Neutralnost na dva koloseka

Cilj posete Aleksandra Babakova i delegacije skupštine Ugovora o kolektivnoj bezbednosti bio je da se članovi Skupštine Srbije i odbora za bezbednost upoznaju sa radom pomenute organizacije ali i da se istovremeno Srbiji ponudi učestvovanje na narednom zasedanju Parlamentarne skupštine Ugovora o kolektivnoj bezbednosti koje će biti održano od 25 do 27. oktobra u Sankt Peterburgu.

Konferencija je prošla gotovo nezapaženo u domaćim medijima osim pojedinih stidljivih izveštaja koji su preneli reči V.d. predsednika Odbora za bezbednost Dušana Bajatovića koji je izjavio da "Niko ne treba i ne može od Srbije da traži da radi protivno svojim interesima". Na šta bi ovo trebalo da se odnosi najbolje je definisao Božidar Delić koji je na konferenciji izjavio da se ruski prijatelji s pravom pitaju zbog čega Skupština Srbije ne učestvuje kao posmatrač na zasedanjima parlamenta Ugovora o kolektivnoj bezbednosti kao što to čini na zasedanju generalne skupštine NATO pakta kada je naš parlament već proglasio vojnu neutralnost.[2] Međutim, delegacija Skupštine Srbije ne samo da je posmatrač na sednicama parlamenta NATO pakta već učestvuje i kao pridruženi član što predstavlja viši stupanj saradnje.

Delegacija parlamenta ODKB-a na čelu sa Aleksandrom Babakovim u Srbiji je boravila kako bi ponudila saradnju između dva parlamenta koja bi sasvim sigurno bila u interesu naše zemlje koja nastoji, makar deklarativno da očuva svoju vojnu neutralnost. Ali da je naša neutralnost na “klimavim nogama” potvrđuje ne samo činjenica da je delegacija Srpskog parlamenta pridruženi član na zasedanjima parlamenta NATO-a, već i samo postojanje “nevladine i neprofitne” organizacije po imenu “Atlantski savet“[3] čiji cilj jeste podrška i promocija “evro-atlantskih” vrednosti u Srbiji. Ove vrednosti naravno, osim aktivnog učešća Srbije u Partnerstvu za mir[4] podrazumevaju i eventualno članstvo u NATO-u. Ovde je sasvim na mestu pomenuti i otvorene pretenzije pojedinih ministara koje se tiču članstva Srbije u Severnoatlantskom paktu.

Naravno i Rusija je članica partnerstva za mir što određuje okvire međunarodnih saradnji, ali onda sasvim legitimno možemo da postavimo pitanje zašto Srbija aktivnije ne sarađuje sa zemljama koje čine Ugovor o kolektivnoj bezbednosti. Svakako geopolitička situacija u svetu se značajno promenila u prilog čemu govori i formiranje ugovora koji bi predstavljao novi koncept bezbednosti i odbrane kao i saradnje među zemljama članicama što postepeno vodi stvaranju bipolarnog sveta u kome Srbija mora da nađe svoje mesto pod suncem. U kontekstu osnivanja novih struktura i novog koncepta globalne bezbednosti aktivna saradnja sa jednom organizacijom koja predstavlja alternativu NATO paktu predstavlja nužnost.

Aleksandar Babakov je izjavio da "Raspad Sovjetskog Saveza kao politički faktor koji je izazvao dešavanja u drugim državama, kao i ekonomska i finansijska kriza, pokazuju da će svet postati drugačiji. Kakav, niko ne zna da odgovori, ali sigurno neće biti unipolarni“, dok je ruski ambasador u Republici Srbiji Aleksandar Konuzin istakao da evropska bezbednost postaje jedno od najvažnijih pitanja u svetu, i da trenutna međunarodna atmosfera ne pruža rešenja za njeno puno ostvarenje. “Mi očekujemo promene, jer se sve više javljaju novi načini ugrožavanja bezbednosti”, rekao je Konuzin. On je takođe ukazao da za Srbiju saradnja sa organizacijom kakva je ova, može biti šansa, da joj se ne bi desile greške s kraja proškog veka”.[5]

Da se svetska politička klima menja pokazuje i jačanje kineske finansijske moći kao i formiranje drugih vojno-političko-ekonomskih saveza širom sveta. Sve ovo uspostavlja balans u međunarodnim odnosima ali isto tako dovodo do jedne globalne klime u kojoj moć nije više samo i isključivo u posedu jedne organizacije predvođene SAD. Dakle ukoliko Srbija želi da sačuva istinsku vojnu neutralnost takvo opredeljenje bi nužno moralo da počiva na saradnji koja bi podrazumevala neutralnost na dva koloseka. Ne može biti reči o neutralnosti ukoliko ne postoji reciprocitet u saradnji.

Kada govorimo o oružanim snagama i o kapacitetima da se očuvaju principi na kojima počiva Ugovor o kolektivnoj bezbednosti nesumnjivo je da snage za brze intervencije koje je formirao ovaj savez umnogome predstavljaju više nego uspešan pandan snagama za brze intervencije koje poseduje Severnoatlantska organizacija.[6] Međutim, ugovor o kolektivnoj bezbednosti koji je oformljen 14. maja 2002. god. i koga čine: Jermenija, Belorusija, Kazahstan, Kirgizija, Uzbekistan, Tadžikistan i naravno Rusija u političkom smislu još uvek nije kohezivan do te mere da bi za sada mogao da predstavlja istinski pandan NATO paktu i to pre svega zbog unutrašnjih problema i nestabilnih prilika unutar zemalja članica. Osim toga, ekonomija većine zemalja članica nije na zavidnom nivou koji bi omogućio finansiranje i opremanje kao i logističku podršku impresivnim zajedničkim vojnim snagama koje zavise isključivo od Rusije. Zbog svega ovoga Ugovor o kolektivnoj bezbednosti esencijalno počiva na Rusiji koja svojom ekonomijom i vojnim snagama zapravo predstavlja zemlju nosioca pomenutog novog koncepta bezbednosti.

Ipak, Ugovor o kolektivnoj bezbednosti predstavlja neophodan činilac kada je u pitanju nova bezbednosna struktura u Evropi i u svetu. Cilj Ugovora o kolektivnoj bezbednosti je svakako borba protiv terorizma koji i na tlu država članica bivšeg SSSR-a uzima sve više žrtava. Činjenica da NATO pakt predstavlja organizaciju koja je u potpunosti orijentisana ka ostvarivanju Američkih globalnih ekspanzionističkih ciljeva jasno govori u prilog tome da je potrebna alternativna bezbednosna struktura u Evropi.

Ovo potvrđuju i reči generalnog sekretara UDKB-a Nikolaja Bordjuža koji je osvrnuvši se na nedavni samoubilački napad u Vladikavkazu u kome je poginulo najmanje 17 osoba a povređeno preko 150 agenciji “RIANOVOSTI” izjavio da se evropski sistem bezbednosti koji je oličen u NATO paktu kao i UDKB susreću sa istim problemima. “S druge strane, svi govore o tome kako je bilo mnogo propusta u globalnom sistemu bezbednosti tako da bi trebalo da pređemo na neki drugi vid saradnje; s druge strane, međutim, mnogi evropski lideri… kažu čemu, sve je u najboljem redu, nema ratova, praktično nema konflikta, sasvim smo zadovoljni našim sistemom bezbednosti. Ali on ne zadovoljava nas, kao i mnoge druge zemlje a situacija u tim regionima direktno može uticati na situaciju u Evropi. Reći da je sve u redu… Jednostavno mislim da je to kratkovido. EU i NATO pokušavaju da utiču na situaciju u Centralnoj Aziji, u Avganistanu, Iranu i arapskom svetu. Postoji teorija po kojoj se bezbednosni problemi rešavaju posredno i neposredno, ali danas, postoje mnoge opasnosti da čitav svet bude zahvaćen konfliktima tako da je postalo neophodno da se pregovara o globalnom sporazumu".[7]

Naravno, Vašington i Brisel iz razumljivih razloga smatraju da je Ugovor o kolektivnoj bezbednosti sasvim nepotreban. Takav stav jeste sasvim prirodan kada se uzmu u obzir američki nacionalni interesi koji podrazumevaju da Sjedinjene Države treba da zadrže isključivo pravo na upotrebu sile širom sveta zahvaljujući snagama za brze intervencije ali Ugovor o kolektivnoj bezbednosti na čelu sa Rusijom i novi bezbednosni izazovi u svetu jasno dokazuju da se Rusija nalazi na čelu jednog novog koncepta, koji iako u političkom smislu još uvek nije dorastao NATO paktu, ipak predstavlja protivtežu globalnoj hegemoniji SAD što s druge strane otvara mogućnost za daleko fleksibilnije reakcije kada je u pitanju borba protiv globalnih pretnji a naročito terorizma.

Srbija bi trebala da prepozna ovaj savremeni trend u svetu i da shvati da njena pozicija neutralnosti suštinski zavisi od toga da se “nesvrstanost” ne može održati ukoliko postoji saradnja sa samo jednim činiocem, odnosno NATO paktom koji je uostalom i izvršio agresiju na našu zemlju 1999. godine. Na žalost, ovo je činjenica na koju stalno trebamo da podsećamo aktuelno političko rukovodstvo koje se izgleda, uprkos proklamovanoj nezavisnosti, odavno opredelilo kada je u pitanju budući status Srbije u jednom novom globalnom svetskom bezbednosnom okviru.