Pirati surfuju anonimno

U svim futurističkim filmovima i popularnim romanima prošlog veka, koji su govorili o tmurnim totalitarnim vremenima budućnosti, po pravilu je postojao jedan vođa, heroj priče kome je dozlogrdilo da živi po pravilima apsolutističke vlasti, pa je sam uzeo i kuku i motiku, i krenuo protiv sistema. Danas, kada mnogi žele da od interneta naprave kontrolisanu sredinu, Anonimusi su nešto drugo. Romantičarsku ideju o revolucionarnom lideru, u virtuelnom svetu zamenila je romantičarska ideja o anarho-revoluciji, u kojoj su individue deo grupe, bez vođe, bez ideja, sa samo jednim zajedničkim ciljem, a to je borba za zaštitu slobodnog protoka informacija na internetu.

Sticajem srećnih okolnosti, pored dobrog imena dobili su i marketiški dobar izgled, sa Guy Fawkes maskama, što je dodatno uticalo da se pokret omasovi. Iako Anonimusi postoje nekoliko godina, širu podršku i širenje ,,članstva'' dobio je nakon zatvaranja sajta Megaupload. Pored tog, najpoznatijeg, zatvaranja sajta, zatvoreno je i nekoliko manjih i lokalnih, a ostali koji se bave sličnim poslom promenili su način rada i uveli samocenzuru. Uz takve sajtove, jedan od najvećih sajtova za razmenu torenta, BTJunkie, izvršio je samozatvaranje, verovatno iz straha od kazne.

Sve to uticalo je na Anonimuse da proglase opšti rat protiv svih onih zaslužnih za promovisanje kontrole interneta, pa su tako u kratkom vremenskom periodu napadnuti i oboreni sajtovi velikih producentskih kuća, ali i američkog Ministarstva pravde i FBI, što je predstavljalo i početak napada svetskih razmera, na slične ,,lokalne'' sajtove. Neki od takvih napada su bizarni, kao napad na sajt SNS-a u Grockoj, Vladine kancelarije za razvoj nedovoljno razvijenih područja, ili kao onda kad su na napadnuti sajt katoličke crkve u Severnoj Karolini postavljeni tekstovi o evoluciji, ili kad je u Mađarskoj, na sajtu izmenjen tekst njihovog Ustava.

Trebalo bi podsetiti da članovi Anonimusa uglavnom nisu hakeri, kako su predstavljeni u zvaničnim medijima. To su obični korisnici interneta, koji na jednostavan način, grupnim DoS napadima obaraju ciljane servere. DoS napadi su (baš kao što bi to zvučalo i u nekom srpskom značenju) grupni napadi, izvedeni sa više mesta, usmereni prema jednom cilju zbog njegovog obaranja. Takvi napadi na sajtove su u tradicionalnim medijima predstavljeni kao nešto što je opasno i bitno, značajan revolucionaran čin, iako uopšte nije tako. Osim u retkim situacijama kad napad izvode pravi hakeri (krađa gigabajta podataka od NATO u junu prošle godine, uzimanje mejl adresa sa sajta Stratfora, uzimanje informacija o policajcima koji su vršili prekomernu silu na protestima u Americi, ili brisanje podataka na serveru beskrupuloznog Monsanta), takvo obaranje je kao lupanje stakla na nečijem izlogu, bez ulaska u radnju sa robom. Nije ni malo opasan po one koji su napadnuti (izlog se brzo popravi), i važan jedino za skretanje medijske pažnje, onih velikih medija koji dopiru do šireg kruga ljudi. A to može da bude bitno i korisno samo ukoliko Anonimusi i pirati imaju neku jaku, dobro potkovanu priču za tako privučene medije. A oni to nemaju.

