петак, 06. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > О геополитици Евросонга, или "Кримски рат” на Евровизији 2016.
Савремени свет

О геополитици Евросонга, или "Кримски рат” на Евровизији 2016.

PDF Штампа Ел. пошта
Горан Николић   
понедељак, 16. мај 2016.

Колумниста РТ Нејл Кларк означава 14. мај 2016. као дан када је умро Евросонг. По њему, Евровизија је од музичког такмичења, чији је циљ био међудржавна хармонија у Европи, дошла дотле да је западне елите искористе као инструмент у новом хладном рату против Русије.

Он скандал у Стокхолму пореди са америчким изборима 2000, када је Ал Гор добио највише гласова, али је Буш млађи ипак ушао у Белу кућу. Велика могућност, барем су тако указивале све британске кладионице, а показало се и гласови публике, да Москва приреди Евросонг 2017. изгледа да је изазвала велику панику у западним русофобним круговима, посебно што следи Мундијал 2018 (а био је и Сочи 2014).

Истина, Евросонг је деценијама био обележен тзв. пријатељским гласањима, али је овога пута то било нешто сасвим друго. Нпр. национални жири Британије дао је 10 поена Украјини, а ниједан руској песми, док је британска јавност Русији дала високо четврто место. Српски национални жири је дао 12 поена Украјини (и један поен Русији), али је српска публика већински гласала за Русију. Израелски жири није дао бодове Русији, док је дао 12 Украјини, али је израелска јавност руској песми дала чак 10 поена.

Ово су само неки од многобројних примера, који углавном указују на то да су жирији релативно лоше оцењивали иначе фаворизовану нумеру руског извођача (национални жирији из тзв. “музичке индустрије” ставили су Русију тек на 5. место), док су веома добро позиционирали песму Украјинке (2. место). Колумниста РТ завршава тезом да је скандал у Шведској добар јер показује свима границе демократије на Западу. Дакле, људи могу да гласају, али ако резултат није онај који елите прижељкују, онда ће се “већ наћи неко решење”.  

Дакле, и поред тога што су пре гласања организатори позвали чланове жирија да буду објективни и да искључе политичке мотиве, тешко је поверовати да се управо то није (опет) десило на Песми Евровизије.  Наиме, победница Песме Евровизије је Украјинка Џамала с песмом “1944”, која је посвећена прогону кримских Татара, када је Стаљинов режим предузео ту бруталну меру кажњавања према муслиманском становништву овог полуострва због сарадње са немачким нацистима од 1941. до 1944. 

Певачица је рођена у Киргистану, од родитеља прогнаника са Крима 1944, а вратила се након осамостаљења Украјине. Џамала је изјављивала да је њена породица злостављана након марта 2014. Због песме су раније реаговале руске власти, тражећи дисквалификацију, али су организатори Евросонга утврдили да никаква правила нису прекршена и дозволили јој да се такмичи.

Стокхолмско финале овогодишње Евровозије извесно је најполитизованије до сада. Песма има несумњиве алузије на кримску кризу 2014, што је потврдила и Џамала. Говорећи о тексту своје песме "1944", она је рекла: “Наравно ради се и о 2014. Замислите, креативна сте особа, певач, али две године не можете да одете кући.” Иначе, песма почиње стиховима: "Странци долазе и упадају у ваше куће. Све ће вас побити и рећи: Ми нисмо криви."

Многи у Русији потенцирају да је у Стокхолму 14. маја 2016. победила геополитика и позивају на бојкот Евросонга 2017. који ће се одржати у Украјини. С друге стране, у Украјини се неки залажу да се појединим руским музичарима који не поштују суверенитет њихове земље забрани учешће на такмичењу следеће године.

Украјинска песма је и по гласовима жирија и гледалаца била друга, али је захваљујући томе што је руска нумера по гласању гледалаца била прва (Сергеј Лазарјев добио је чак 361 бод), а Аустралија (Дами Им) по мишљењима жирија најбоља, сабирањем гласова узела прво место. Украјински жири је практично бојкотовао руски наступ (као и обрнуто), телевизијски гледаоци у Украјини су сматрали песму Лазарјева најбољом (а руски гледаоци су дали 10 поена Украјини). Од 41 земље која је гласала, 21 земља Русији није дала ни бод. Највише поена Русији дали су жирији само четири државе: Кипра, Белорусије, Азербејџана, и Грчке, а тешко је не приметити да, осим можда Азербејџана, остале три земље виде Русију као традиционално пријатељску земљу.

Промене које су уведене 2008. (две полуфиналне вечери) донекле су смањиле утицај дијаспоре или “размене гласова”, односно блокова. Потом је установљен систем гласања по коме одлучује пола публика, пола жири, што је додатно смањило снагу блокова, али извесно допринело и, по многима, скандалозном резултату 14. маја 2016 у Стокхолму.

Како наводи британски Телеграф, гласање по политичким блоковима и подршка међу суседима није се променило. Опстала су три главна гласачка блока: Балкан (земље бивше Југославије, плус Румунија и Албанија), блок бившег СССР-а, те блок нордијско-балтичких земаља (нпр. све нордијске земље су ове године ставиле Шведску међу првих пет). 

