Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > O geopolitici Evrosonga, ili "Krimski rat” na Evroviziji 2016.
Savremeni svet

O geopolitici Evrosonga, ili "Krimski rat” na Evroviziji 2016.

PDF Štampa El. pošta
Goran Nikolić   
ponedeljak, 16. maj 2016.

Kolumnista RT Nejl Klark označava 14. maj 2016. kao dan kada je umro Evrosong. Po njemu, Evrovizija je od muzičkog takmičenja, čiji je cilj bio međudržavna harmonija u Evropi, došla dotle da je zapadne elite iskoriste kao instrument u novom hladnom ratu protiv Rusije.

On skandal u Stokholmu poredi sa američkim izborima 2000, kada je Al Gor dobio najviše glasova, ali je Buš mlađi ipak ušao u Belu kuću. Velika mogućnost, barem su tako ukazivale sve britanske kladionice, a pokazalo se i glasovi publike, da Moskva priredi Evrosong 2017. izgleda da je izazvala veliku paniku u zapadnim rusofobnim krugovima, posebno što sledi Mundijal 2018 (a bio je i Soči 2014).

Istina, Evrosong je decenijama bio obeležen tzv. prijateljskim glasanjima, ali je ovoga puta to bilo nešto sasvim drugo. Npr. nacionalni žiri Britanije dao je 10 poena Ukrajini, a nijedan ruskoj pesmi, dok je britanska javnost Rusiji dala visoko četvrto mesto. Srpski nacionalni žiri je dao 12 poena Ukrajini (i jedan poen Rusiji), ali je srpska publika većinski glasala za Rusiju. Izraelski žiri nije dao bodove Rusiji, dok je dao 12 Ukrajini, ali je izraelska javnost ruskoj pesmi dala čak 10 poena.

Ovo su samo neki od mnogobrojnih primera, koji uglavnom ukazuju na to da su žiriji relativno loše ocenjivali inače favorizovanu numeru ruskog izvođača (nacionalni žiriji iz tzv. “muzičke industrije” stavili su Rusiju tek na 5. mesto), dok su veoma dobro pozicionirali pesmu Ukrajinke (2. mesto). Kolumnista RT završava tezom da je skandal u Švedskoj dobar jer pokazuje svima granice demokratije na Zapadu. Dakle, ljudi mogu da glasaju, ali ako rezultat nije onaj koji elite priželjkuju, onda će se “već naći neko rešenje”.  

Dakle, i pored toga što su pre glasanja organizatori pozvali članove žirija da budu objektivni i da isključe političke motive, teško je poverovati da se upravo to nije (opet) desilo na Pesmi Evrovizije.  Naime, pobednica Pesme Evrovizije je Ukrajinka DŽamala s pesmom “1944”, koja je posvećena progonu krimskih Tatara, kada je Staljinov režim preduzeo tu brutalnu meru kažnjavanja prema muslimanskom stanovništvu ovog poluostrva zbog saradnje sa nemačkim nacistima od 1941. do 1944. 

Pevačica je rođena u Kirgistanu, od roditelja prognanika sa Krima 1944, a vratila se nakon osamostaljenja Ukrajine. DŽamala je izjavljivala da je njena porodica zlostavljana nakon marta 2014. Zbog pesme su ranije reagovale ruske vlasti, tražeći diskvalifikaciju, ali su organizatori Evrosonga utvrdili da nikakva pravila nisu prekršena i dozvolili joj da se takmiči.

Stokholmsko finale ovogodišnje Evrovozije izvesno je najpolitizovanije do sada. Pesma ima nesumnjive aluzije na krimsku krizu 2014, što je potvrdila i DŽamala. Govoreći o tekstu svoje pesme "1944", ona je rekla: “Naravno radi se i o 2014. Zamislite, kreativna ste osoba, pevač, ali dve godine ne možete da odete kući.” Inače, pesma počinje stihovima: "Stranci dolaze i upadaju u vaše kuće. Sve će vas pobiti i reći: Mi nismo krivi."

Mnogi u Rusiji potenciraju da je u Stokholmu 14. maja 2016. pobedila geopolitika i pozivaju na bojkot Evrosonga 2017. koji će se održati u Ukrajini. S druge strane, u Ukrajini se neki zalažu da se pojedinim ruskim muzičarima koji ne poštuju suverenitet njihove zemlje zabrani učešće na takmičenju sledeće godine.

Ukrajinska pesma je i po glasovima žirija i gledalaca bila druga, ali je zahvaljujući tome što je ruska numera po glasanju gledalaca bila prva (Sergej Lazarjev dobio je čak 361 bod), a Australija (Dami Im) po mišljenjima žirija najbolja, sabiranjem glasova uzela prvo mesto. Ukrajinski žiri je praktično bojkotovao ruski nastup (kao i obrnuto), televizijski gledaoci u Ukrajini su smatrali pesmu Lazarjeva najboljom (a ruski gledaoci su dali 10 poena Ukrajini). Od 41 zemlje koja je glasala, 21 zemlja Rusiji nije dala ni bod. Najviše poena Rusiji dali su žiriji samo četiri države: Kipra, Belorusije, Azerbejdžana, i Grčke, a teško je ne primetiti da, osim možda Azerbejdžana, ostale tri zemlje vide Rusiju kao tradicionalno prijateljsku zemlju.

Promene koje su uvedene 2008. (dve polufinalne večeri) donekle su smanjile uticaj dijaspore ili “razmene glasova”, odnosno blokova. Potom je ustanovljen sistem glasanja po kome odlučuje pola publika, pola žiri, što je dodatno smanjilo snagu blokova, ali izvesno doprinelo i, po mnogima, skandaloznom rezultatu 14. maja 2016 u Stokholmu.

Kako navodi britanski Telegraf, glasanje po političkim blokovima i podrška među susedima nije se promenilo. Opstala su tri glavna glasačka bloka: Balkan (zemlje bivše Jugoslavije, plus Rumunija i Albanija), blok bivšeg SSSR-a, te blok nordijsko-baltičkih zemalja (npr. sve nordijske zemlje su ove godine stavile Švedsku među prvih pet). 

Inače, prema mnogim studijama tri najistaknutija glasačka regionalna bloka su balkanski (bivša Jugoslavija, Grčka i Bugarska), nordijski (Danska, Finska, Island, Norveška, Švedska, ponekad sa baltičkim državama) i eks-sovjetski blok. Takođe, detektovani su parovi država koje redovno daju glasove jedna drugoj (npr. Kipar i Grčka, Rumunija i Moldavija itd.).

Indikativno je da je broj “potajnih glasanja” snažno porastao od maksimalno 4 prosečno do 1990, na 6 tokom ranih devedesetih, te na  11 kasnih devedesetih da bi u periodu od 2000. do 2004. dostigao 25.  Doosje and Haslam (2005) sugerišu da je ovako ponašanje manje tipično za bogate i nacije više sklone individualizmu, te zbog toga u poslednje vreme nema blokova na Zapadu. Međutim, skandal 2016. ukazuje da možda ima “antiblokova”.

Promene koje su uvedene 2008. (dve polufinalne večeri) donekle su smanjile uticaj dijaspore ili “razmene glasova”, odnosno blokova. Potom je ustanovljen sistem glasanja po kome odlučuje pola publika, pola žiri, što je dodatno smanjilo snagu blokova, ali izvesno doprinelo i, po mnogima, skandaloznom rezultatu 14. maja 2016 u Stokholmu.

Naravno, nije sve u geopolitici i tzv. blokovima;  dešava se da i “drugi” pobede, odnosno da pobedi kvalitet pesme. Na tako davno, 2010. prvo mesto otišlo je Nemačkoj, odnosno Leni, za pesmu “Satellite” koja je uz pesmu Abe “Waterloo” verovatno najveći hit u istoriji Evrosonga.

Duga istorija geopolitike Evrosongova

Evrosong, od samih početaka krajem pedesetih do danas, može biti posmatran i u svetlu širokih geopolitičkih promena, kulturološke anksioznosti i “power games“, koje definišu Evropu i svet. Evrosong, kao hepening, spektakl i performans, koji ujedinjuje narode Evrope i koji alegorijski reprezentuje ideju Evrope, postao je i simbol razlika, odnosno postojanja brojnih evropskih identiteta.

Evrovizija je, barem za sociologe i politikologe, postala mnogo zanimljivija sa uvođenjem SMS glasanja, i na neki način (naravno korigovano za kvalitet pesme i uticaj dijaspore i nacionalnih manjina) pokazuje složene odnose i sentimente između brojnih evropskih naroda. Istina, ni ranije, pre uvođenja SMS glasanja, i prema Cheryl Bakeru koji je pobedio 1981, politika nije bila bez velike uloge (godinama je Španija glasala za Portugal, a Austrija za Nemačku itd.).

Koliko je važna pobeda na Evrosongu, ukazuje i spremnost Frankovog režima, koji je 1968. na prevaru uzeo pobedu na Evroviziji, kada su namestili takmičenje kako bi poboljšali imidž Španije u svetu. Inače, 1964. bilo je zahteva da se Španija i Portugal isključe iz takmičenja zbog diktatura u ovim zemljama, a jedan čovek je izašao na binu sa tablom na kojoj je pisalo „Bojkot Franka i Salazara“.

Interesantno je i da su 1990. mnoge pesme bile posvećene političkoj situaciji u Evropi - padu gvozdene zavese, evropskom jedinstvu, dok je norveška i austrijska pesma govorila o ujedinjenju dve Nemačke.

Gaderer (2006), koji je analizirao glasanje između 1975 i 2005, identifikuje statistički signifikantune trendove u glasačkim obrascima. Od ranih devedesetih, vidljiv je razvoj velikih geografskih glasačkih blokova i rezultat je, praktično, na svakom drugom takmičenju od tada bio značajno pod uticajem tih glasačkih blokova.

Dok je npr. u periodu 1975-80, on detektuje “potajno glasanje“ između Britanije i Francuske, od 2001. broj statistički značajnih parova za ''razmenu glasova'' je snažno porastao. "Vikinško carstvo" se proširilo uključujući Finsku, Letoniju i Litvaniju.

U srcu ''balkanskog bloka'', koji je snažno jačao, prvobitno je bilo trojno partnerstvo Srbije, Hrvatske i Makedonije. Sva takmičenja 2001-2005. dobili su predstavnici ili "balkanskog bloka" ili "vikinškog carstva", sa izuzetkom Ukrajine 2004. i 2006, 2007 i 2009. godina, odnosno pobede Finske, Srbije i Norveške, kao i pobeda Švedske 1999. 2012 i 2015,  anske 2013. potvrđuju tezu Gaderera. Ono što on nije tada uočio je razvoj bloka od naslednica SSSR-a, sa čime treba povezati pobede Ukrajine 2013. i 2016, Rusije 2008, te Azerbejdžana 2011.

Koliko je važna pobeda na Evrosongu, ukazuje i spremnost Frankovog režima, koji je 1968. na prevaru uzeo pobedu na Evroviziji, kada su namestili takmičenje kako bi poboljšali imidž Španije u svetu. 

Ipak, treba imati u vidu i srodnost muzičkih ukusa u zemljama istih blokova. Pored toga, takmičenje daje šansu ljudima da izraze svoja mišljenja o političkim ponašanjima drugih zemalja. Npr. krah Britanije 2003 (nula poena) može biti pripisan učešću u iračkom ratu.  Valja imati u vidu i da “potajno glasanje” povećava šansu domicilnoj zemji da pobedi.

Naime, Doosje and Haslam (2005) došli su do zaključka da će zemlje pre dodeliti visok broj glasova zemljama koje su njima prethodnih godinama davale veliki broj glasova. Interesantno je i glasanje jevrejske dijaspore (bodovi Holandije i Francuske za Izrael), kao i razmena glasova BiH i Turske (veza koja se formirala tokom bosanskog građanskog rata).

Nil DŽonson i kolege sa Oksfordskog univerziteta (2005) skupili su podatke o glasanju tokom 12 finalnih takmičenja Evrovizije. Njihova namera je bila da analiziraju veze između različitih zemalja, odnosno kako one glasaju međusobno (ili “razmenjuju glasove”). Cilj je bio dati odgovor na pitanje šta čini dobru, pobedničku pesmu? Da li lirika, melodija, ritam ili geopolitika (tradicionalni afiniteti među nacijama)? Odgovor je: svi ovi faktori. Zato i nije čudna razmena glasova među skandinavskim zemljama ili čašćavanje Grčke i Kipra.

Sa uvođenjem glasanja putem SMS poruka (što radi, uglavnom, mlada publika), etnički, odnosno faktor dijaspore, dobija ogroman značaj. Dok na zapadu kontinenta Evrosong sve više postaje nižerazredna zabava (indikativno je da su do sada su samo dva pobednika Evrovizije: ABBA i Selin Dion doživeli milionsku prodaju albuma), ''evropski istočnjaci'' (posebno oni koji ne žive u matici), to vide kao stvar nacionalnog ponosa, i postoju vrlo (emotivno) zainteresovani da ''podrže svoje'' (kao što je to, uostalom, bio sport za zemlje bivšeg socijalističkog lagera).

