Окупација Волстрита између револуције и симулације

Баук Светске револуције

Симптоми пропасти система и убрзане деградације привреде, друштва и вредности, коју смо сви имали прилике да гледамо у толиким земљама света, уништаваним под патронатом САД и Запада, најзад су почели да се више него евидентно очитују и у самим САД. Прво су дошли дугови и инфлација, затим кредитна контракција и армија обескућених грађана, па финансијска криза и за њом армија отпуштених радника, да би све то пратило још инфлације, још дугова, још бескућника и незапослених, и тако укруг, док је на политичком плану глобална политика Запада паралелно попримала све лицемерније, агресивније и ратоборније форме. Велики број филозофа, интелектуалаца и теоретичара друштва су већ годинама (а они далековидији и умнији већ деценијама) упозоравали да су грешке системске, да је механизам неодржив, а да ће његова мастодонтска структура и глобалне размере довести до тога да ће, када он буде пуцао, горети свет. И сада, када се Вашингтон показао немоћним, не само да одржава pax Americana на планети, него и да смирује и поткупљује незадовољнике у својој сопственој авлији, многи су потрчали да повичу „крај!“, „смрт!“ и „срушимо зид!“.

Непосредан повод за овакву револуционарну еуфорију је серија „Окупаторских протеста“ („Occupy“ protests), започета у њујоршкој финансијској четврти 17. септембра, када је одржан први у серији протеста „Окупирајмо Волстрит“ (Occupy Wall Street), а који су се, благодарећи социјалним мрежама и постојећим антиглобалистичким и неолевичарским покретима, за нешто више од месец дана претворили у глобални феномен, који је у Риму 15. октобра и Оукланду 25. октобра чак показао прве назнаке озбиљнијег сукоба демонстраната са властима. Иако су у питању махом мирни протести организовани више као својеврсни антиглобалистички карневал или уметничка представа, него као организована политичка борба, иконографија и званична идеологија организатора, као и велики број гостујућих излагача на протестима, потрчали су да од „Окупаторског покрета“ направе „Светску револуцију“, која за циљ има, ни мање, ни више, него укидање „експлоатације планете и човечанства“, укидање глобалних угњеталачких политичких пракси, лихварског финансијско-банкарског система, апсолутне доминације крупних корпорација политичким животом, укратко, укидање капитализма, онаквог каквим га наше време познаје.

Нема сумње да се човечанство по овом питању ипак мало затрчало, па су током претходних недеља све медијске куће у свету извештавале о протестима као да ће се они, у најмању руку, изродити у неки облик „Арапског пролећа“ у САД (ако не и нешто више), што је у покушајима да се покрије укупно шаренило и бројност протеста онемогућило јасно и сталожено поимање самих догађаја. Да ипак неће бити светске револуције било је јасно и пре 15. октобра када је она званично била „заказана“, будући да је било очигледно да демонстранти не поседују адекватну политичку инфраструктуру за евентуални преврат, нити им њихова сопствена идеологија (односно њена шароликост, или одсуство) не дозвољава било какав „класичан“ напад на власт.

Са друге стране, њихова реторика и прокламовани циљеви су у најмању руку револуционарни, и далеко превазилазе оквире њујоршког Зукоти парка, где су демонстранти утаборени. Поред (засад само формалног и симболичког) позива на „заузимање“ Волстрита као центра глобалне финансијске олигархије, која је сасвим исправно виђена као извор великог дела горућих друштвених проблема, како у САД тако и глобално, нарочито привлачи пажњу њихов централни слоган „ми смо оних 99%“, који је веома близак једној марксистичкој перспективи глобалне борбе обесправљених против угњетача, виђених као „оних 1%“ најбогатијих, најмоћнијих и најпривилегованијих грађана САД (и планете). Позивање на „99%“ непосредно указује на чувену Платонову опаску да се олигархијски устројена држава веома брзо „цепа на државу богатих и државу сиромашних“, али истовремено са својим глобалним, уједињујућим патосом звони као далеки одјек оног скоро заборављеног „пролетери свих земаља...“. Ноам Чомски, позивајући се на нека езотерична корпоративна документа, истиче да сама корпоративна олигархија у САД и формално покушава да систематизује своју политичку моћ дајући јој еуфемични назив „плутономија“ (plutonomy, наспрам проказане и стигматизоване „плутократије“), док непредвидљиви и ћудљиви „политички остатак“ пауперизованог и безнадежног грађанства подсмешљиво назива „подозриватом“ (precariat), тј. управо непредвидљивим и проблематичним (precarious) „фактором ризика“, према коме се треба односити „са подозрењем“. На тај начин, идеја глобалне класне борбе поново ступа на сцену, а да Маркса још нико није ни поменуо.