Иначе, према многим студијама три најистакнутија гласачка регионална блока су балкански (бивша Југославија, Грчка и Бугарска), нордијски (Данска, Финска, Исланд, Норвешка, Шведска, понекад са балтичким државама) и екс-совјетски блок. Такође, детектовани су парови држава које редовно дају гласове једна другој (нпр. Кипар и Грчка, Румунија и Молдавија итд.).

Индикативно је да је број “потајних гласања” снажно порастао од максимално 4 просечно до 1990, на 6 током раних деведесетих, те на  11 касних деведесетих да би у периоду од 2000. до 2004. достигао 25.  Doosje and Haslam (2005) сугеришу да је овако понашање мање типично за богате и нације више склоне индивидуализму, те због тога у последње време нема блокова на Западу. Међутим, скандал 2016. указује да можда има “антиблокова”.

Промене које су уведене 2008. (две полуфиналне вечери) донекле су смањиле утицај дијаспоре или “размене гласова”, односно блокова. Потом је установљен систем гласања по коме одлучује пола публика, пола жири, што је додатно смањило снагу блокова, али извесно допринело и, по многима, скандалозном резултату 14. маја 2016 у Стокхолму.

Наравно, није све у геополитици и тзв. блоковима;  дешава се да и “други” победе, односно да победи квалитет песме. На тако давно, 2010. прво место отишло је Немачкој, односно Лени, за песму “Satellite” која је уз песму Абе “Waterloo” вероватно највећи хит у историји Евросонга.

Дуга историја геополитике Евросонгова

Евросонг, од самих почетака крајем педесетих до данас, може бити посматран и у светлу широких геополитичких промена, културолошке анксиозности и “power games“, које дефинишу Европу и свет. Евросонг, као хепенинг, спектакл и перформанс, који уједињује народе Европе и који алегоријски репрезентује идеју Европе, постао је и симбол разлика, односно постојања бројних европских идентитета.

Евровизија је, барем за социологе и политикологе, постала много занимљивија са увођењем СМС гласања, и на неки начин (наравно кориговано за квалитет песме и утицај дијаспоре и националних мањина) показује сложене односе и сентименте између бројних европских народа. Истина, ни раније, пре увођења СМС гласања, и према Cheryl Bakeru који је победио 1981, политика није била без велике улоге (годинама је Шпанија гласала за Португал, а Аустрија за Немачку итд.).

Колико је важна победа на Евросонгу, указује и спремност Франковог режима, који је 1968. на превару узео победу на Евровизији, када су наместили такмичење како би побољшали имиџ Шпаније у свету. Иначе, 1964. било је захтева да се Шпанија и Португал искључе из такмичења због диктатура у овим земљама, а један човек је изашао на бину са таблом на којој је писало „Бојкот Франка и Салазара“.

Интересантно је и да су 1990. многе песме биле посвећене политичкој ситуацији у Европи - паду гвоздене завесе, европском јединству, док је норвешка и аустријска песма говорила о уједињењу две Немачке.

Гадерер (2006), који је анализирао гласање између 1975 и 2005, идентификује статистички сигнификантуне трендове у гласачким обрасцима. Од раних деведесетих, видљив је развој великих географских гласачких блокова и резултат је, практично, на сваком другом такмичењу од тада био значајно под утицајем тих гласачких блокова.

Док је нпр. у периоду 1975-80, он детектује “потајно гласање“ између Британије и Француске, од 2001. број статистички значајних парова за ''размену гласова'' је снажно порастао. "Викиншко царство" се проширило укључујући Финску, Летонију и Литванију.

У срцу ''балканског блока'', који је снажно јачао, првобитно је било тројно партнерство Србије, Хрватске и Македоније. Сва такмичења 2001-2005. добили су представници или "балканског блока" или "викиншког царства", са изузетком Украјине 2004. и 2006, 2007 и 2009. година, односно победе Финске, Србије и Норвешке, као и победа Шведске 1999. 2012 и 2015,  анске 2013. потврђују тезу Гадерера. Оно што он није тада уочио је развој блока од наследница СССР-а, са чиме треба повезати победе Украјине 2013. и 2016, Русије 2008, те Азербејџана 2011.

Колико је важна победа на Евросонгу, указује и спремност Франковог режима, који је 1968. на превару узео победу на Евровизији, када су наместили такмичење како би побољшали имиџ Шпаније у свету. 

Ипак, треба имати у виду и сродност музичких укуса у земљама истих блокова. Поред тога, такмичење даје шансу људима да изразе своја мишљења о политичким понашањима других земаља. Нпр. крах Британије 2003 (нула поена) може бити приписан учешћу у ирачком рату.  Ваља имати у виду и да “потајно гласање” повећава шансу домицилној земји да победи.

Наиме, Doosje and Haslam (2005) дошли су до закључка да ће земље пре доделити висок број гласова земљама које су њима претходних годинама давале велики број гласова. Интересантно је и гласање јеврејске дијаспоре (бодови Холандије и Француске за Израел), као и размена гласова БиХ и Турске (веза која се формирала током босанског грађанског рата).

Нил Џонсон и колеге са Оксфордског универзитета (2005) скупили су податке о гласању током 12 финалних такмичења Евровизије. Њихова намера је била да анализирају везе између различитих земаља, односно како оне гласају међусобно (или “размењују гласове”). Циљ је био дати одговор на питање шта чини добру, победничку песму? Да ли лирика, мелодија, ритам или геополитика (традиционални афинитети међу нацијама)? Одговор је: сви ови фактори. Зато и није чудна размена гласова међу скандинавским земљама или чашћавање Грчке и Кипра.

Са увођењем гласања путем СМС порука (што ради, углавном, млада публика), етнички, односно фактор дијаспоре, добија огроман значај. Док на западу континента Евросонг све више постаје нижеразредна забава (индикативно је да су до сада су само два победника Евровизије: АББА и Селин Дион доживели милионску продају албума), ''европски источњаци'' (посебно они који не живе у матици), то виде као ствар националног поноса, и постоју врло (емотивно) заинтересовани да ''подрже своје'' (као што је то, уосталом, био спорт за земље бившег социјалистичког лагера).

У пионирској студији о Евровизији (Yair 1995) обухваћен је период 1975-1992 (од краја Првог нафтног шока до Мастрихтског уговора и почетка наступа на такмичењу земаља бившег Варшавског пакта). Yairсе први научно бавио ''потајним (collusive) гласањем'' и базирајући се на мултидимензионалној просторној анализи он је идентификовао три гласачка регионална блока: западни, медитерански и северни.

Највећи успеси земаља са запада Европе у периоду 1975-1992. могу се објаснити фактом да су оне алоцирале гласове сопственом члановима, док је вишак гласова од других блокова ишао, такође, на запад континтета. Yair and Maman (1996) тадашњу хегемонију западних земаља виде и као последицу комерцијалне доминације тог дела континента у продукцији поп музике, “музичког непоклапања“ севера Европе и Медитерана, али и чињенице да је у “западном блоку” било највише земаља те је био и највећи извор гласова.

Гинзбург, као и већина осталих научника који су се бавили овом темом, полази од претпоставке да се гласачки обрасци формирају у складу са економским, културолошким и политичким претпоставкама. 

Гинзбург, као и већина осталих научника који су се бавили овом темом, полази од претпоставке да се гласачки обрасци формирају у складу са економским, културолошким и политичким претпоставкама. Гинзбург (2004 и 2005) је анализирао период 1975-2003. и указује да “потајно гласање“ постоји, али када се изврши корекција помоћу линивгистичких и културолошких варијабли, оно постаје статистички несигнификантно, што упућује да се гласачки блокови флормирају у складу с културолошко-лингвистичиким факторима (тиме, поред осталог, објашњава и велики број гласова за Турску из земаља са великим емиграцијом из ове државе). Гинзбург, као и већина осталих научника који су се бавили овом темом, полази од претпоставке да се гласачки обрасци формирају у складу са економским, културолошким и политичким претпоставкама. 

Студија Гинзбурга и Нора (2006) показује да успех зависи од квалитета песме, али и од лингвистичке и културолошке блискости (које дефинише преко ставова према индивидуализму, неједнакости, односима полова, солидарности) између вокалног извођача и земаља које гласају. Ова два аутора истовремено одбацују тезу о политичким пријатељствима између држава као релевантном фактору за победу на Евросонгу. Победа Украјине 2004. десила се захваљујући, пре свега, “дванаестицама“ од земаља бившег СССР-а, где живи знатан број Украјинаца (просечан број добијених гласова био је 8,1). Ово је у доброј мери и случај 2016. јер је Украјина непропорционално велики број гласова добила од земаља бившег СССР-а.

Од кога је Србија добија гласове?

Наша земља се 2004. вратила на Евросонг, 12 година након наступа Екстра Нене. Ако погледамо од којих смо земаља добијали највише гласова од изузимајући 2006 и 2014. када нисмо имали кандидата (те 2009. и 2013. када се нисмо пласирали у финале), видећемо да су то биле државе бивше СФРЈ у којима живи знатан број Срба (мада овде треба имати у виду препознатљивост српских извођача, која доприноси повећању броја гласова и од припадника матичних нација, што је случај и у обрнутом смеру).

Потом, висок број поена добијали смо од западноевропских земаља са великом српском дијаспором (која је немилице слала СМС поруке из Аустрије, Шведске, Немачке, Швајцарске итд.). Доста бодова добили смо (али и дајемо) од земаља које су нам “традиционално наклоњене” (Русија, Македонија, Украјина, Белорусија, Грчка, Јерменија).

Ово је било посебно важно код “историјске победе” Марије Шерифовић 2007, те 2. и 3. места Жељка Јоксимовића (2004. и 2013). И овога пута, 2016, представница Србије (Сања Вучић) освојила је највећи део од 80 поена публике захваљујући суседним земљама, доминатно Србима који у њима живе (док је додатних скромних 35 бодова од добила од жирија, опет највећим делом из суседних држава). 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер