Нови рат у песку Сахаре – Мали пред распадом

Туарези, пустињски номадски народ, већ хиљадама година насељава сурове пределе Сахаре. Они су познати под именом „плави народ“ услед изразито плаве боје њихових одора. Овај народ се у потпуности прилагодио тешким условима живота у непрегледним пустињама Сахаре тако да је успео да опстане живећи међу пустињским динама. Као и Курди, Туарези насељавају територије неколико афричких земаља али чини се да се у току своје дуге историје никада нису срели са тежом ситуацијом.

Туарези живе у Либији, Малију, Нигеру, Алжиру и Буркини Фасо. Рат у Либији је тешко погодио припаднике овог народа јер су подржавали либијског вођу Моамера Гадафија који је сурово мучен и ликвидиран након вишемесечног рата и бомбардовања земаља Запада. Након пропасти либијске џамахирије и након пораза њене армије чије редове су попуњавали и припадници Туарега, плави народ је био присиљен да напусти своја вековна станишта у Либији јер су били прогањани и убијани од стране разних милиција и других племена у хаосу и анархији којi је уследилi након Гадафијевог пада.

Туарези суочени са прогоном и етничким чишћењем у постгадафијевој Либији, поводом чега су Запад и читава међународна заједница остали неми, спас су потражили у суседном Малију. Туарези су са собом из Либије понели и велику количину наоружања тако да су брзо поразили слабашне војне трупе државе Мали и у природној борби за опстанак основали су на северу Малија почетком ове године независну државу Азавад коју су прогласили својим уточиштем.[1]

Азавад је огромна држава величине Француске и ово подручје је богато златом, нафтом и другим рудним богатствима, што га чини јако примамљивим за Запад и мултинационалне компаније. Наравно и Кина има интереса у овој области јер ова земља све више шири свој утицај у Африци. И у овоме се крије кључни фактор зашто је Запад толико заинтересован за сукоб у Малију. Западне мултинационалне компаније не би желеле да Мали буде нестабилан али исто тако покушавају да Кинезима ускрате приступ огромном богатству које се крије под песком Сахаре. Француска се залаже за војну интервенцију против Туарега на северу Малија и покушаће да добије сагласност за војну акцију у УН.[2] Интересантно је да  у светлу горе поменутог САД и Француска из Авганистана шаљу беспилотне летелице у Мали које ће извиђати ситуацију на терену.[3]

Да ствар буде још гора по народ Малија војска је извршила војни удар и са власти је збацила досадашњег председника Малија Амадоу Тоумани Тоуреа. За вођу земље прогласио се капетан Санаго који је предводио удар војне хунте. Разлог за војни удар налазио се у томе што председник није био у стању да сузбије побуну Туарега на северу земље. ECOWAS-a (Економско удружење западноафричких земаља) на седници донело је одлуку да се у Мали пошаљу војне трупе али је капетан Санаго одбио тај предлог. Он је при томе изјавио следеће: “Све одлуке донете у Абиџану донете су без консултације с нама. Не слажем се с доласком војника из блока ECOWAS. Ниједан страни војник неће ступити на териториј Малија без нашег одобрења".[4]

ECOWAS план, који је одобрила и Афричка унија, предвиђа 3300 војника за копнени напад којим би се од исламиста повратио север Малија. Очекује се како ће копненом нападу претходити стратешки зрачни удари америчких и француских зрачних снага на три најважнија града, с циљем избацивања MUJAO и других исламистичких организација повезаних с ал-Каидом. Међутим, прави циљ ове интервенције биће заштита интереса западних земаља у овом пребогатом подручију.

Војна хунта одлучила је предати власт у руке цивилној привременој влади на 40 дана, под условом да се након тог рока одрже национални избори. Но представници ECOWAS блока имају другу замисао - траже да се транзицијској власти дају чак 12 месеци до идућих избора.

"Одлучили смо да транзицијски период буде 12 месеци, након чега ће уследити председнички избори", поручили су представници 15 земаља са састанка у Абиџану.

Још горе по Туареге представља чињеница да се с њима сукобљавају радикални исламисти и афрички огранак ал-Каиде. Туарези се сада суочавају са троструким непријатељем, то је војска Малија, радикални исламисти и Запад који ће готово сигурно војно интервенисати у Малију и то против Туарега који се боре за сопствени опстанак под изговором да се прекине насиље и крвопролиће а заправо радикални исламисти чине насиље према припадницима Туарега. Извештаји говоре да су радикални исламисти приморали власт у Азаваду да уведе шеријатско право што је противно традиционалном начину живота Туарега. У овим сукобима чини се да они губе и да радикални исламисти све више шире свој утицај у Азаваду. Исламисти су преузели контролу над главним градом Азавада Гаом и чини се да су у стратешкој предности.[5]

"Исламисти су упадали у куће и хапсили жене које нису носиле велове", рекао је неименовани саговорник. Из медицинских извора АФП је дознао како су жене затворене у испражњеној згради једне банке. AQIM је најавила наставак чистки у граду који контролишу заједно с Ансар Единеом, рекавши како их "нико не може спречити у томе". AQIM и MUJAO[6] наметнули су бруталан облик шеријатског права у подручја под својим надзором, што укључује каменовање невенчаних парова, одсецање руку крадљивцима, бичевање оних који пију алкохол и забрану свирања и слушања музике.[7]

Не можемо се отети утиску да тзв. радикални исламисти и афрички огранак ал-Каиде поново као и у случају Либије ратују по налогу Запада. Ово не би био први пут да Запад своје назови непријатеље користи ради постизања сопствених геостратешких и економских циљева. И у Либији је такође био случај да су се регуларним трупама супротстављали тзв. побуњеници а заправо терористи ал-Каиде по налогу Запада на шта је покојни либијски вођа Моамер Гадафи и упозоравао. Сличну ситуацију имамо и у Сирији где се против регуларних владиних трупа боре терористи и бандити из свих крајева Средњег истока. САД и Запад играју двоструку игру. Они се декларативно боре против радикалног исламизма али у стварности логистиком и наоружањем управо подржавају разне исламистичке фракције када је потребно свргнути неки неподобни режим и остварити сопствене интересе.

Док се војни стратези Француске, Шпаније, Италије и Пољске спремају за инвазију на северу Малија Туарези се боре за сопствени опстанак. Међународне безбедносне агенције изјавиле су да ситуација на северу земље “представља потенцијалну опасност за безбедност западних земаља и њихових интереса”,[8] а сви ми врло добро знамо шта ово значи.

ЕУ би требало да обезбеди од 200-400 војника који наводно не би учествовали у борбама већ би само били присутни како би обучили војнике Афричке уније која би у Мали послала 3000 војника. Дакле, без обзира што тренутни главнокомандујући снагама војске Малија капетан Санаго одбија учешће војника Афричке уније до интервенције ће сигурно доћи до пролећа чиме ће се обезбедити очување интереса западних земаља на подручју богатом златом и нафтом.