Možda nije popularno reći, ali najveći broj onih koji se bore protiv ACTA, izlaze na ulice i obaraju sajtove, zapravo se bore za mogućnost da besplatno skinu filmove i muziku. Nikad se internet zajednica nije brže organizovala u zajedničkoj borbi protiv nečega, i nikad nikakva akcija na internetu nije bila brojnija od ove, nikad više potpisnika ispod peticija. Teško da je većina onih koji protestuju zabrinuto za to da li će u budućnosti moći da negde pročitaju neku nezapadnjačku verziju dešavanja u Siriji, ili za to da li će moći da pogledaju video o formiranju novog koncentracionog logora FEMA u nekom bespuću Aljaske. Ne verujem ni da je većina zabrinuta da li će farmaceutske kompanije moći da zabrane proizvodnju nekog leka zbog zaštite intelektualne svojine, jer da je većina tako zabrinuta za zdravlje, postojao bi neki protest protiv usvojenog HACCP-a (Hasap), ili još uvek nepotpisanog Codex Alimentarius-a. Pre će biti da je pokret toliko masovan, jer su ljudi zabrinuti za to da li će moći da skinu neki novi holivudski hit. Što je opet u redu, i to je deo slobode interneta, ne bih da morališem o tome, svi smo to radili. Ali, ne može borba za slobodno skidanje da se proglašava borbom za neke više ciljeve. Odnosno, možda bi i moglo, ali priča Anonimusa i Pirata je dosta slaba i neubedljiva u tome.

Iako Pirati (kod nas postoji Piratska partija Srbije) nisu zvanično deo Anonimusa, i obrnuto, moglo bi se reći da su u načelu slični, i da predstavljaju javni glas pokreta Anonimusa, koji po definiciji nema zvaničan javni glas. Argumentacija koju oni imaju, bazira se na ideji da nije moralno da postoji nešto kao copyright, i da nije u redu da novac namenjen autorima odlazi i izdavačima i posrednicima, a sve se pravda željom za istinskom zaštitom prava autora. Ovakav argument u startu pada u vodu. Zalaganje za besplatno skidanje sadržaja, uz zalaganje za zaštitu autora, ne deluje ubedljivo. Ukoliko sami autori nemaju ništa protiv da njihov izdavač, filmski producent, distributer i sl., prikuplja novac za njih, zašto bi bilo ko od korisnika usluga imao išta protiv toga? I, zašto bi bilo koji korisnik pozivao na neplaćanje usluga, u ime zaštite prava onoga ko treba da dobije novac? Zbog toga, sve to pomalo podseća na vic sa poentom ,,Nemoj molim te više da me braniš''.

Možda iz daljine, i na prvi pogled, neko može da pomisli da se ovde radi o nekakvoj robinhudovskoj misiji, borbi za pravdu, ali izgleda da je ipak samo reč o želji da se besplatno pribavi nešto što je neko drugi napravio. I teško da će širi deo javnosti prihvatiti tu vrstu argumentacije. Borba za prava autora se ne ostvaruje tako, i prosto ne vidim kako je moguće da neko zamisli da novac ide samo autoru, a ne posrednicima. Da bi neko snimio pesmu, mora prvo da ode u nečiji studio, pa da mu neka izdavačka kuća objavi disk, pa da zatim to neko promoviše, pa da onda uđe u distribuciju, i prodaje po radnjama i sajtovima. Što se tiče filma, tu je još više ljudi uključeno. Nesumnjivo je da je među izdavačima, distributerima, filmskim kućama i studijima, mnogo onih kojima nije nimalo stalo do umetnosti, i koji na autorski rad gledaju kao na bilo koju drugu robu. Ali, to su ljudi koji su primetili nekog autora, pevača, scenaristu, i verovali u njega toliko da su bili spremni da ulože novac u neki projekat. Naravno da je normalno da očekuju da od uloženog novca nešto i zarade, i prosto je nerazumno pozivati na neplaćanje, samo zato što neko od Pirata smatra da su oni korporativni bezdušnici, koji zarađuju na umetnicima.

Osim toga, ukoliko bi Pirati uspeli, i ukoliko stvarno niko više ne bi plaćao za ono što kupi, u ime tzv. zaštite prava umetnika, filmovi se više neće praviti. Neće biti para za to. I postoji tu jedan lep primer. Valjda od kako postoji praksa krekovanja (dakle, krađe u cilju besplatne upotrebe) kompjuterskih programa igrica, uz svaku takvu krekovanu, besplatnu verziju softvera, oni koji su je učinili dostpunom po pravilu ostavljaju i jedan tekst fajl, u kome pozivaju korisnike da kupe tu igricu ili program, ukoliko im se dopadnu. Ti, po pravilu, mladi ljudi, dovoljno su svesni da svoj rad predstave samo kao nešto što služi za probu pre prave upotrebe, i činjenice da novi programi neće biti pravljeni ukoliko ne bude onih koji ih budu kupovali.

Zbog svega toga mislim da zalaganje za neplaćanje autorskih prava po postojećim pravilima, i uopšte, borba za pravdanje takvog čina, pa čak i bilo kakvo pominjanje neplaćanja, šteti čitavom pokretu u borbi protiv sporazuma ACTA. Kažu da je sporazum ACTA izuzetno širok i, iako je navodno nastao u cilju zaštite prava, pod njega u budućnosti može da potpadne bilo kakva razmena informacija. I to ne samo informacija vesti iz problematičnih svetskih područja. Postoje oni koji smatraju da bi, na primer, na osnovu ACTA u budućnosti neki proizvođač leka mogao da zabrani izvoz i proizvodnju leka za pojedine države. Zbog toga bi protest prema lokalnim vladama, koje bi trebalo da ratifikuju dokument, trebalo usmeriti na zahteve da se takva ACTA redefiniše, i odredi samo i isključivo na zaštitu autorskih prava. Svaki pokušaj da se odbrani neodbranjivo, pravdanje neplaćanja za autorski rad, služi diskreditovanju pokreta za slobodu informacija.

Načelno, protest Anonimusa protiv SOPA (u SAD) i međunarodnog, krajnje misterioznog sporazuma ACTA, jeste potpuno opravdan. Niko ne bi smeo da ima kontrolu nad internetom, i niko ne bi smeo da kontroliše proizvodnju i promet lekova. Ali borba protiv toga postaje difuzna kad se postavi previše ciljeva, koji su već ionako previše široki zbog brojnosti članstva. Masovnost protesta Anonimnih, ma koliko to bila prednost je, bez vođe, ujedno i njegova najveća mana. Pa tako, neki od članova i aktivista smatraju da su režimi u Siriji i Egiptu autokratski, i bore se protiv toga, a drugi su protiv vlade u Vašingtonu. Jedni smatraju da se Iran nedozvoljeno igra atomskim oružjem, a drugi da je Izrael pretnja svetskom miru. Jedni su vernici, drugi obaraju sajtove crkava. Zbog toga čitav takav protest podseća na besmislenu igru nasumičnog obaranja sajtova, i teško da će oni koji bi trebalo da usvoje sporazum ozbiljno razmotriti takvu vrstu protesta.

Ali, čini se da čitava priča sa ACTA i SOPA možda i neće biti tako važna. Ne samo zbog toga što se pokazalo da neko može da bude osuđen i bez usvojenog zakona SOPA, nego i zato što se sprema nešto što izgleda daleko ozbiljnije. Države tretiraju internet na osnovu Sporazuma iz Melburna, kada su krajem osamdesetih delegacije u okviru Međunarodne telekomunikacione unije potpisale sporazum koji reguliše i način funkcionisanja interneta. SFRJ je tada bila jedna od potpisnica dokumenta, kao i većina ostalih zemalja. Sada nekima izgleda da je takav sporazum prevaziđen, pa je za decembar u Dubaiu najavljeno novo okupljanje država članica Unije. Razgovori bi trebalo da budu posvećeni novim pravilima u sigurnosti i razmeni podataka, ali i drugačijoj vrsti naplate razmene podataka na internetu, roamingu i drugim telekomunikacionim uslugama. Govori se i o novoj regulaciji i naplati P2P protokola (znači, zbogom torenti), pa i o tome da će svako skidanje podataka iz neke druge države biti dodatno naplaćivano. Internet kakvog znamo danas, mogao bi nestati potpisivanjem ovakvog sporazuma, jer bi njegovo usvajanje u državama članicama Unije (koja je deo Programa Ujedinjenih nacija za razvoj), verovatno bilo obavezujuće, a ne mandatorno kao što je slučaj sa ACTA.