U pionirskoj studiji o Evroviziji (Yair 1995) obuhvaćen je period 1975-1992 (od kraja Prvog naftnog šoka do Mastrihtskog ugovora i početka nastupa na takmičenju zemalja bivšeg Varšavskog pakta). Yairse prvi naučno bavio ''potajnim (collusive) glasanjem'' i bazirajući se na multidimenzionalnoj prostornoj analizi on je identifikovao tri glasačka regionalna bloka: zapadni, mediteranski i severni.

Najveći uspesi zemalja sa zapada Evrope u periodu 1975-1992. mogu se objasniti faktom da su one alocirale glasove sopstvenom članovima, dok je višak glasova od drugih blokova išao, takođe, na zapad kontinteta. Yair and Maman (1996) tadašnju hegemoniju zapadnih zemalja vide i kao posledicu komercijalne dominacije tog dela kontinenta u produkciji pop muzike, “muzičkog nepoklapanja“ severa Evrope i Mediterana, ali i činjenice da je u “zapadnom bloku” bilo najviše zemalja te je bio i najveći izvor glasova.

Ginzburg, kao i većina ostalih naučnika koji su se bavili ovom temom, polazi od pretpostavke da se glasački obrasci formiraju u skladu sa ekonomskim, kulturološkim i političkim pretpostavkama. 

Ginzburg, kao i većina ostalih naučnika koji su se bavili ovom temom, polazi od pretpostavke da se glasački obrasci formiraju u skladu sa ekonomskim, kulturološkim i političkim pretpostavkama. Ginzburg (2004 i 2005) je analizirao period 1975-2003. i ukazuje da “potajno glasanje“ postoji, ali kada se izvrši korekcija pomoću linivgističkih i kulturoloških varijabli, ono postaje statistički nesignifikantno, što upućuje da se glasački blokovi flormiraju u skladu s kulturološko-lingvističikim faktorima (time, pored ostalog, objašnjava i veliki broj glasova za Tursku iz zemalja sa velikim emigracijom iz ove države). Ginzburg, kao i većina ostalih naučnika koji su se bavili ovom temom, polazi od pretpostavke da se glasački obrasci formiraju u skladu sa ekonomskim, kulturološkim i političkim pretpostavkama. 

Studija Ginzburga i Nora (2006) pokazuje da uspeh zavisi od kvaliteta pesme, ali i od lingvističke i kulturološke bliskosti (koje definiše preko stavova prema individualizmu, nejednakosti, odnosima polova, solidarnosti) između vokalnog izvođača i zemalja koje glasaju. Ova dva autora istovremeno odbacuju tezu o političkim prijateljstvima između država kao relevantnom faktoru za pobedu na Evrosongu. Pobeda Ukrajine 2004. desila se zahvaljujući, pre svega, “dvanaesticama“ od zemalja bivšeg SSSR-a, gde živi znatan broj Ukrajinaca (prosečan broj dobijenih glasova bio je 8,1). Ovo je u dobroj meri i slučaj 2016. jer je Ukrajina neproporcionalno veliki broj glasova dobila od zemalja bivšeg SSSR-a.

Od koga je Srbija dobija glasove?

Naša zemlja se 2004. vratila na Evrosong, 12 godina nakon nastupa Ekstra Nene. Ako pogledamo od kojih smo zemalja dobijali najviše glasova od izuzimajući 2006 i 2014. kada nismo imali kandidata (te 2009. i 2013. kada se nismo plasirali u finale), videćemo da su to bile države bivše SFRJ u kojima živi znatan broj Srba (mada ovde treba imati u vidu prepoznatljivost srpskih izvođača, koja doprinosi povećanju broja glasova i od pripadnika matičnih nacija, što je slučaj i u obrnutom smeru).

Potom, visok broj poena dobijali smo od zapadnoevropskih zemalja sa velikom srpskom dijasporom (koja je nemilice slala SMS poruke iz Austrije, Švedske, Nemačke, Švajcarske itd.). Dosta bodova dobili smo (ali i dajemo) od zemalja koje su nam “tradicionalno naklonjene” (Rusija, Makedonija, Ukrajina, Belorusija, Grčka, Jermenija).

Ovo je bilo posebno važno kod “istorijske pobede” Marije Šerifović 2007, te 2. i 3. mesta Željka Joksimovića (2004. i 2013). I ovoga puta, 2016, predstavnica Srbije (Sanja Vučić) osvojila je najveći deo od 80 poena publike zahvaljujući susednim zemljama, dominatno Srbima koji u njima žive (dok je dodatnih skromnih 35 bodova od dobila od žirija, opet najvećim delom iz susednih država). 

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner