среда, 24. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Лето у Мумбају - тамо где нема места меланхолији
Савремени свет

Лето у Мумбају - тамо где нема места меланхолији

PDF Штампа Ел. пошта
Борис Трбић   
недеља, 26. јул 2015.

Kahal ja la Bambai kabo sute la nahin

Kabo ruke la nahin

Kabo thake la nahin.

Кажу да Бомбај никад не спава,

Никад не стаје,

Никад се не умара.

Bombay in Trouble

„Зелене заставе су муслиманске. Црвене и наранџасте се вију на кућама Индуса.“ Мукеш Вана има тридесет и шест година. У Мумбај је стигао са седамнаест. Провео је пет година у Даравију, највећем „картон-насељу“ (енгл. slum) Индије, живећи у друштву Тамила, учећи Марати и Хинди, и радећи сваки посао који му је био понуђен. Спавали су у соби не много већој од пристојног теренског возила, без кухиње, купатила, оставе, гардеробе и текуће воде. Ту је, међу грнчарима из Гуџарата, пластичарима из опустелог Бихара који ретко доживе четрдесету, кожарима, стакларима, муслиманским трговцима, кашмирским шверцерима, бегунцима са пенџабске висоравни и персијским бизнисменима који тек навраћају да посете своје фабрике бесправно подигнуте на државној земљи, упознао прави Мумбај.  

„Капија Индије“, споменик подигнут у време британске колонијалне управе

Мукеш личи на тамилског гангстера или неког од популарних глумаца ондашње, изузетно продуктивне филмске индустрије. Спори, заводљиви осмех и ниска беспрекорно распоређених белих зуба на лицу изразито тамне пути, које у Индији није знак социјалне мобилности а често ни просперитета, одају особу посебног шарма. Од перача судова и возача боливудских звезда стигао је до позиције у студију моћне продукцијске куће и сјајних веза у локалној филмској индустрији. Оженио се, купио стан, пронашао пристојну школу за своју децу, док је у мираз свакој од сестара однео пола килограма злата. Када му уз чашу ласе, слаткастог јогурта који се у летњим данима испија под крововима свратишта у Даравију, кажем да је, по свим стандардима који важе у граду снова, вероватно успешан човек, одговара ми да га је много тога замало убило.

Кафе „Леополд“ у централном делу Мумбаја, Кулаби, мета терористичких напада 2008. год.

У Мумбају сам други пут у протеклих десет месеци. За први долазак изабрао сам сезону монсуна, док сам сада у Индију стигао усред лета, ма шта то у главном граду Махараштре значило. Ово је град од 21 милион становника. Можда два, три милиона више. Можда тридесет. Град у који се сливају сви путеви потконтинента. Град у коме шпиц у саобраћајној гужви траје од седам ујутру до један ујутру. Где централна железничка станица, Викторија Терминус (данас Чатрапати Шивађи), сваког дана пропусти три милиона путника. Где је за вожњу економском класом локалног воза потребно најмање три до пет година „искуства“. И где сваког дана, на пругама и путевима погине једанаест особа које неће стићи на жељену дестинацију. Ваља напоменути да овде возови саобраћају редовно, стају свака четири минута и имају посебна одељења за жене и особе болесне од рака. Нема вандализма. И у вагонима се често чује песма.  

Хотел „Таџ“, мета терористичких напада 2008. год. угао зграде на првом спрату хотела је потпуно реконструисан

Арунаба је британски Индијац из Бенгала. Рођен је у Калкути. Има четрдесет година и радио је као банкар и маркетинг менаџер. Живео је у Канади, Америци, и Оксфорду где његова сестра ради као универзитетски професор, али се са супругом, лекарком, и ћерком која је кренула у основну школу, скрасио у Гои. Бивша португалска колонија је индијској федерацији припала 1961, више од деценије након проглашења независности. И градић, туристички центар Западне Индије, и регион, се одликују развијенијом инфраструктуром, мрежом путева, здравством, образовањем којим не могу да се похвале други делови земље. Арунаба (право име му је Орунабо, али се  представља као Арон, пошто ни Индијци ни странци не могу да га правилно изговоре) је саобраћајну лудницу у Мумбају заменио смиреношћу плажа и ресторана у Гои где мир локалног становништва ремете само туристи.

Chhatrapati Shivaji Terminus (централна железничка станица оригинално названа Victoria Terminus) изграђена 1887. да би обележила Златни јубилеј краљице Викторије. Кроз станицу дневно прође више од три милиона путника

Кроз непрекинути километарски низ таксија, аутобуса и камиона, крећемо се ка обали где имамо заказану вечеру. У рикши проводимо готово сат и по, прешавши тек осам километара на температури од тридесет и шест степени. Десет сати је. Посматрамо путнике који стрпљиво у аутомобилима очекују и најмањи помак вијугаве колоне. Мушкарци, махом возачи, слушају пренос крикета из неке друге земље, и неке далеке часовне зоне. Жене динстају поврће, слажући га у посуде распоређене по седиштима, док деца са слушалицама на ушима, уз батеријску лампу, у ситне сате, раде домаће задатке. „Путеви у Гои су нешто бољи. Овде је пут започет, а онда су некако одлучили да га прекину. Можда због нечије куће, или бизниса. Можда је неко потплатио локалну власт, или путаре. Није било новца. Не знам.“ Арунаба говори надглашавајући саобраћајну гужву. „О томе се и не размишља. Шта мислиш колико би трајао у овом граду да покушаш да о таквим стварима, или боље, о било чему, судиш“.

Највећа јавна праоница рубља на свету

Арунаба не даје новац просјацима. Чак ни особама које са ампутираним удовима стоје на путевима тражећи ситнину да би се прехраниле. „Није срамота родити се као сиромашан. Није срамота ни умрети у беди. Срамота је не радити.“ Када сам му приликом нашег другог сусрета скренуо пажњу да као привилеговани припадник више средње класе никада није морао да брине о елементарним потребама попут Индијаца спутаних болешћу, кастинским системом и ендемским сиромаштвом, исправља ме: „Можда не овде. Одрастао сам уз куваре, возаче, заштићен породичним статусом. На Западу сам био нико и ништа. Морао да радим. Да себе градим испочетка.“ У Индију се вратио као менаџер мале организације за сарадњу са образовним институтима на Западу. Успео је да од бизниса са осморо запослених изгради систем са сјајним пословним везама на три континента.

Антилија, вероватно најскупља стамбена зграда на свету. Изграђена је за породицу Мукеша Амбанија за 500-700 милиона долара. Данас вреди око милијарду долара. Становници Мумбаја је сматрају неукусним потенцирањем финансијске моћи

Пролазимо кроз тесне уличице које воде ка Арабијском мору, и улазимо у плавичасто светло хотела Sand and Sea, где се налазимо са трећим пријатељем. Хансал Мехта је филмски режисер. Насмејани, смирени човек, благог гласа и седе косе, има близу педесет година и десетак филмова иза себе. Три последња, о руралним, религиозним и сексуалним мањинама стекла су му звање уметника који крчи другачије путеве у Боливуду, пре свега својим политичким ставовима, што је у овој инцестуозној средини јаких пословно породичних веза  у којој се на петнаестак квадратних километара сними више од стотину филмова, подигло доста прашине.

Плажа Џуху, око поноћи

Хансал долази из имућне индуске породице из Пуне, стотинак километара јужно од Мумбаја, универзитетског центра који неки називају и Кејмбриџом Индије. У Боливуд је ушао без филмске школе, правећи трилере и локалне верзије тинејџерских комедија, да би после дугог и мукотрпног рада постао тражени играч, независни аутор кога подржавају велики студији са страним капиталом. Одличан познавалац индијске уметности, Хансал је такође и сјајан кувар. Сваког месеца кува за клуб пријатеља, локалних филмских уметника, али и спрема бар један оброк за четрдесеторо деце који иду у исти разред са његовим сином и ћерком. Његов старији син из првог брака је прешао двадесету. Кажу да ће следеће године режирати свој први филм.

На локацији у боливудским студијима. Снимање сапунске опере

Хансал је ове године отворио продукцијску кућу. Делује безбрижно док говори о потреби да са студијима и продуцентима који су до сада углавном подржавали хорор и еротику пронађе заједнички језик и убеди их да финансирају његове филмове без плесних и музичких секвенци, али са израженим политичким подтекстом. Док наручује храну за сву тројицу, добијам утисак да не преговара са конобаром већ му ставља до знања да кувару пренесе прецизне инструкције.

Боливудски студио

Показује нам апартман на крову хотела. ''Овде је после развода са супругом, хришћанском фундаменталисткињом, живео Дев Ананд, глумац. Досадила му је. Ту је провео неколико деценија. Ко још живи у хотелу толико дуго?'' Одговарам на реторичко питање. „Никола Тесла.“ Индијци се смеју. Не видимо море, већ светла плаже на којој сат времена пре поноћи покушава да се расхлади неколико стотина хиљада људи.

Острво Елефанта, надомак Мумбаја, место старих хиндуистичких споменика. У време колонијалне управе португалска војска је храмове старе миленијум и по користила као стрељачки полигон

Прошле године сам шетајући плажом Џухуа (Juhu Beach) чуо Американца који пита свог индијског домаћина да ли може да се окупа. „Само ако желите да кући понесете и инфекцију уха.“ Плаже овде служе за дружење, не за купање, сунчање или показивање коже. Плаже су прљаве. У воду се улази само у време великих индуских празника када се огромне фигуре Ганеша уносе у море, праћене стотинама хиљада верника. Другим данима се шета, пуштају се змајеви, игра се крикет и једе се шећерна вуна.

Споменик Нехруу, Кулаби

Путујем ка северу Мумбаја, где у времешном солитеру у малој четврти срећем Амрита Гангара, вероватно највећег индијског историчара филма и филозофа филма Прајоге. Амрит има стан из ког се пружа поглед на насеље заклоњено од мумбајске вреве, прашине и уџерица. Док ми говори о катастрофалном стању домаћег филмског архива и храбрим покушајима да се ствари измене, примећујем да његов глас, тих и смирен, испуњава собу стешњену витринама и полицама препуних филмских књига, неком врстом фатализма.

Поглед са терасе Раула Бата на град на Арабијском мору. Момбај има 23 милиона становника. Број је немогуће потврдити

Амрит говори о потреби да се у земљи изграде путеви, школе и инфраструктура, које нема ни седамдесетак година након независности, и ставља сопствену професију, и љубав за филм, тамо где им, по реду ствари, место и припада. „Индуси верују у цикличност рађања, смрти и поновног настајања. Многи пожари у мумбајским студијима и архивима који су однели стотине нитратских филмова за велику већину становништва не значе ништа. Нема заоставштине умрлих. Свет се увек и изнова рађа и умире.“ Више од хиљаду и пет стотина немих филмова снимљено је у Индији током колонијалног периода. Сачувано је нешто више од једног процента. Са Амритом разговарам о транснационалној филмској теорији и са задовољством примећујем да о глобализму мислимо слично. Причам му о свом курсу филмске историје који поклања пажњу утицају немачких, аустријских и мађарских Јевреја на Холивуд, а он ме упућује на књигу у којој је писао о утицају немачких режисера, глумаца и сниматеља на боливудску продукцију пре рата. Благо се смеје рекавши да је пре дигиталног доба транснационализам имао људско лице. Многи Немци су се вратили у своју земљу и прикључили Хитлеру. Неки су одлучили да остану. Њихови потомци и данас живе у Мумбају.

Одлазећи из Амритовог стана размишљам о Немцима који су се из Индије вратили у пакао Другог светског рата. Превирања у колонијалној Индији оног времена сигурно нису била упоредива са трагедијом Источног фронта, али насиље је овде увек било свеприсутни фактор. На једној мумбајској плажи, арапски ратници су, приставши неколико векова уназад, убили сваког становника тадашњег рибарског села кога су опазили у шетњи обалом. Португалски завојевачи су користили хиндуистичке фигуре које на острву Елефанта старе бар два миленијума да би вежбали гађање из топова (као што данас говоримо и Талибанима који руше статуе Буде, ИСИСу који уништава културно благо Сирије, или Албанцима који пале српске богомоље на КиМ). О суровости енглеске колонијалне управе од времена успостављања Раџа до насилног раздвајања Индије и Пакистана, све је мање више познато. Недавни напади на железничку станицу, хотел Таџ и Леополд Кафе у Кулаби, старом центру Мумбаја доказују да историја насиља никада није прекинута. Немцима можда и није било тако тешко да се из Јужне Азије врате у Европу. Нарочито ако су поверовали да ће Ланговим одласком у Холивуд добити боље позиције у локалној филмској индустрији и важније послове од снимања ратних журнала.          

Боливудска дива

Три најпознатије филмске породице у Боливуду су муслимани. Али гледаоце, од којих, бар у овом граду више од седамдесет посто чине Индуси, то не занима. Није их никада ни занимало, чак ни после нереда у којима су, крајем прошлог века у међурелигијском насиљу животе изгубиле хиљаде Индуса и муслимана. Као што их не занима ни ко су финансијери боливудских филмова. Један од њих, унук власника вероватно најутицајнијег боливудског студија четрдесетих и педесетих, је данас у поседу изузетно вредног земљишта у центру града, са најскупљим некретнинама на свету. Покушава да прави филмове, али опседнут сопственом мисијом, да у њима глуми, да их режира и продуцира, до сада, од бар десет покушаја није успео да приведе крају ни један. Сви су завршили у Арабијском мору. Локални филмски историчар ме наредног дана упућује на место некадашњег студија где покушавам да фотографишем рушевине, али ме менаџер, окружен обезбеђењем, љубазно одвраћа, тражећи дозволу власника земљишта. Тај човек је уједно и власник десетина барова које је подигао између две индијске савезне државе, једне у којој су барови дозвољени, Махараштре, и друге у којој су забрањени, Гуџарата. По причама, зарађује две стотине хиљада америчких долара дневно. Талентован човек. Али изгледа да му је срце на другом месту. У граду максималних снова, желео би да ради у индустрији у којој је радио и његов деда. Као у Тагориној песми  Обојене играчке, наше руке, дрхтаве, грамзиве, увек траже оно што у датом тренутку немамо.  

Следећег дана стижем у постпродукцијски студио Салмана Кана. Човек од шездесетак година има исто име и презиме као и познати боливудски глумац. Филмску музику снима већ више од  тридесет година радећи са познатим вокалним извођачима, музичарима и композиторима. Боливудски филмови имају четири до шест музичких секвенци и за сваку је потребно издвојити три до седам дана снимања, као за компликованији музички спот. Филмови се песмама оглашавају месец дана пре премијере, на Интернету, телевизији, радију и у јавним извођењима. Уколико песме достигну одређену популарност, успех филма је загарантован. Од Салмана сам, приликом првог доласка у Мумбај, учио о диви боливудске музике, осамдесет шестогодишњој Лати Мангешкар, певачици која је снимила највише песама у историји музике (Гинис је више пута мењао податке), неки кажу више од 30,000. Читалац ју је сигурно чуо, мада тога није свестан. Можда у филму The Eternal Sunshine of the Spotless Mind, или неком популарном боливудском остварењу.Мангешкар је снимала у времену када је цео оркестар, предвођен певачем, пред микрофоном изводио песму од почетка до краја. Када је требало нагласити певачев глас, оркестар би се повлачио, искорачивши уназад, остављајући простор за вокалног солисту. ''Сви су знали да свирају по неколико инструмената. Данас сви свирају само један, компјутер.'' Прошле године Салман ми је говорио о периоду када је Лата, поставши жива легенда, одлучила да у студију снима само две верзије сваке филмске нумере. „И она је могла да погреши. Али само једном.“' Слушамо песму Pani Pani Re, и пијемо чај. Ствари можда и нису тако лоше.

Са групом студената срећем овдашњег филмског глумца и продуцента Раула Бата. Кашмирац, правилних црта лица, који је последњих неколико година провео у теретани, засмејава нас причом о томе како је по доласку у Мумбај за две недеље потрошио очеву уштеђевину у хотелу Таџ (оном који су терористи напали 26. новембра 2008). Затим једно време живео у крајњем сиромаштву, да би игром случаја освојио титулу Мистер Индија, и започео глумачку каријеру. Та каријера је прекинута после неколико комерцијалних промашаја, и Раул је постао телевизијски продуцент. Финансирао је сапунице (у Индији се сваког дана емитује око 500 епизода сапунских опера), али у њима није глумио. Зарадио је много новца, оженио ћерку једног од најутицајнијих индијских политичара, купио кондоминијум и спортски ауто, али је несрећан, убрзо схватио да се више не бави својим послом. Прилику му је пружио Анураг Кајшап, домаћи еквивалент Мартина Скорцезеа који му је понудио улогу у филму Ugly.

Раул делује задовољно, мада као и сви глумци има потребу за сталним истицањем сопствених квалитета. Добродушан, искрен и гостољубив, има сјајан смисао за хумор, али делује помало детињасто. Исте вечери на телефон пријатеља стиже текст порука са позивом на забаву у Рауловом стану. Одлазимо на осамнаести спрат солитера у Западним предграђима са кога пуца поглед на Мумбај и Арабијско море. Првих десет минута готово нико и не разговара са домаћином јер покушавамо да напокон, из птичје перспективе установимо како изгледа овај град. Где му је крај, где је обала, а где централно градско језгро. Раулови кашмирски кувари раде пуном паром. Међу његовим пријатељима најинтересантнији су они из детињства, које је пут, са севера, такође навео у овај град где посао траже у филмској, музичкој и модној индустрији. Разговарам са супругом једног од њих, Словакињом, која се недавно преселила у Мумбај. Каже да често одлази у Европу, да би видела родитеље, али да воли Индију, због хране, климе и динамичног живота. Друга, Индијка из Гуџарата, још увек тражи себе незадовољна малим улогама на филму и телевизији. Када ме пита како ми се допада Индија, одговарам да имам утисак да овде постоји нешто слично нади. Неко осећање да је нада близу. Раул нам препоручује нови Каишапов филм Bombay Velvet, o бомбајским гангстерима 1960их који ће се премијерно приказати јуна ове године. Нешто налик на Скорсезеов The Goodfellas. Није чудо да га је монтирала Телма Шонмејкер. Раул игра и у ко зна којој, новој верзији Девдаса, легендарној боливудској причи, смештеној у блиској будућности. Наступа поноћ. Са терасе се види цео град. Имам утисак да знам распоред предграђа, да познајем град, и непознатом саговорнику самоуверено показујем Андери, Малад, Горегаон. Овде бих могао да се усидрим. Да се изгубим, кажем. На кратко. Он се смеје и показује ми предграђе у коме је одрастао. У даљини видим само светла солитера и вијугаво, бесправно насеље подигнуто у његовом подножју. „Ту је већ двадесет и пет година. Нико и не покушава да га измести.“

Возећи се рикшом у хотел, безнадежно заглављен у саобраћајној гужви, посматрам родитеље док уморни у друштву деце обављају недељни пазар, бирајући поврће, пиринач и зачине код уличних продаваца. Пијаца у Западном Маладу је у у касним вечерњим сатима преплављена светом који жури да заврши оно што се у нормалним околностима и градовима са пет или десет пута мање становника чини у паузи за ручак или непосредно после радног времена, и да се возовима, после поноћи, врати кући, у страћаре поред пруга или путева, сиротињска насеља у сенци бетонских шопинг центара, или новоизграђене станове далеко на северу. Видим дечака који се прибија уз забрађену мајку која носи торбе са куповином, док обоје, пратећи одмаклог оца у традиционалној муслиманској одори, прелазе закрчену улицу и урањају у таму препуне железничке станице. 

Питам се колико је потребно да се човек на ово навикне? Воз пристаје на перону. У маси путника која се жагорећи тиска, између изукрштаних руку поново препознајем лице дечака који се са напором, следећи родитеље, пробија ка средишту вагона. Делује као да је на овакве ситуације навикао, и да му куповина у касне сате и гурање у препуним возовима не представљају нарочит напор. Такво одрастање је другачије, узбудљивије и можда много мање предвидиво од стасавања његових вршњака широм света. У једну ствар, међутим, може бити сигуран. За пет година, биће спреман да у возове улази сам.     

Борис Трбић је писац, сценариста и филмски педагог који живи и ради у Мелбурну где предаје на филмској школи Swinburne University of Technology. Објављује кратке приче, пише сценарија и повремене текстове о оријенталним теписима. Све фотографије у тексту снимио је сам аутор. 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер