Немачка после ЕУ и руски сценарио

(Стратфор, 25.5.2010)

Расправе о Европи тренутно су фокусиране на грчку финансијску кризу и њен потенцијални утицај на будућност Европске уније. Текуће расправе које се односе на војна питања и Европу могу да се чине безначајним, па чак и анахроним. Наравно, сложићемо се да у овом тренутку питање будућности Европске уније далеко надвисује сва друга размишљања, али ми желимо да изнесемо аргументе да постоје сценарији о будућности Европске уније са војним аспектима и да су они далеко од архаичних.

Егзистенцијална криза у ЕУ

Европска унија доживљава егзистенцијалну кризу. Та криза нема везе са Грчком, већ са тим шта је то што чланице Европске уније дугују једна другој и колико контроле Европска унија има над својим чланицама. Европска унија је добро функционисала у време генерације која је живела у просперитету. Са појавом финансијске кризе, богатије чланице бејаху позване да помогну оним мање богатим.Опет, ово се не тиче само Грчке – кредитна криза у средњој Европи из 2008. је заправо била иста ствар. Богатије земље, Немачка посебно, нису се радовале могућности да се новац пореских обвезника троши на пружање помоћи земљама које се боре са пуцањем кредитних мехурова.

Оне у ствари неће да то ураде, а ако ипак буду приморане, желе да контролишу начин на који те земље троше позајмљени новац како се ово стање не би поновило. А опет, излишно је рећи да Грчка – као и земље које могу завршити слично као и она - не желе спољну контролу над својим финансијама.

Ако нема узајамних обавеза између земаља чланица ЕУ, а немачка и грчка јавност не желе [она прва] да спашава [Грчку], а [она друга] да се покори [Немачкој], онда се поставља суштинско питање шта ће Европа постати – невезано за просту зону слободне трговине - после ове кризе. То није једноставно питање преживљавања евра, мада ни то није тривијална ствар.

Евро и Европска унија ће вероватно преживети ову кризу - премда њихова заједничка пропаст није ни приближно тако незамислива као што би Европљани помислили пре само пар месеци - али то није једина криза коју ће Европа искусити. Нешто свако мало крене наопако, а Европа нема институције које би могле да се носе са таквим проблемима. Догађаји у последњих неколико недеља указују на то да европске земље нису склоне томе да створе такве институције, а уз то јавно мњење ће ограничити могућности европских влада да их креирају или да партиципирају у овим институцијама. Не заборавимо, изградња супер државе изискује једну од ове две ствари: рат који утврђује ко доноси одлуке или пак државну сагласност усмерену ка стварању савеза. Европа сликовито демонстрира ограничења ове друге стратегије.

Шта год да се деси краткорочно, тешко је предвидети било какву даљу интеграцију европских институција. А лако је замислити да Европска унија деволуира од својих амбициозних визија ка савезу сазданом на принципу погодности, изграђеном око економских бенефита преговараних и усаглашених између појединачних партнера. Прелаз ће дакле бити од уније ка савезу у коме неће бити никаквих интереса сем индивидуалних.

Поновно отворено „Немачко питање“

Враћамо се на питање које дефинише Европу још од 1871, а то је статус Немачке у Европи. Као што видимо током садашње кризе, јасно је да је Немачка привредни центар коме гравитира Европа, а ова криза је такође показала и да су економска и политичка питања у многоме истоветна. Ако се Немачка са нечим не слаже, ништа се по том питању не може учинити, а ако то Немачка жели, то ће и бити учињено. Немачка има огромну моћ у Европи, чак и ако је она у великој мери ограничена на економска питања. Само, то што је Немачка и кочничар и локомотива Европе, временом је начинило Немачку централним проблемом Европе.

Ако је Немачка кључни доносилац одлука у Европи, онда она дефинише сваку политику коју Европа предузима као целина. Ако се Европа распадне, Немачка је једина европска земља која може да формира алтернативне моћне и кохезивне коалиције. То значи да ће, уколико Европска унија ослаби, Немачка имати највећи утицај на то шта ће се десити са Европом након ЕУ. У овом тренутку Немци марљиво раде на преформулисању Европске уније и еврозоне у смеру који више одговара њиховим жељама. Али, како то захтева да бројни партнери уступе део суверенитета немачкој контроли – исти онај суверенитет који су љубоморно чували током целог европског пројекта - вреди испитати немачке алтернативе за Европску унију.

У ту сврху прво морамо разумети лимите Немачке. Немачки проблем је онај исти још од уједињења: она је изванредно моћна сила, али далеко од тога да је свемоћна. Њена врло велика моћ чини је фокусом других сила, а заједно, ове друге силе могу да је онемогуће. Према томе, глас Немачке је пресудан за било коју одлуку Европске уније у овом тренутку, и она ће представљати центар моћи у Европи у будућности - али Немачка ипак не може тек тако и сама. Њој су потребне коалиције, што значи да је дугорочно питање следеће: aко Европска унија ослаби или чак пропадне, коју ће алтернативну коалицију Немачка потражити? 

Уобичајен одговор на прву лопту је Француска, с обзиром да су ове две привреде донекле сличне и да су земље најближи суседи. Али историјски гледано, ова сличност у структури и локацији није била извор сарадње и љубави, већ конкуренције и трвења. Унутар Европске уније, препуне различитости, Немачка и Француска су биле у стању да оставе по страни своја неслагања и пронађу заједнички интерес ради управљања Европом на обострану корист. То ко-менаџерисање је наравно допринело стварању садашње кризе. Поврх тога, најважнија ствар коју Француска има, а да је Немачка жели, је њено тржиште; али неки идеални партнер за Немачку имао би и нешто више да понуди. Сама по себи, Француска не може бити основа за дугорочну немачку економску стратегију. Историјска алтернатива за Немачку одувек је Русија.

Руска опција

Између немачке и руске економије постоји много потенцијалне синергије. Немачка увози велике количине енергије и других ресурса из Русије. Као што је општепознато, Русији требају извори технологије и капитала да би превазишла тренутну позицију пуког извозника ресурса. Немачка има проблем са депопулацијом и треба јој сталан извор радне снаге - по могућству оне која заправо не жели да се пресели у Немачку. Руска економија још од совјетске ере наставља у смеру де-индустријализације, и док то има мноштво негативних утицаја, постоји један позитиван који се често превиђа: Русија сада има више радне снаге него што може да ефикасно запосли у привреди, с обзиром на структуру капитала. Немачка не жели више имиграната, али јој треба приступ радној снази. Русија жели фабрике у Русији како би упослила свој вишак радне снаге, а такође жели и технологију. Логика немачко-руског економског односа је очигледнија него логика немачко-грчког или немачко-шпанског односа. Што се Француске тиче, она може да партиципира али и не мора (и гле чуда, Французи се придружују бројним текућим немачко-руским пројектима).

Дакле, ако се усредсредимо на економију, и претпоставимо да Европска унија не може да опстане као интегрисани систем (што је логичан, али још увек недоказан исход), а онда даље претпоставимо да је Немачка ем водећа сила у Европи ем неспособна за рад изван коалиције, онда бисмо рекли да је немачка коалиција са Русијом најлогичнији исход слабљења ЕУ.

Ово би довело многе земље у крајње нелагодну позицију. Прва од њих је Пољска, стешњена између Русије и Немачке. Друга је САД, јер Вашингтон би видео руско-немачки економски блок као значајнији изазов него што је Европска унија икада била, и то из два разлога. Прво, то би био кохерентнији однос - стварање заједничке политике између две државе, са мноштвом паралелних интереса, далеко је једноставније и брже него између њих 27. Друго, и још важније, док Европска унија не може да развије војну компоненту због унутрашњих неслагања, израстање политичко-војне димензије у руско-немачком економском блоку је много лакше замислити. Она би била изграђена око чињенице да и Немци и Руси зазиру и плаше се америчке моћи и активног самопоуздања, те да су Американци годинама били додворавајући савезник који се испречавао између ове две силе. И Немачка и Русија би сматрале да се тиме само бране од америчког притиска.

И то нас доводи на причу о ракетама типа Патриот. Без обзира на бирократску жабокречину из које је настао овај трансфер, или политичку индолентност која је произвела овај план, размештање ракета Патриот лепо се уклапа у процес лаганог сазревања војних односа између Пољске и САД. Пре неколико месеци, Пољаци и Американци спровели су војне вежбе у балтичким државама, изузетно осетљивој области за Русе. Пољски авијатичари сада лете на некима од најмодернијих ‘made in USA’ авиона на свету, Ф-16С. Уз ракете Патриот, ово би могао да буде озбиљан изазов Русима. Пољски генерал је командант сектора у Авганистану, што је нешто што Руси примећују. Кроз читаво мноштво оваквих процеса узрастају све тешњи америчко-пољски војни односи.

Садашњи економски проблеми могу довести до темељног слабљења Европске уније. Немачка је економски моћна али потребни су јој економски коалициони партнери који ће допринети њеном благостању, а не да само црпу из њега. Руско-немачко савезништво би била логичка последица овог стања ствари. Ако се то деси, Американци и Пољаци би логично имали своје блиске односе. Руско-немачки односи би најпре почели као економски а затим се развијали према војним. Америчко-пољски односи би почели као војни, а слабљењем Европске уније, развијали се према економским. Руско-немачки блок би покушао да доведе неке друге земље у своју коалицију, а исто би настојао и пољско-амерички блок. Два блока би се надметала у Централној Европи - и за Француску. Током овог процеса, у последње време монотона политика НАТО-а би све више попримала на напетости и узбудљивости.

Према томе, грчка криза и Патриот ракете ће се можда у једном тренутку укрстити, или са нашег становишта, свакако ће се у једном тренутку сусрести. Иако сами по себи нису од трајног значаја, ово двоје заједно указују на нову логику у Европи. Оно што се сада чини немогућим у Европи можда неће бити незамисливо за пар година. Слабљење Европске уније које симболише Грчка, и ракете Патриот које представљају поновну милитаризацију бар једног дела Европе, само су наизглед неповезане тенденције које би лако могле да се преклопе.

(Превод: Василије Д. Мишковић)