Романса капитализма и демократије

Ако би се могао пронаћи заједнички именитељ за шарену групу левих либерала, радикалних пристаница Демократске партије, социјалиста, еколошких и људскоправашких активиста, који протестују широм света, а чији је епицентар у Зукоти парку, онда би опште разочарање и резигнираност глобалним, корпоративним (нео)капитализмом свакако било најбољи кандидат. Врло вероватно да је управо то јавно раскрштавање једног дела америчке јавности са капитализмом, економским системом који је два века сматран једним од најважнијих темеља америчког друштва и вредносног система, оно што представља прворазредни историјски догађај и тековину Окупаторског покрета. Сада, када су последице америчке школе капитализма почеле да сеју сиромаштво и безнађе у самим САД, оно што су грађани Трећег света и/или источне Европе увелико осетили на својим кожама, а на шта је упозоравала мала група упућених и интелектуално поштених јавних делатника с оне стране Атлантика, преко ноћи је постало америчка стварност. Широко грађанство Америке током последње деценије постало је до те мере пренеражено разорним ефектима своје сопствене економије по друштвени стандард, начин живота и темељне вредности, да је најзад почеоло да преиспитује чак и оно што вероватно никада није међу „обичним грађанима“ довођено у питање – аксиолошке темеље „Америчког сна“ – прво културу новца потрошачко друштво, затим америчку спољну политику „цивилизовања и демократизације дивљака на Истоку“, преко тога сам амерички појам демократије, да би на крају на ред дошао и капитализам.

Током свог медијски веома пропраћеног обраћања демонстрантима у Зукоти парку, словеначки филозоф неомарксиста (или поп-марксиста, како је коме драго) и глобални филозофски суперстар Славој Жижек славодобитно је прогласио „раскид брака између капитализма и демократије“, подвукавши само оно што је било сасвим очигледно – да је капитализам као темељ америчке економије дошао у конфликт са народом као темељем америчког политичког живота. Жижек је ову тезу, овако пластично формулисану, касније поновио више пута, али њен извор треба тражити пре свега у филму Капитализам – једна љубавна прича (2009) документарног режисера Мајкла Мура, једног од најгласнијих присталица Окупаторских протеста, који је у више наврата и сам покушавао да „провали“ у финансијске институције на Волстриту и „поврати народне паре“. Муров Капитализам можда није духовитији и сензационалнији од његовог славног Куглања за Коломбајн (1999), али свакако представља његово теоријски најпромишљеније и политички најангажованије дело. Оно по чему ће тај филм свакако остати запамћен, поред чињенице да је без подсмеха вратио „Интернационалу“ у америчке биоскопе, јесу две тезе, које су се свакако у САД могле чути и раније, али које су тек у нарастајућем незадовољству маса америчких грађана током ове последње кризе добиле адекватан одјек и резонанцу. Прва теза је била „социјализам, па шта?!“, и она је у америчкој јавности разбила један од најмоћнијих хладноратовских табуа. Друга теза, изнета из уста католичког свештеника и мисионара Питера Доертија (Peter Dougherty) који у филму изјављује: „Увек су постојали људи који су оспоравали заснивање друштва на похлепи. Капитализам је управо то. Он је заснован на мотиву похлепе, он је једно радикално зло“.

Славој Жижек је велики љубитељ параболе из цртаног филма се којотом који левитира у ваздуху ношен само сопственом илузијом да има тло под ногама и који се неумитно сурвава у провалију, али тек након што постане свестан неодрживости своје позиције. Према Жижеку, глобални финансијски систем дошао је у ситуацију у којој треба да се помири са својом властитом смрћу, како би омогућио планети да настави даље. Једну од најважнијих илузија које одржавају тај и такав систем у САД, илузију о нераскидивој вези између капитализма и демократије (због кога је у источној Европи озлоглашена транзиција, која означава прелазак из социјалистичког у капиталистички систем производње, упорно погрешно тумачена као „прелазак из ауторитаризма у демократију“), развејава управо Муров филм, који педантно и постепено показује на опипљивим примерима како америчка економија систематски изиграва најсветије америчке политичке вредности. Његов закључак је да је америчко друштво „проживело један сан“ и да је дошло време да се направи јасан политички избор између разорног капиталистичког система који је у корену свих националних проблема и грађанског активизма и демократије, који опет представљају једини смислен механизам преко кога би проблеми могли да се решавају.

Проблем први: лажна универзалност у свету

Прва необичност везана за „Окупирајмо Волстрит“ протесте, која је уочљива већ на први поглед, јесте огромна разлика између значаја који су светске медијске куће придале овим протестима и њиховог крајње ограниченог политичког утицаја. Чињеница је да су протести изазвали талас подршке преко социјалних мрежа, али социјалне мреже само по себи до сада ниједном нису успеле да саме по себи постану тачка кристализације озбиљних друштвених покрета, иако су таквима често представљане. На самом терену, у појединачним градовима света, протести су ретко успевали да сакупе више од неколико хиљада људи. Највише пажње, међутим, привукли су нереди у Риму и Оукланду, али они су навелико одступили од прокламованих идеја покрета, који је опет насиље приписао полицијским провокаторима.

Одсуство масовности некако на прву лопту проблематизује револуционарну тезу о уједињених „99% човечанства“, не само због одсуства тзв. „критичне масе“ неопходне за политичке промене (какву смо имали прилике да видимо у пар наврата у Грчкој протеклих месеци), већ и стога што оно указује на непријатну чињеницу да „прогресивне идеје“ које се у Зукоти парку преносе од увета до увета преко „људског микрофона“ (mic checks, тј. „глувих телефона“), а даље шире светом преко „Твитера“ и „Фејсбука“, у ствари и не допиру превише до оних стварних обесправљених, осиромашених и економски уништених грађана, до оних „сужања које мори глад“, а који данас заиста „немају шта да изгубе осим својих ланаца“. Учесници у протестима су махом високо образовани, а добрим делом су и материјално ситуирани (свега 15% незапослених), као што њихов социјални пресек навелико одудара од средњих података за 99% америчких држављана. О свету да и не говоримо – скупљачи отпада на техно-депонијама у Гани, деца-војници у Сомалији, Руанди или Конгоу, односно радници у „знојионицама“ делте Бисерне реке у Кини и бројним другим „слободним трговачким зонама“ Далеког истока немају ама баш ништа заједничко са „Окупаторима“. Они немају ни времена, ни слободе, ни образовања које је неопходно за протесте, они не знају енглески језик да пишу и читају вицкасте пароле, нити користе „Твитер“ и „Фејсбук“. Чак и Срби на барикадама на Косову, у знатно повољнијем положају од поменутих робова глобалног неоколонијализма, немају ту привилегију да се поштује њихово право на мирни и ненасилни протест, баш као што се њихова веза „Твитером“ и телефоном по правилу прекида оног тренутка када КФОР крене да растура, хапси и „доводи у ред“.

Проблеми свих ових људи су крајње реални и егзистенцијални, и из њихове перспективе, учесници у отвореном карневалу у Њујорку су за њих исто толико привилеговани, колико и „богати“ против којих се протестује. Штавише, гледано из Сомалије, Авганистана, Индонезије или са Косова, политички протести Американаца у Њујорку неодољиво подсећају на механизам описан у измишљеној књизи Емануела Голдштајна Теорија и пракса олигархијског колективизма из Орвелове 1984, у којој се историја класне борбе описује као вечито превирање између владајуће класе (према „Голдштајну“, око 2% друштва) и додатних 15% средње класе, чији је једини циљ смена на врху, док се осталих, отприлике 85% бави само „животарењем од данас до сутра“. Иако у Орвеловој 1984. тзв. „проли“ представљају једину истински замисливу политичку силу, њихови животни услови су до те мере несношљиви да они, попут „поробљених 90%“ из Шигаљовљевог програма код Достојевског (Зли дуси), у ствари нису ни способни да доживе свој положај као неиздржљив, па су самим тим и „савршено задовољни“. У том контексту, позивање образованих, ухрањених и доконих Њујорчана са својим дигиталним фотоапаратима и преносним рачунарима на право представљања „потлачених 99% човечанства“ је подједнако лицемерно, колико исте такве тврдње технократа из ММФ, Г20 или ОУН.

Проблем други: лажна универзалност у САД

Да ствар буде још гора по „Окупирајмо Волстрит“, они ништа мање немају права да представљају 99% америчких грађана, будући да су њихове „либерал-левичарске“ идеје, ма колико популаризоване Холивудом и медијима током претходних деценија, уопште нису толико популарне колико им медији дају на значају. Незадовољство државом и гнев на неспособне, корумпиране и неморалне банкаре је једно, али када из њега проговори политичка реторика, америчка јавност механички и рефлексно тоне натраг у устаљени и окоштали „двопартијски“ дијалог, у коме се нужно намећу две парадигме, односно две школе либерализма – „леви“ и „десни“. Екипа „Окупатора Волстрита“, иако само делимично представља бирачко тело Демократске партије (око трећине, уз још толико „партијски неопредељених“), у ствари је иста екипа која је пре три године изазвала општу глобалну помаму за Бараком Обамом као светским политичким месијом, и која је за свој апсурдни епилог имала (још једну) потпуно апсурдну Нобелову награду за мир и милионе разочараних Американаца. Тај „обезнађени“ свет сада се окренуо самоорганизовању и „новој америчкој револуцији“, али њихов однос према председнику Обами умногоме подсећа на однос који већина прозападних НВО у Србији има према Борису Тадићу – извештачено критичан и душебрижнички, уз прикривање суштинске подршке.

Онај други, „конзервативни“ и „десничарски“ пол америчког друштва, у недостатку „надежне еуфорије“ и „обаманије“ из председничке кампање, сличну врсту резигнације каналисали су кроз алтернативни „Покрет чајанка“ (Tea Party Movement), који се позива на „враћање САД коренима које су поставили оци нације“ (оличен у славној „Бостонској чајанци“ 1773. године), која инсистира на радикалној дерегулацији и либерализацији као једином „стварном“ решењу проблема (по принципу „нек пропадне свако ко не може сам да се спаси“), а чији чланови махом најоштрије критикују „Окупаторе“, називајући их „нерадницима“, „комуњарама“ и „хипицима“. „Окупирајмо Волстрит“ је свакако моћнији политички покрет од „Чајанке“, због своје окренутости новим технологијама и сагласју са водећим медијским флоскулама и културњачким парадигмама у САД, али присталице ових других сигурно се не убрајају у „оних 99%“ Американаца које „Окупатори“ наводно заступају.

Проблем трећи: идеолошка недоследност и/или одсуство идеологије

Када је покрет „Окупирајмо Волстрит“ успео да привуче на себе америчку и глобалну пажњу, природно се поставило питање „шта сад?“, и изгледа да је разорност тог питања подрила политичку позицију покрета знатно више од критике неистомишљеника, полицијских рација и манипулација градских и државних власти. Делимичним успехом може се сматрати озбиљно проблематизовање легитимности владајућих партијских структура и отварање простора за неки нови политички активизам, мада је терен за тако нешто већ увелико поставила „Чајанка“. „Окупатори“ су показали на делу да чувени Поперов „негативни утилитаризам“ не може да функционише као политичко начело – грађани који су постигли изузетно висок ниво консензуса око тога „шта неће“, не могу да постану политички продуктивни док се не договоре око тога „шта хоће“.

Шаренило убеђења и вредносних система које толико „лепо звучи“ када медији преносе заједничке молитве хришћанских, муслиманских и јеврејских свештеника у Зукоти парку, сада се одједном показује као непремостива препрека. Јер док она трећина симпатизера Демократске партије жели само да демократама постане „оно што је „Чајанка“ постала републиканцима“, остали грађани су подељени између нејасних и често неостваривих циљева који се крећу од отворено револуционарних „разградње капитализма и представничке демократије“ и „радикалне редистрибуције богатства“, преко реалистичних „повлачења војске из Авганистана“ и „разбијања двопартијског система“ до баналних „побољшања националног дијалога“ и „мобилизације прогресивних снага“. Нажалост, античка, модерна и новија историја о сличним покретима говоре једно те исто – они могу окупити масе људи, али само јасно профилисано политичко вођство, доминантна политичка идеја, или непосредна закулисна манипулација могу их покренути на стварно политичко деловање. У прва два случаја, који су мало вероватни, тим пре што протестанти одбацују концепте „идеологије“ и „политичког вођства“, оно што се догађа су стварне револуције, и то је оно чега се један део Америке прибојава (а један значајан део света прижељкује). У трећем случају, као што је то био случај са испрва спонтаним „обојеним револуцијама“ у источној Европи и првим таласима „Арапског пролећа“, „револуционарни“ покрет веома брзо бива стављен под контролу и „усмераван“ као најповољнијем исходу по спољашње центре моћи, што варира од политичког преврата (Тунис и Египат), преко грађанског рата (Либија и Сирија) до насилног гушења демонстрација (Саудијска Арабија, Бахреин и Катар). Имајући то на уму, веома је индикативно позивање организатора окупаторских протеста на „Арапско пролеће“ и отворена подршка ондашњим пучистима, укључујући и глобално компромитоване либијске устанике, за које је већ увелико познато да су под покровитељством империјалистичких снага НАТО на територији Либије извршили огроман број ратних злочина.

Бољка од које пати „Окупирајмо Волстрит“ лежи у темељној некомпатибилности револуционарних циљева које наводно прокламују (укидање корпоративне олигархије, блокада рада Волстрита, делегитимизација политичких представника у Конгресу) са упегланом, ружичастом, холивудском политичком коректношћу (ненасиље, општечовечанско братство, идеали једнакост, људских права, екологије итд.), која им је неопходна да би задржали место у медијима које им припада. Идеалан пример за то је мучко убиство Моамера Гадафија, које су организатори „Окупирајмо Волстрит“ званично поздравили позивајући се на „солидарност“ са либијским народом и континуитет „Арапског пролећа“, без обзира на сву антиратну реторику и критике америчког и западног империјализма. Да ствар буде још трагичнија, управо је Гадафи са својим снажним иступањем против компромитоване парламентарне демократије, финансијских олигархија и отуђености западне технократије, са својим идејама „матаба“ (локалних ћелија револуционарног освешћења) и „светске конференције о злочинима против човечности“, коју је најавио за пролеће идуће године, по реторици био државник најближи идејама за које се залажу „Окупатори“. Не само то, него је он истовремено био и велики техничар револуције, која је показала крајње опипљиве резултате, а која је у поређењу са „демократизацијом“ која је Либију снашла ове године била потпуно бескрвна и ненасилна.

Проблем четврти: реалполитичке манипулације и континуитет неоколонијализма

Уместо Гадафијеве „светске конференције“, „Окупатори“ су најавили одржавање Генералне скупштине САД, на којој би учествовали „представници и представнице“ свих изборних јединица у САД, и чији би неодређени циљ било доношење документа који би по значају парирао славној Декларацији независности. „Генералне скупштине“ (General Assemblies) иначе су главна тела организовања појединачних „Окупирајмо“ протеста, и на њима се учествује по моделу непосредне демократије. Ма колико та идеја сазивања општег и некомпромитованог представничког тела на националном нивоу била политички прогресивна (поготово у америчким условима), она дефинитивно ставља ad acta као безначајан сваки од бројних позива учесника у протестима на глобалну револуцију, која би омогућила слободу и људско достојанство „за све“.

„Окупатори“ стога, баш као средња класа у Орвеловој 1984, строго воде рачуна да позиције њихове државе као колонијалног центра не буду угрожене. Остатак света треба да гледа како се они у Њујорку боре за „слободу, равноправност и достојанство“, баш као што је до сада гледао како му Стејт департмент доноси демократију, људска права и слободно тржиште. Грађани света који су кудикамо више угрожени финансијским махинацијама Волстрита и који далеко више права полажу на његово заузимање и разградњу бачени су у улогу статиста, чије је једина улога да аплаудирају догађајима у империјалној метрополи и својом илузијом саучесништва у „глобалним догађајума“ наставе са оправдавањем подривеног, окруњеног и оспореног права првенства САД у („слободном“) свету. И то само по себи представља далеко озбиљнији проблем, од чињенице да протесте идеолошки и финансијски подржавају спорни и компромитујући елементи, попут Џорџа Сороша. Све озбиљне националне револуције (попут Француске и грађанских револуције 1848) инсистирале су на унутрашњим променама, са акцентом на максимално могуће задржавање свих позиција које је њихова земља имала на спољнополитичком плану. Али свет нема користи од националне револуције у САД.

Псеудо-Маркс и лажни Енгелс, или, шта ће оно бити Америка и Енглеска?

Покрет „Окупирајмо Волстрит“ остаје стога на сумњивим ногама и неизвесном будућношћу. Без икаквог спора, он је послужио као трибина великом броју истински добронамерних и прогресивних мислилаца, попут Ноама Чомског или Наоми Клајн, да се обрате широј америчкој и светској јавности, и да њихове речи одјекну изван зидина њихових универзитета и кругова читалаца. Али је он истовремено показао велики део збуњености и сукоба идеологија, који се непосредно манифестују као одсуство даљег „револуционарног“ полета и задржавање у политичком клинчу са властима, које ни саме нису сигурне шта да раде са тим демонстрантима који „не знају шта хоће и немају никакве захтеве“. Из те перспективе, „Окупирајмо Волстрит“ је само знак да америчка средња класа, која је претходне две деценије била удобно анестезирана друштвеним привилегијама које су плаћане пленом америчке империјалне политике у земљама Трећег света и бившег Источног блока, најзад схватила да је криза Америке и криза њих самих, и да друштвена ситуација убрзано постаје неиздржљива по њих саме. Док су амерички конзервативци ту врсту „катарзе“ доживели за време Бушове администрације, са либералима се слично догађа сада. У том смислу, непосредна последица ових протеста може бити, како и велики број „Окупатора“ и сматра, да ће се политички ауторитет и легитимитет у великом броју померити са компромитованих партија на „свеже снаге“ оличене у покретима попут „Чајанке“ или „Окупирајмо“. Да ли ће истовремено у Америци бити довољно потенцијала за политичке промене да се на сличан начин оспори ауторитет институција попут Конгреса или Федералних резерви, велико је питање, и у том смислу од најављене Генералне скупштине САД не би требало очекивати много више од једне добре партијске предизборне конвенције.

Што се тиче капацитета за Светску револуцију, па још на социјалистичким темељима, то ће по свој прилици остати недосањани снови деценијама маргинализованих и потискиваних западних социјалиста. Разлог за то је челична нужност на којој инсистира Маркс са својом концепцијом револуционарне борбе, а коју ови либерални „левичари“, међу којима је популарно позвати се на Маркса с времена на време (углавном цитирајући неког попут Славоја Жижека), тобоже немарно остављају по страни: револуцију дижу они који немају шта да изгубе, а могу добити све. Размажена америчка средња класа не само да није „оних 99%“, већ је управо „оних 20%“ политички утицајних, али поткупљених привилегијама, комформизмом и конзумеризмом, чије је ћутање и неделовање омогућило страхоте попут оних у Сомалији, Авганистану или Либији, а да се не лажемо, и стање у коме се америчка економија долази данас. Они нису никакве „хорде гладних“ и свакако нису никакав „пролетаријат“ – они су стубови носачи и кербери једног глобалног експлоататорског пројекта који је постао прескуп, ја је одлучио да уштеди управо на њима.

 „Окупатори Волстрита“ упорно затварају очи пред чињеницом да њихова држава већ пола века систематски уништава једну социјалистичку државу пред њиховим носем, која је постигла кудикамо озбиљније резултате у једнакости и заштити права свих грађана (с обзиром на објективне могућности и америчку блокаду), него што су то икада учиниле њихове администрације. Они се позивају на „Арапско пролеће“, чије идеје и резултати немају баш никакве везе са „праведнијим светом и подривањем финансијских олигархија“, већ управо тим олигархијама удишу нови живот и омогућују нови циклус фиктивних инвестиција и развоја, док потпуно игноришу више него занимљива искуства и позитивне резултате социјалистичких покрета у Латинској Америци, који се са далеко више права могу назвати борцима против капитализма и лажне демократије. Најзад, они бране своју легитимност као „аутентичне левице“ тако што аплаудирају суровом и дивљачком уништењу једне социјалистичке државе са непосредном демократијом, која је за 40 година пустињску бестрагију претворила у плодну и просперитетну државу, у сваком погледу најпрогресивнију на свом континенту. Такво левичарство једнако је лицемерно колико и проказане „званичне“ идеологије демократије, људских права и слободног тржишта отуђене олигархије против које се данас диже глас.

Што се Маркса тиче, њега то извртање и манипулисање не дотиче. Никада његове теорије нису звучале толико убедљиво, колико у наше време, када су се сви страхови „параноичних“ политичких комесара земаља Источног блока (империјализам, економско и духовно поробљавање, пљачка ресурса и опште сиромаштво, конзумеризам, деградација друштва и друштвених вредности итд.) на наше очи обистиниле тачно онако како су их предвиђали. А Марксова предвиђања погађају нас највише, будући да данас, далеко више него пре сто година, заиста можемо говорити о светском пролетаријату, светској класној борби, и политичким, економским и друштвеним проблемима светских размера са којима само Светска револуција може истински да се ухвати у коштац. Извесно је да би таква једна револуција морала да укључује у себе истинско заузимање Волстрита и стварну разградњу фиктивних финансијских токова који су носиоци савремене глобалне неравноправности и експлоатације. Али Волстрит се неће заузети сам, а поготово се то неће остварити заузимањем оближњег Зукоти парка.