Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Orvelijanska logika Nobelove nagrade za mir
Savremeni svet

Orvelijanska logika Nobelove nagrade za mir

PDF Štampa El. pošta
Mario Kalik   
ponedeljak, 15. oktobar 2012.

Istorija se prvi put dešava kao tragedija, a drugi put ponavlja kao farsa. To se, u najkraćem, može reći o dodeli Nobelove nagrade za mir Evropskoj uniji. Istorijsku tragediju na svojoj koži osećamo već više od dvadeset godina, od trenutka kada je Evropska zajednica počela da razbija jugoslovensku zajednicu, a zatim uvodi sankcije, bombarduje i komada Srbiju i srpski politički i kulturni prostor. Drugi narodi, bilo evropski koji su lakomo i lakomisleno pohrlili u EU (npr. Bugari i Rumuni), bilo vanevropski (Libijci, Iračani), danas takođe osećaju „blagodeti“  susreta sa „Evropom“ (sa kojom se EU lažno izjednačila). U tu „Evropu“, kako pokazuju najnovija istraživanja, sve manje veruju i stari zapadnoevropski narodi, koji od početka ili već dugo žive u Evropskoj Uniji. Naročito Norvežani nisu zainteresovani za ulazak u EU. Po poslednjim anketama, skoro tri četvrtine njih je protiv pristupanja Norveške EU. Ali zato, za razliku od svih nabrojanih, Nobelov komitet u Oslu ima čvrstu i nepokolebljivu veru. Kako i ne bi kada je na njegovom čelu Torbjorn Jagland, generalni sekretar Saveta Evrope. EU je tako, kad već niko drugi nije hteo, dodelila Nobelovu nagradu za mir praktično samoj sebi. Vrhunac farse i tragikomedije.

Strmoglava degradacija i obesmišljavanje ove nagrade primetni su već nekoliko godina. Dok su nekada dobitnici mogli da budu i Žan Anri Dinan, Albert Švajcer, Martin Luter King, Majka Tereza, Dezmond Tutu ili Nelson Mandela, a od organizacija Crveni krst ili UNICEF, s obzirom na neke skorašnje dobitnike, pobeda EU ne deluje toliko čudno i neočekivano. Ako je Marti Ahtisari 2008. godine  mogao da dobije Nobelovu nagradu „za višedecenijsko angažovanje i posredovanje u uspostavljanju mira i rešavanju konflikata na više kontinenata“, a Barak Obama, tek što je izabran 2009., „za izuzetne napore da ojača međunarodnu diplomatiju i saradnju među narodima, kao i zbog rada na stvaranju sveta bez nuklearnog naoružanja“, zašto 2012. EU ne bi dobila nagradu „zbog zasluga u unapređenju mira, pomirenja i zaštite demokratije i ljudskih prava u proteklih šezdeset godina“? Doduše, bilo je tu možda jačih kandidata. Npr. SAD ili NATO. Ako je očuvanje mira na svojoj teritoriji bio odlučujući kriterijum, SAD već skoro 150 godina žive bez rata. A NATO je nastao pre EU i ostalih posleratnih „evropskih zajednica“, kao njihova prethodnica i telohranitelj, i stameno čuva mir u „ujedinjenoj Evropi“. Zato je bivši šef britanske diplomatije Malkolm Rifkind, bar što se tiče takve „Evrope“, u pravu kad kaže: „Ako su želeli da daju nagradu za očuvanje mira u Evropi, trebalo je da je podele između NATO-a i EU. Sve do kraja hladnog rata, NATO je više nego bilo ko drugi čuvao mir“. Kao što se s pravom i generalni sekretar NATO-a Anders fog Rasmusen prepoznao u ovoj nagradi, napisavši na svom tviter nalogu: „EU je jedinstven i suštinski partner NATO. Od samog početka, NATO i EU dele zajedničke vrednosti i pomogli su u oblikovanju nove Evrope“. Stoga, u interesu doslednosti i „pravde“, očekujemo da narednih godina obavezno SAD ili NATO dobiju Nobelovu nagradu za mir. Šteta što Rimsko ili Otomansko carstvo više ne postoje. Ona su kudikamo duže čuvala mir na svojim teritorijama.

Sva obrazloženja ovogodišnje Nobelove nagrade za mir u slučaju našeg naroda pokazuju se kao bestidno lažna. O poštovanju i unapređenju „mira, pomirenja, demokratije i ljudskih prava“ u odnosima EU i Srbije (Srba) nema ni govora. EU je imala presudnu ulogu u rasplamsavanju rata na prostoru bivše Jugoslavije, svojim brzopoteznim i neprihvatljivim priznanjem Slovenije, Hrvatske i BiH kao nezavisnih država, tj. pretvaranjem njihovih administrativnih republičkih granica u državne. EU kontinuirano radi na podršci i podsticanju nesrpskih i antisrpskih nacionalizama i separatizama, podrivajući mirnodopske odnose između Srba i drugih naroda na ovom prostoru. „Zavadi pa vladaj“, stara imperijalna deviza, pokazuje se tako u slučaju EU vrlo živom i aktuelnom. Jedina razlika je, kako s pravom reče jedan komentator, što su ranije Nemačka, Engleska, Francuska bile stalno u ratu jedni protiv drugih, a sad kad su u EU više nisu (bar trenutno), već ratuju zajedno protiv slabijih. EU ne poštuje ni demokratski izraženu volju i ljudska prava srpskog naroda da živi u celovitoj Srbiji, sa Kosovom i Metohijom kao njenim sastavnim delom. Jednako je lažna „dugoročna uloga EU u ujedinjenju kontinenta“. EU očigledno nije mogla da prihvati jedinstvenu SFRJ u svoje okvire. Zato je bivša Jugoslavija morala prvo da se razbije, da bi njeni delovi danas mogli da čekaju na otiraču „Evrope“, kako bi eventualno jednog dana u nju ušli. Isto se čini sa Srbijom, koja izgleda samo u delovima može da bude primljena u EU. Ako EU do tada uopšte opstane, kako  indirektno reče premijer Dačić. Tako se proširenje EU, o kome patetično deklamuje Štefan File, od početka nepogrešivo poklapa sa sužavanjem Jugoslavije i Srbije. „Širenje stabilnosti na bivše komunističke zemlje posle pada Berlinskog zida“ takođe je jedna velika obmana. Prostor SFRJ nakon pada Berlinskog zida upravo su zahvatili nestabilnost i rat, a tenzije i animoziteti neprekidno se održavaju i u slučaju Rusije i bivših sovjetskih, odnosno istočnoevropskih republika. A zalaganje EU za „bratstvo među narodima“ postoji samo na papiru Nobelovog komiteta. Koliko su npr. Nemci bili i ostali braća Srbima ili Romima, možemo videti ovih dana kada najavljuju ponovno uvođenje viza za Srbiju (zbog čijeg smo ukidanja pristali na svakakva rešenja štetna po našu državu), i kada bez dileme i oklevanja proteruju Rome (i ne samo njih) iz Nemačke, iste one zbog čijeg navodnog kršenja ljudskih prava u Srbiji znaju da nas tako ljuto opominju i bičuju. Ne prevrće se samo Alfred Nobel u grobu kada vidi šta se danas dešava sa njegovom nagradom. Isti slučaj je sigurno sa Ludvigom van Betovenom i Fridrihom Šilerom čija se „Oda radosti“, sa svojim završnim stihovima „Svi će ljudi braća biti“, izvodi kao himne te i takve (rasističke) Evrope.

Danas je EU u nacionalnom, verskom, a naročito socijalnom vrenju i nemiru. Njoj je sve teže da očuva vlastiti mir i jedinstvo. Jer, u njenoj srži, kako je lepo primetio Miroslav Lazanski, postoje dve Evrope, Evropa bogatih i siromašnih, Evropa belih i obojenih, Evropa hrišćana i muslimana. Zbog ovakvih narastajućih podela i konflikata, kao i jačanja nepoverenja evropskih građana u institucije i projekat EU, jasno je da ovogodišnja Nobelova nagrada za mir ima za cilj da nekako pokuša da ojača uveliko poljuljani ugled EU u očima evropskog javnog mnenja. Zato npr. predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc mora da se upinje da afirmiše EU: „Evropska unija je jedinstveni projekat koji je rat zamenio mirom, a mržnju solidarnošću“. Njega kod nas prati Boris Tadić koji, po principu „ja tebe serdare, ti mene vojvodo“, a možda u iščekivanju neke evropske funkcijice, kad je već onu predsedničku ovde izgubio, dok mu se stranačka ozbiljno rasklimatala, uzvraća zahvalnost za dobijanje „Evropske medalje za toleranciju“ koja će mu biti uručena upravo u Evropskom parlamentu. Po njemu, „EU je zasluženo dobila Nobelovu nagradu za mir jer je najveći uspešan projekat mirovne politike u istoriji čovečanstva“. Na sreću, postoje trezveni i ozbiljni mediji i analitičari koji raskrinkavaju orvelijansku logiku ove nagrade. Tako „Russia Today“  u temi posvećenoj „svim kontroverzama Nobelove nagrade za mir“ sjajno primećuje: „Ironijom dostojnom Kafke i Orvela tvorci trajnog rata se ponekad nagrađuju za donošenje privremenog mira, a nekada ne učine ni toliko“. Zaista, Šulcove reči nesvesno otkrivaju ovu orvelijansku istinu. U pervertiranom ideološkom diskursu EU birokrata i aparatčika rat je postao mir, mržnja solidarnost, ropstvo sloboda, a neznanje moć.

Na kraju, kao jedno od „važnih“ pitanja u briselskim krugovima postavlja se ko će od evropskih „velikodostojnika“ primiti ovu nagradu i pratećih 1,2 miliona dolara. Ko zna, možda će je Torbjorn Jagland, kao predsednik Nobelovog komiteta, dodeliti Torbjornu Jaglandu, kao generalnom sekretaru Saveta Evrope. U svakom slučaju, znamo da će novac ostati u EU. Međutim, ostaje nepoznato da li se neko iz krugova Nobelovog komiteta obogatio putem kladionica, budući da su u njima davane šanse 1:40 da nagrada pripadne EU. Ko se kladio na EU, mogao je odlično da zaradi.

Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Baroso i norveški ambasador u EU

Možda su šanse da ovakva EU preživi tu negde, oko 1:40. I možda su upravo zbog toga, a budući da se Nobelova nagrada ne dodeljuje posthumno, čelnici Nobelovog komiteta požurili da je ove godine dodele baš EU. Sudeći po onoj dodeljenoj Mihailu Gorbačovu, to ne bi bilo nimalo nelogično. Gorbačov je nagradu dobio 1990. godine. Sledeće godine SSSR je prestao da postoji. Da li isto očekuje i EU?

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će crnogogorski „Zakon o slobodi veroispovesti“ biti povučen?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner