у Азији током Другог светског рата било приморано да служи јапанским војницима као сексуално робље. У Нанђингу је тада било више од четрдесет затвора за жене, као што је Дунгјуен.

Иницијатива да се вишеструко оштећени објекти Дунгјуена ставе под заштиту потекла је од академске заједнице Нанђинга, што је у Србији данас скоро незамисливо, јер је њена академска заједница на свој специфичан, иначе нимало академски начин, окренута европској будућности за коју се сматра да је национална историја потире.

Ово је само део напора кинеских власти да се очува и подигне на завидан ниво култура сећања на савремену историју. Када кажемо „Кина“, у Србији обично помислимо на древну цивилизацију. Артефакти и документа древне прошлости у Кини се такође квалитетно чувају, уз улагање огромних средстава.

Кинеска лекција о култури сећања као ослонцу напретка и безбедности нације Србији може да послужи само као (у Београду одавно заборављен) узор, нарочито у години у којој су неки од најзначајнијих српских јубилеја остали у дебелој сенци дневнополитичких калкулација и пренемагања.

Када у обзир узмемо ту врсту квалитетног неговања успомене на историјске догађаје, који су директно обликовали модерну кинеску нацију и стварност, вести о јапанској „Белој књизи“ знатно се дубље и јасније разумеју.

Нарочито када јапански премијер Шинзо Абе пре седам година изјави да не постоје уверљиви докази о поменутим злочинима, а градоначелник Осаке Торуо Хашимото у јулу ове године дода да су "жене за утеху" биле "неопходне" јапанској војсци.

Свака сличност са Србијом и њеним историјским искуством у оба светска рата више је него очигледна и у поенти ове приче – разочаравајућа. Јер, Србија 2014. приређује не више од морално-политичког парастоса себи из 1914. године.