Pozicija novoizabranog predsednika Ukrajine: Kuda dalje u politici?

U ovom radu ćemo u osnovnim crtama analizirati poziciju novoizabranog predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča, kako u odnosu na unutrašnjopolitičku situaciju, tako i u odnosu na spoljnopolitički horizont. Uostalom, u politici Ukrajine postoji često velika povezanost unutrašnjopolitičkih prilika sa spoljnim okruženjem, i obratno, izvesni spoljnopolitički uticaji mogu imati veliki značaj i na unutrašnjopolitičku situaciju u zemlji.

Unutrašnjopolitička situacija

Na unutrašnjopolitičkoj sceni uprkos neospornoj pobedi u predsedničkim izborima, na šta nije pala senka ni kod međunarodnih faktora, a ni u najznačajnijem delu domaćeg javnog mnjenja, Janukovič se suočava sa izvesnim problemima i ograničenjima (ipak karakteristično je, držanje Julije Timošenko, koja nije prisustvovala inauguraciji i nije čestitala pobedniku, a najavljivala je, ali odustala od sudskog osporavanja rezultata izbora).

Janukovič u isto vreme kao novoizabrani predsednik raspolaže i sa izvesnim političkim prednostima, od kojih su neke kapitalne. Njegov moćni oslonac predstavlja činjenica da je izvojevao, ukupno gledanu, nespornu pobedu u predsedničkim izborima 2010, računajući oba kruga. Ovome treba dodati da sada, retroaktivno, i njegov poraz iz decembra 2004. poprima drugu dimenziju u odnosu na matricu kako su se posmatrali događaji vezani za tzv. Narandžastu revoluciju tog perioda. Naime u dobrom delu javnog mnjenja sve više provejava utisak da je i tada Janukovič ostvario verovatnu pobedu na izborima, koja mu je potom različitim zamešateljstvima osporena (poništavanjem drugog kruga gde je on pobedio Juščenka sa približno istim rezultatom kao i sada Timošenkovu, 49 % prama 45,5 %) i organizovanjem tzv. trećeg kruga predsedničkih izbora, zapravo oduzeta.

Drugo važno oruđe u rukama novog predsednika Ukrajine je činjenica da on ima neprikosnoveno liderstvo u Partiji regiona, ubedljivo najjačoj i najbolje organizovanoj političkoj stranci u zemlji. Partija regiona u isto vreme, kao proruska stranka, ima apsolutnu prevlast u jugoistočnoj polovini zemlje, s time da je i u središnjim i u najvećem delu zapadnih oblasti Ukrajine, ona značajan i dobro organizovan politički faktor. Njen uticaj je marginalan samo u Galiciji i u nešto manje izraženoj meri u Voliniji.

Treći važan faktor u prilog Janukoviča je činjenica da je on u svom dosadašnjem delanju kao državnik, a to je bilo u dva navrata kao premijer, ostavljao solidne rezultate, prevashodno u ekonomskoj sferi, a to je upravo oblast gde su drugi ukrajinski političari imali veoma slab učinak još od perioda sticanja nezavisnosti. Daleko od toga da je Janukovič u periodima kad je bio predsednik vlade (od 2002. do početka 2005. i drugi put od proleća 2006. do novembra 2007.) postizao izuzetan privredni preporod, ali je činjenica da je upravo u tim periodima ekonomska situacija u zemlji uočljivo išla napred i nije imala ni izbliza onako loš bilans kao što je to uglavnom bilo u periodima mandata drugih ukrajinskih premijera.

Janukoviču je olakšavajuća okolnost što je teg ekonomske krize koji je pogodio Ukrajinu daleko više nego ostale zemlje postsovjetskog prostora, najviše politički kompromitovo dosadašnju vlast – premijerku Timošenkovu i predsednika Juščenka (čija se stranka Naša Ukrajina takođe našla u koalicionoj vladi). Sa druge strane moćna Partija regiona kao najjača politička stranka u zemlji, uprkos činjenici da je i na poslednjim izborima održanim početkom septembra 2007. osvojila najviše mandata u Vrhovnoj vladi (175 od 450) ostala je u opoziciji i čak formirala "vladu u senci", koja se u javnom mnjenju od tada isticala kritičkim odnosom prema nizu poteza vlade i premijerke Timošenkove.

Spoljnopolitički horizont

Viktor Janukovič je došao na mesto predsednika Ukrajine februara 2010. kada je spoljnopolitička situacija u svetu konfuzna i u stanju previranja. Nakon nastanka velike ekonomske krize i kraha neoliberalnog sistema još od početka jeseni 2008. dolazi do dodatnog ubrzavanja nekih važnih i već započetih procesa u savremenom svetu. Sa jedne strane svet se ubrzano nalazi u procesu prelaska iz monopolarnog (sa dominacijom SAD, što se začelo u trenutku raspada Varšavskog ugovora i SSSR) ka multipolarnom svetskom poretku (gde se više sila javlja kao dominantne u svetu, pored SAD to su i Rusija, Kina, Indija, Brazil ili tzv. BRIK; potom EU u celini, međutim zbog razuđenosti interesa njenih članica i još do kraja nedefinisane pozicije ove integracione organizacije, izdvajaju se Nemačka, Francuska, i neke druge sile u okviru nje). Velika svetska ekonomska kriza je najviše pogodila sami centar svetskog privrednog sistema[1], a pre svega SAD, potom Britaniju i neke druge važne zapadnoevropske zemlje, Japan, Kanadu, Australiju i dr. U tom smislu svetska ekonomska kriza pogađa SAD i to dvostruko: sa aspekta umanjenja tzv. «meke moći», pošto je neoliberalizam bio prevashodno vezan kao ideološko oružje samih SAD sa aspekta «tvrde moći» pošto su usled strukturalne pogođenosti pre svega najviše same privrede SAD i njenih najbližih saveznika poput Britanije, praktičan gubitak ekonomije ovih zemalja daleko veći nego drugih velikih sila. U tom pravcu se ubrzava proces prelaska monopolarizma ka multipolarizmu, odnosno i pored činjenice da je svetska ekonomska kriza na ovaj ili onaj način pogodila praktično ceo svet, upravo su prevashodno SAD i njegovi najbiliži saveznici time najviše pogođeni. Usled porasta značaja resursa u svetskoj ekonomiji XXI veka, velike zemlje BRIK dobijaju novi zamajac u svom razvoju, dok pre svega evropske zemlje, Japan, a u izvesnoj, nešto manje izraženoj meri, i SAD doživljavaju dodatne probleme, i posebnu motivaciju za borbu ka ostatku važnih svetskih resursa. Sama Ukrajina je žestoko pogođena svetskom ekonomskom krizom, njeni dugovi prema MMF su veoma veliki, a struktura privrede u veoma teškom stanju. U poslednjih pet godina od Narandžaste revolucije, preporod i inicijativa industrijskog razvoja istoka zemlje je u mnogo čemu usporena, a svetska ekonomska kriza je dodatno smanjila, makar kratkoročno tražnju za najvažnijim proizvodima ukrajinske teške i ekstraktivne industrije. Privredne veze sa Rusijom, od kojih ukrajinska privreda veoma zavisi, su veoma mnogo trpele tokom petogodišnjeg perioda dominacije «narandžastih». Naročito su dolazili do interesa sukobi oko transporta gasa u nekoliko navrata između politčikih rukovodstava dve zemlje, a posebno u januaru 2009. godine. Predsednik Ukrajine tokom ovog petodišnjeg mandata Viktor Juščenko stalno je pogoršavao odnose dve zemlje, što je posebno došlo do izražaja tokom avgustovskog rata 2008. Juščenko je pokušavao da približi Ukrajinu ka NATO, što nije dalo posebne rezultate.

Značaj Ukrajine za Rusiju je veliki, naročito kada je u pitanju transport energenata koji najvećim udelom ide preko ukrajinskih cevovoda. Sa druge strane projekat Severnog i Južnog toka u velikoj meri će, kad bude izgrađen, uticati na široku mogućnost alternativnog transporta energenata iz Rusije ka zemljama zapadne i srednje Evrope, mimo ukrajinskih cevovoda. Upravo je novoizabrani predsednik Janukovič apelovao na zvaničnu Moskvu da ne ulaže toliko u te alternativne pravce cevovoda, već postoji sada velika šansa da se odnosi dve zemlje po svim pitanjima uravnoteže. Sa druge strane, jasno je da u Moskvi razmišljaju strateški i da Severni i Južni tok imaju dugoročan i širok interes ruske strane ka snabdevanju u Evropi.

SAD i dalje pokušavaju da realizuju svoje dugoročne interese na evroazijskom prostoru, pre svega u vidu kontrole evropskog prostora između Rusije i sila tzv."Stare Evrope", poput Nemačke i Francuske. Izgradnja neke vrste raketnog štita, nagoveštena u Rumuniji i možda čak u Bugarskoj i nekim drugim istočnoevropskim zemljama (Poljska, na primer), uticala bi na geografsko razdvajanje Rusije i sila "Stare Evrope". U tom pravcu prostor Ukrajine ima izvanrednu važnost.

Pobedom Janukoviča otklonjena je opasnost da SAD i NATO pokušaju u potpunosti da posednu prostor Ukrajine, ali zbog evidentnih unutrašnjih razlika ukrajinskih regija, načelno su mogući novi zapleti u budućnosti, koji bi čak mogli da ugroze teritorijalno jedinstvo zemlje. Za pretpostaviti je da pošto je Ukrajina ponovo ušla u dominantnu rusku sferu, da bi se u tom slučaju na srednji rok moglo očekivati i u okviru samih ukrajinskih regija porast proruskog uticaja. To bi značilo i mogućnost povratka nekih od središnjih regija pod većinski proruski uticaj i izmena unutrašnje geopolitike Ukrajine. Na duže staze proruski uticaj bi se mogao ojačati i u nizu oblasti uz desnu obalu Dnjepra. To bi moglo da isprovocira pokušaj nasilnog preuzimanja vlasti u Kijevu od zapadnoukrajinskih snaga potpomognutih spolja ili neki sličan scenario. Sve ovo ukazuje da pobeda Janukoviča svakako predstavlja značajan uspeh ruske geopolitike i onih, inače veoma jakih, autohtonih snaga u Ukrajini koje su za tesnu saradnju sa Rusijom i prihvataju makar deo opšteruskog i sveslovenskog identiteta. Sa druge strane bez obzira što između velikih sila za sada postoji konsenzus o postojanju dejure jedinstvene iako iznutra podeljene Ukrajine, u daljem razvoju situacije neka od strana bi mogla da zaigra i na kartu podele zemlje, pa i po cenu oružanih nemira, samo ako proceni da se u daljem razvoju situacije može suočiti sa nultim ishodom. Za sada je američka strana ta, koja se nalazi u situaciji drastičnog umanjenja svog uticaja, što je lagani proces još od 2005. godine, i on se drastično uvećao pobedom Janukoviča na predsedničkim izborima. Sa druge strane, SAD igraju veliku planetarnu igru, naročito na važnom polju Evroazije, pa je njihov odnos sa drugim akterima, a posebno sa Rusijom, veoma komplekstan. Taj odnos podrazumeva pored neskrivenog rivalstva i partnerstvo po mnogim važnim pitanjima, uključivši i trgovinu interesima. Stoga je direktan, pa čak i indirektan sukob dveju sila teško zamisliv, a prostor Ukrajine kao veoma eksplozivan, sa predominantnom ulogom Rusije, više je za prognozirati da neće biti polje ekstremnih konfrontacija u skorijoj budućnosti.

Evropska Unija ima svoj interes u Ukrajini, ali se čini da su mogućnosti zvaničnog Kijeva da postane punopravni član EU veoma male, makar kad je reč o kratkoročnom pa i srednjoročnom periodu. Diplomatije zemalja EU su uglavnom na nivou spoznaje da je Ukrajina najvećim delom u okviru interesne sfere Rusije, ali su takođe svesni i činjenice o privlačnosti ideje evropskog članstva za značajan deo ukrajinske populacije. Primamljivost mogućnosti da postane punopravan član EU za najveći deo ukrajinske političke elite, ali i samog biračkog tela, daje administraciji u Briselu mogućnost da u komunikaciji sa zvaničnim Kijevom postavlja uslove i odnosi se pokroviteljski. Politika EU je u odnosu na Ukrajinu i niz zemalja postsovjetskog prostora pokrenula tokom 2009. tzv "Istočnu inicijativu", koja zapravo znači pokušaj zvaničnog Brisela da određenim ekonomskim ustupcima poveća svoj uticaj na postsovjetskom prostoru (ne računajući Rusiju koja kao velika sila nije bila obuhvaćena ovim planom, a po nekim analizama čitav ovaj poduhvat je imao za cilj i izvesno umanjenje predominantne pozicije Moskve na delu postsovjetskog prostora, mada ne u tako direktnoj formi kao što je to obično slučaj sa zvaničnom politikom Vašingtona na ovom području). Nemačka i Francuska posebno imaju strateški razvijene odnose sa Rusijom, što dolazi do izražaja kada je reč i o Ukrajini, bez obzira što je recimo Sarkozi u Francuskoj izvršio značajnu reviziju tradicionalne francuske politike u celini, što se samo delom odnosi i na stavove zvaničnog Kej d Orseja prema Moskvi. Još kada je bilo u pitanju zasedanje NATO u Bukureštu aprila 2008. Sarkozi i Merkelova su se suprotstavili tadašnjoj Bušovoj inicijativi da se Ukrajina i Gruzija po ubrzanom postupku približavaju saradnji sa NATO. Naknadni događaji, kao što je velika ekonomska kriza, pobeda Rusije nad Sakašvilijem i najzad trijumf Janukoviča na predsedničkim izborima u Ukrajini rezultira sve većim uvažavanjem ruskih interesa od strane Kej d Orseja, gde svakako važno mesto ima pitanje Ukrajine.

Sam Janukovič je poslednjih godina mnogo činio da poboljša svoje odnose sa EU u celini, i sa velikim kontinentalnim zapadnoevropskim silama pojedinačno. Nije slučajno da je njegovo prvo zvanično putovanje posle inaguracije na mestu predsednika Ukrajine bilo upravo u sedištu EU u Briselu, a tek potom u Moskvi. Čini nam se da je ovo pragmatičan potez Janukoviča, koji svestan epiteta, koji ima u unutrašnjopolitičkoj sceni zemlje i posebno inostranstvu, da je "ruski čovek", pokušava da pomiri značajne protivrečnosti pre svega u samoj zemlji, nizom taktičkih i mudrih poteza.

Prvi potezi Janukoviča od trenutka izbora za predsednika države

(Spoljna politika)

Već 14 februara, kada još nije bio zvanično inaugurisan za predsednika, a Timošenkova još nije odustala od najavljene žalbe vrhovnom sudu i nepriznavanja izbora, Janukovič je dao intervju ruskoj državnoj televiziji o nekim svojim najvažnijim spoljnopolitičkim prioritetima. Najvažnija od tih smernica je da će "Ukrajina biti spremna da pregovara i načalno dozvoli Rusiji da ostavi svoju crnomorsku flotu u luci Sevastopolj i nakon 2017. godine."[2]

On je naveo i da namerava da oživi ideju stvaranja konzorcijuma koji će omogućiti Rusiji da bude koupravitelj ukrajinskih gasovoda. «Ukoliko se oformi konzorcijum Rusija i EU imaće pristup kontroli i upravljanju sistema transporta gasa i time dobiti garancije o energetskoj bezbednosti», rekao je Janukovič. Ovo je veoma važno jer je upravo odnos između dve zemlje došao u krizu po pitanju neprihvatanja prethdone ukrajinske administracije da omogući Rusiji mogućnost učešća u privatizaciji ukrajinskih cevovoda. To je izazvalo svojevremeno protivreakciju ruske strane u vidu ukidanja dela privilegija za uvoz ruskih resursa po povlašćenim cenama, prvenstveno energenata. Dakle Janukovič je ovim nagovestio mogućnost sporazuma između dve zemlje o bezbednosti saradnje po pitanju transporta i uvoza energenata imajući u vidu da najveći deo ruskih energenata za izvoz zemljama EU ide preko Ukrajine. Najavljena izgradnja Južnog i Severnog toka, kao i neki drugi alternativni pravci imaju za zadatak smanjenje uloge Ukrajine u tranzitnom procesu ruskih energenata, i Janukovič ovim želi da vrati pouzdanost svoje zemlje u očima ruskog energetskog sektora i politike u celini. To je shvatljivo i sa aspekta interesa i ogromne dobiti koje Ukrajina stiče u tranzitu ruskih resursa putem tarifa i povlašćene cene sopstvenog uvoznog kontigenta koje je ranije godinama uživala i što je pod znak pitanja doveo svojom politikom pre svega eks predsednik Juščenko. Iako je već sad jasno da će izgradnja novih transportnih ruta za ruske energente umanjiti gotovo monopolski značaj Ukrajine kao transportne zemlje koju je ona imala praktično od raspada SSSR, politika novog predsednik Janukoviča može vratiti poverenje i kvalitet odnosa između zvaničnih Kijeva i Moskve, u čemu bi obe zemlje mogle da uživaju i ogromne finansijske efekte i sinergijski dobitak.

Janukovič je bez obzira što svojim strateškim opredeljenjem ima oslonac prema Rusiji za svoju prvu spoljnopolitičku posetu kao predsednik odabrao sedište EU u Briselu, a tri dana iza toga je posetio Moskvu. Ovde je veoma važno napomenuti da je ovo bila poseta Briselu isključivo kao sedištu EU, a NATO se tom prilikom nije ni spominjao iako je njegovo sedište u istom gradu, a Ukrajina je pod prethodnim predsednikom uspostavila saradnju sa ovim vojnim savezom. Međutim Janukovič je već u prvim nedeljama od kako je pobedio na izborima ponavljao da je Ukrajina nesvrstana zemlja po pitanju vojnih saveza. On je po tom pitanju u Briselu izjavio da se potpuni prekid odnosa Ukrajine sa NATO neće desiti, iako je jasno da će doći, najblaže rečeno do daljnje pasivizacije ukrajinskih aktivnosti u tom pravcu. Vrlo je verovatno je da se ne bi izazivale negativne kontrareakcije u već politički podeljenoj zemlji, a i u inostranstvu, da će se samo zamrznuti postojeći odnosi sa NATO paktom, ali se neće zvanično u potpunosti prekinuti. Nasuprot tome odnosi sa EU su makar deklarativno postavljeni na visoku poziciju prioriteta, što je novi ukrajinski dražvnik preneo visokim predstavncima unije u Briselu.[3]

Posle obilaska Brisela, Janukovič je 4 marta došao u prvu zvaničnu posetu Rusiji kao novoizabrani predsednik Ukrajine. Na zajedničkoj konferenciji za novinare Medvedev se založio za reanimaciju i aktiviranje rusko-ukrajinske saradnje, ističući da je za Rusiju Ukrajina i dalje dobar prijatelj i najvažniji partner na prostoru Zajednice nezavisnih država. Medvedev je za ishod predsedničkih izbora u Ukrajini, na kojima je pobedio Janukovič, rekao da je to «nesumnjivo pozitivan signal» za razvoj bilateralnih odnosa.

Janukovič je takođe izrazio očekivanje u kvalitativni obrt u odnosima Kijeva i Moskve «kako bi se ispunio zadatak o kojem maštaju narodi Ukrajine i Rusije». Ukazujući da su protekli predsednički izbori u Ukrajini bili vrlo komplikovani ali demokratski, Janukovič je izrazio nadu da će se njima mnogo promeniti i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici.

Obadva predsednika su naglasila očekivanja o daljem povoljnijem razvoju odnosa dve zemlje, gde je Medvedev podvukao da su u prethodnoj predsedničkoj administraciji Ukrajine ti odnosi bili svedeni na daleko niži nivo od mogućeg. Predsednici su izrazili optimizam po pitanju daljih razgovora o gasu, stacioniranju ruske crnomorske flote u Sevastopolju, privrednoj saradnji. Kao naročito aktuelnu Medvedev je nazvao saradnju avioindustrije dve zemlje. Ministar energetike Rusije Sergej Šmatko je tom prilikom rekao da će se pitanje cene ruskog gasa i nekih drugih pitanja u oblasti energetike detaljnije razmatrati u okviru buduće vlade Ukrajine i pripreme posete Medvedeva Kijevu u prvoj polovini ove godine. U zajedničkoj izjavi dvojica predsednika su navela i da će pružati svu podršku ukrajinskom jeziku u Rusiji i ruskom u Ukrajini u skladu sa evropskim standardima i interesima dva naroda. Janukovič je istakao da «Prava onih koji govore ruskim jezikom treba da bude zaštićena. Ispuniću svoje programske izjave kako bi u najskorije vreme to pitanje bilo rešeno.» Medvedev je najavio da će pri prelasku na digitalno emitovanje u Rusiji biti osiguran prevod dva tv kanala na ukrajinskom jeziku. Janukovič je rekao da će za predstojeću sednicu rusko-ukrajinske mešovite komisije koja će biti održana u Kijevu u prvoj polovini ove godine, odrediti koncepciju zajedničkih aktivnosti u oblasti gasa, tržišta žitarica, atomske energetike i drugih oblasti.[4] Kao prevshodno uspešan privrednik tokom svoje dosadašnje karijere Janukovič je rekao da je potrebno iskoristiti potencijal koji postoji u rusko-ukrajinskim odnosima, između ostalog, tradicionalnih veza između privrede dveju zemalja u industrijskom sektoru. «Ukrajina je uvek bila žitnica i imajući takav potencijal u privredi nadamo se da ćemo iskoristiti sve jače strane koje postoje u privredi Rusije i Ukrajine, naročito u ovom složenom periodu finansijsko-ekonomske krize», rekao je Janukovič. Ukazujući da je Rusija daleko odmakla ispred Ukrajine u mnogim ekonomskim pokzateljima, naročito poslednjih godina, on je rekao: «Moj zadatak je da u dobrom smislu reči stignem Rusiju, podignem životni standard, penziono osiguranje, socijalne uslove do ruskog nivoa, zato jer živimo jedni do drugih, ljudi među sobom komuniciraju i znaju uslove života naših suseda».

Obadva predsednika su istakla važnost međusobne saradnje dve zemlje u kreiranju evropske i svetske bezbednosti, privrede i drugih važnih pitanja. Janukovič je podvukao opredeljenje da njegova zemlja bude van vojnih saveza i da će se odnos prema NATO bazirati na tim premisama. Zajednički je dogovorena proslava 65 godina pobede u Drugom svetskom ratu. Janukovič je u svojoj izjavi najavio ukidanje ukaza bivšeg predsednika Ukrajine Viktora Juščenka o dodeljivanju nekadašnjem lideru ukrajinskih nacionalista Stepanu Banderi zvanje heroja Ukrajine i rekao da smatra da će ta odluka biti doneta do Dana pobede 9 maja.

Ukupno gledajući poseta Moskvi predsednika Janukoviča je bila uspešna, a zadovoljna može da bude i ruska strana. Posebno značajno za rusku stranu je dodatni nagoveštaj rešavanja pitanja crnomorske flote u Sevastopolju, gde je Janukovič čak istakao da se može na obostrano zadovoljstvo brzo i uspešno rešiti. Pitanje novije prošlosti, slučaj Bandere, vanblokovski status Ukrajine po pitanju vojnih saveza je podvučen kao i stav o statusu ruskog jezika u Ukrajini. Sa svoje strane Janukovič je dobio uveravanja o privrednoj saradnji, zastupljenosti ukrajinske kulture u Rusiji, dogovor za zajedničke projekte. Nisu javno razmatrana pitanja pristupanja Ukrajine bescarinskoj ekonomskoj uniji koju već čine Rusija, Belorusija i Kazahstan, odnosno oživljavanju zajedničkog ekonomskog prostora koji je još ranije formiran i koji čini zajedno sa ovim zemljama i Ukrajina.[5] Dalji razvoj ovog saveza je posle izbora Juščenka krajem 2004. zamrznut, odnosno ovaj institucionalni oblik povezivanja četiri zemlje je tavorio, što je glavni razlog stvaranja Carinske unije preostale tri članice Zajedničkog ekonomskog prostora. Ovo je izuzetno važno geopolitičko pitanje za budućnost Ukrajine. Sa druge strane Rusija, Belorusija i Kazahstan su formirali nezavisno od Zajedničkog ekonomskog prostora naddržavnu tvorevinu (za sada se naziva Carinski savez), još homogeniju integraciju po ugledu na EU koja ima sledeći redosled koraka objedinjavanja: carinska unija, jedinstveno tržište, zajednička valuta, politički i vojno-bezbednosni savez. Londonski Tajms je početom marta doneo uvodnički tekst koji se odnosi na integracione, naddržavne procese koji su započele ove zemlje, sa tendencijom da se u njih uključi i Ukrajina.[6] Da li će to u tehničkom smislu podrazumevati oživljavanje integracija u već postojećem Zajedničkom ekonomskom prostoru čiji je Ukrajina dejure član, ili će podrazumevati njeno uključivanje u već trasiranu naddržavnu tvorevinu u kojoj su za sada samo ostale tri članice, ostaje da se vidi. U televizijskom prenosu dela razgovora između Janukoviča i Putina, ruski premijer je u jednom trenutku u spontanom razgovoru o daljim pravcima saradnje dve zemlje, ukazao da Ukrajina može da pristupi Carinskom savezu. Janukovič je odgovorio da bi on veoma rado pristupio tom savezu, ali da je Ukrajina član Svetske trgovinske organizacije i da bi sve četiri zemlje mogle da se približavaju i integrišu i po principima STO, gde on očekuje da i one postanu članovi, veoma skoro. Ostaje da se vidi, u praksi kako će se dalje zvanična Ukrajina odnositi prema integracijama na postsovjetskom prostoru, gde je ona član Zajednice nezavisnih država i Zajedničkog ekonomskog prostora, a špekuliše se mogućnost da uđe i u Carinski savez (naddržavno telo sa planom daljih intenzivnih integracija) i čak Organizaciju za kolektivnu bezbednost i saradnju. Carinski savez je supstitut EU na ovim prostorima, a Organizacija za kolektivnu bezbednost i saradnju, zajedno sa Šangajskim savezom, čini alternativu NATO. Ovo su suštinski važna pitanja za ukrajinsku spoljnu politiku i ostaje da se vidi kojim će pravcima ići Janukovič, pogotovu sada kada je formirana i nova vlada sa premijerom Azarovim, koju čine stranke, sa dominantnim proruskim političko-kulturnim obrascem.

Unutrašnja politika

Jedan od prvih Janukovičevih poteza posle inauguracije za predsednika Ukrajine je privremeno zamrzavanje njegove funkcije predsednika Partije regiona, pošto je u pitanju tzv. "razdvajanje funkcija", odnosno konkretno izbegavanje sukoba interesa. Na taj način Janukovič pokušava makar formalno da bude predsednik svih Ukrajinaca. Nepomirljivo držanje Julije Timošenko i njeno odbijanje da prizna izborni poraz i čestita novom predsedniku svelo se, pod prostim zbirom činjenica na jalovi kapric poražene političarke. Ni na samom činu inaguracije predsednika nije prisustvovala Timošenkova iako je odustajanjem od tužbe sudu, de facto priznala poraz.

Ovde moramo ponoviti neke činjenice vezane za nastanak i sudbinu dosadašnje vlade. Naime, Janukovič je bio predsednik vlade i Partija regiona je bila većinska u vladi koju je pored nje činila još koalicija sa komunistima (lider Simonenko) i socijalistima (lider Moroz) još od sredine 2006. godine posle prvih očiglednih neuspeha «narandžaste koalicije» u prvih par godina od njihovog preuzimanja vlasti. Činilo se proleća 2007. da će Janukovič i njegova vlada uspeti da vrate Ukrajinu na onaj privredni i društveni nivo koji je zabeležen upravo za vreme dok je on takođe pre toga bio premijer i kada je ekonomska situacija bila stabilna (to je period do tzv. narandžaste revolucije, 2002-2004). Međutim predsednik Juščenko, je očigledno zloupotrebljavajući Ustav, pod iznimkom i članom koji mu jedino dopušta hipotetičku mogućnost raspuštanja parlamentarne većine i raspisivanja novih izbora, upravo to učnio aprila meseca 2007.[7] Janukovič i vlada su odbili da priznaju ovakvu odluku predsednika pa je nastala jedna vrsta nedefinisanog stanja kada se čak kalkulisalo mogućnošću sukoba (premijer je imao u svojim rukama policiju, a predsednik je budući da ima ustavno pravo da predlaže personalno ministre vojske i spoljnih poslova u svakoj vladi, imao prednost nad vojskom). Srećom došlo je do sporazuma da se izbori održe početkom septembra te 2007. godine, a da dotle vlada i premijer Janukovič ostanu na vlasti. Na septembarskim izborima najviše glasova i mandata dobila je Partija regiona – 175, potom Blok Julije Timošenko, znatno manje koalicija Naša Ukrajina (stranka tadašnjeg predsednika Juščenka) – Narodna samoodbrana, a cenzus su još prošli komunisti i za "dlaku" novoformirani Blok Litvina. Za nijansu cenzus nisu prošli socijalisti Moroza, što je uticalo da Blok Julije Timošenko i koalicija Naša Ukrajina-Narodna samoodbrana formiraju vladu sa svega 226 od ukupno 450 poslanika u vrhovnoj radi, tj. to je bila zaista vlada sa minimumom potrebnih mandata i izuzetno jakom opozicijom. Ova vlada je formirana krajem kalendarske 2007. godine i već krajem leta 2008. je ostala bez potrebne većine posle prelaska tri svoja poslanika u redove opozicije. Ovo je delom bila i posledica velikih promena u okruženju, Rusija je pobedila u kratkom ratu na Kavkazu Sakašvilija, a svetski neoliberalni sistem se urušio, što je sve zajedno sa držanjem u vreme Kavkaskog rata predsednika Juščenka izazvalo promenu odnosa u javnom mnjenju Ukrajine. Raspisani su novi izbori za 17 decembar, ali je početkom decembra, u poslednjem trenutku Blok Litvina odlučio da tehnički uđe u vladu radi zadovoljenja nekoliko pragmatskih principa. To su, suočavanje sa udarima svetske ekonomske krize, koja je posebno pogodila Ukrajinu, čvrst stav Litvina da se ne dozvoli ulazak u NATO, te ostavljanje mogućnosti za raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora. Vlada je posle toga opstala, uprkos mnogim kriznim momentima i protivrečnostima, sve do predsedničkih izbora početkom 2010. Usled statusa kvo, koji je postojao u odnosima snaga između najvažnijih političkih i društvenih subjekata u zemlji, samo su predsednički izbori mogli da daju razrešenje sudbine postojeće vlade. Pobeda Janukoviča je razrešila tu dilemu. Ispostvilo se da su razlike u programskim ciljevima, neuspešnost vlade Julije Timošenko i ukupan moralni i politički krah "narandžastih" nakon pet godina njihove dominacije u vlasti, te loše držanje Timošenkove u odnosu na izbor novog predsednika, najviše uslovili obaranje postojeće vlade i formiranje nove u kojoj dominira Partija regiona.

Kada se posmatra tehnički razvoj razrešenja postojeće vlade Julije Timošenko i formiranje nove na čijem je čelu Azarov to je realizovano početkom marta u vrhovnoj radi. Prvo je još krajem februara na zahtev opozicije predsednik Vrhovne rade Litvin pristupio proveri stanja, tj. da li vlada Julije Timošenko zaista još uvek ima većinu u parlamentu. Odgovor u Vrhovnoj radi je 2. marta bio negativan, pošto su potrebne potpise dali samo poslanici BJT, Narodne samoodbrane i deo poslanika Naša Ukrajina, što je znatno ispod potrebne većine. Potom se glasalo o poverenju vladi, koja je oborena, pošto joj je 3. marta izglasano nepoverenje. Sledile su konsultacije poslaničkih klubova, jer u slučaju da ni Partija regiona ne bi mogla oko sebe oformiti većinu, morali bi se od strane predsednika Janukoviča raspisati prevremeni parlamentarni izbori. Međutim, predsednik Vrhovne rade Vladimir Litvin je 11. marta saopštio da je tog dana formirana nova vladajuća koalicija, sastavljena od Partije regiona, Komunističke partije i Bloka Litvina. Za mandatara je predložen funkcioner Partije regiona i bivši ministar finansija Nikolaj Azarov. Potpis novom koalicionom sporazumu je dalo 235 poslanika u odnosu na 226 koliki je neophodan minimum. Predstavnik BJT Ivan Kirilenko saopštio je tada u skupštini da taj blok ne priznaje novu vladu i da će formirati "Vladu u senci". Međutim kada je došlo do samog glasanja o formiranju nove vlade na čijem je čelu Azorov, podršku je dalo čak 242 poslanika. Jedan broj samostalnih poslanika takođe je podržao novu vladu i novog premijera, tako da ona ima veću podršku od one koja je propisana zakonom kao minimalna neophodna većina (226 mandata).

Obraćajući se poslanicima, Azarov je tada rekao da nova vlada od prethodne vlasti dobija teško nasleđe i biće prinuđena da se bavi obnovom zemlje, svake privredne grane i regiona, kao i sistema vlasti u celini. Izabravši predsednika Ukrajine, ukrajinski narod dao je jasan odgovor i signal političarima – sadašnja situacija u zemlji je došla do kritične tačke i potrebne su promene. "Zemlja je opljačkana, državni trezor prazan, ekonomski pad se nastavlja, državni dug je uvećan tri puta, a nema budžeta za 2010. godinu", istakao je novi ukrajinski premijer. Obećavajući otpuštanje činovnika čak i samo uz sumnju u korupciju, Azarov je rekao da je prvorazredni zadatak vlade priprema budžeta za ovu godinu. Za novog ministra spoljnih poslova poslanici su izabrali Konstantina Griščenka, koji je do imenovanja bio, između ostalog, ambasador Ukrajine u Rusiji, a za ministra odbrane bivšeg komandanta ukrajinske mornarice admirala Mihaila Ježelja. Jedan od šest novih vicepremijera je Sergej Tigipko, čime se ojačava kredibilitet nove vlade, imajući u vidu da je on bio trećeplasirani u prvom krugu predsedničkih izbora u januaru mesecu. Za ministra finansija izabran je Fjodor Jarošenko, a za ministra privrede Vasil Cuško. Za načelnika Službe bezbednosti imenovan je dosadašnji prvi zamenik načelnika Valerij Horošovski.

Kada je u pitanju biografija novog premijera Azarova on je rođen na severu evropskog dela Rusije, gradu Kalugi 1947. godine, školovan je u Moskvi za stručnjaka geologa-geofizičara, a doktorirao je na temi rudarska geofizika. Od 1994. je biran za poslanika ukrajinske skupštine u više saziva (praktično u kontinuitetu do danas). Od tada je obavljao i funkcije načalnika poreske administracije, privremeno je bio i predsednik Partije regiona, a od novembra 2002. do februara 2005. godine bio je prvi vicepremijer i ministar u tadašnjoj Janukovičevoj vladi. Od avgusta 2006. do novembra 2007. godine ponovo je vicepremijer i ministar finansija u drugoj Janukovičevoj vladi.[8]

Postavljanje Azarova za premijera, može da se u političkom smislu posmatra višedimenzionalno. Naime Azarov je pre svega visoki funkcioner Partije regiona i jedan od stranački najbližih saradnika Janukoviča. Dakle, dajući premijersko mesto Azarovu, Partija regiona je pokazala da ima presudnu ulogu u novoj vladi, što ona kada se posmatra broj poslanika, to apsolutno i jeste. Azarov je u isto vreme ne samo etnički Rus, već i rođen i školovan u Rusiji, što je značajan pokazatelj politike Janukoviča i Partije regiona. Biranjem na mesto ministra spoljnih poslova Konstantina Griščenka, donedavnog ambasadora Ukrajine u Rusiji takođe ima simbolički karakter. Naime kako personalno ministra odbrane i spoljnih poslova po ukrajinskom Ustavu predlaže sam predsednik, treba se prisetiti da je Juščenko tačno pre godinu dana, posle izglasavanja nepoverenja i smene tadašnjeg ministra spoljnih poslova Ogrizka predložio za novog, dotadašnjeg ambasadora Ukrajine u Vašingtonu Olega Šamšura.[9]

Sam predsednik Janukovič je kao jedno od prvih kadrovskih rešenja u okviru rokada u armijskom vrhu smenio komandanta ukrajinske flote, koji se avgusta 2008. istakao, izvršavajući naređenja Juščenka, prilikom pokušaja (neuspelog) ometanja kretanja dela ruske crnomorske flote stacionirane u Sevastopolju ka ratom zahvaćenoj Gruziji.

Izvesnu nedoumicu, makar kratkoročno, i u delu javnosti je izazavala Janukovičeva izjava data, početkom marta u poseti Ševčenkovom institutu u Kijevu. Janukovič je tada izjavio da će ukrajinski jezik ostati jedini službeni jezik u Ukrajini, a da će se ruskom i ostalim jezicima omogućiti da budu upotrebljavani i kao zvanični shodno Evropskoj povelji o pravima upotrebe jezika manjina.[10] Već sutra je visoki funkcioner Partije regiona Ana German obrazlagala da će ruski jezik dobiti mogućnost da bude u zvaničnoj upotebi shodno Evropskoj povelji o upotrebi jezika, praktično gotovo u svim oblastima Ukrajine, odnosno svuda gde ima više od 10 % onih kojima je maternji.[11] Što je veoma značajno u ovakvom rešenju, gotovo sigurno će se za osnovu uzimati ruskojezičko stanovništvo Ukrajine, koje iznosi između 40 i 45 % čitave populacije u zemlji, (i većinsko je apsolutno u jugoistočnoj polovini Ukrajine), a ne samo etnički Rusi, kojih je oko 20 % po poslednjem popisu, na nivou čitave zemlje. Praktično govoreći, insistirajući na tome da se do kraja primenjuju Evropske hartije o jezicima, Partija regiona i Janukovič, će promovisati ruski jezik, kao drugi zvanični u upotrebi u najvećem delu zemlje, praktično u svim oblastima istočne, južne, centralne, Ukrajine, takođe i u oblastima zapadne, izuzev verovatno tri oblasti koje čine Galiciju (Lavovkska, Ivano-Frankovska i Ternopoljska), i eventualno istorijsku Voliniju (oblasti Volinska i Rovno). Na ovakvo rešenje Janukovič se verovatno opredelio iz pragmatskih razloga, uprkos tome što je godinama, uključujući i predizbornu kampanju, za jedan od prioriteta isticao, u slučaju svoje pobede, proglašavanje ruskog jezika za drugi zvanični u Ukrajini. Prilikom posete Rusiji, Janukovič je napomenuo da će izvršiti prema ruskom jeziku predizborna obećanja, kako on više ne bi bio diskriminisan, kao u jednom periodu kada su zemljom dominirali "narandžasti". Ovakvim rešenjem, Janukovič praktično uvodi u 80 do 90 % ukrajinskih administrativnih oblasti ruski jezik kao drugi zvanični u javnoj upotrebi, a izuzetak su samo nekoliko oblasti na krajnjem zapadu zemlje, poznate prema izrazito drugačijem civilizacisjko-istorijskom obrascu i čak većinski izraženom animozitetu prema svemu što je rusko. Dakle Janukovič se opredeljuje za pragmatsko rešenje, pokušavajući pri tome da vodi računa da ne izazove dodatne frustracije i omrazu u zapadnim regionima zemlje, i da makar formalno, ostane "predsednik svih Ukrajinaca". Ipak prvog dana po saopštavanju njegove izjave o formalnoj upotrebi ukrajinskog jezika kao jedinog zvaničnog u "čitavoj zemlji", a sa druge strane ostavljanja mogućnosti da ruski jezik postane zvaničan u najvećem delu Ukrajine, oglasio se predsednik Donjeg doma ruskog parlamenta, sa izjavom da «očekuje da Janukovič ispuni svoju predizbornu koncepciju po pitanju ruskog jezika».

Po našem mišljenju, svoja predizborna obećanja po pitanju ruskog jezika, istina u jednoj po formi modifikovanoj, i nešto umanjenoj varijanti, Partija regiona i Janukovič, preuzimanjem vlasti, zapravo i počinju realizovati. To će u praksi značiti zaustavljanje započetkog talasa pokušaja derusifikacije Ukrajine, što će veoma brzo dati svoje rezultate. Naime, do 1991. godine u Ukrajini je praktično većinski jezik bio ruski, skoro polovini stanovnika je bio maternji, a praktično su ga svi znali govoriti. U poslednjih pet godina, on je potisnut iz zvanične upotrebe, pa čak i iz štampe i zabavnog programa, osim u jugoistočnim oblastima koje su apsolutno većinski ruskojezičke. U saradnji sa FTN i firmom AlfaNum

 Perspektive Ukrajine u mandatu predsednika Viktora Janukoviča

Viktor Janukovič je, kao i njegovi prethodnici osvojio petogodišnji mandat vršenja najvažnije izvršne funkcije u političkom sistemu Ukrajine. Naučno predviđanje spada u najviši i najnezahvalniji nivo naučnog saznanja u okviru vrednovanja naučnog cilja. U unutrašnjoj politici Ukrajine pred Janukovičem stoji važan izazov uspostavljanja autoriteta svoje pozicije i u odnosu na severozapadni deo zemlje, gde on ne uživa većinsku podršku. Iluzorno je očekivati da bi on do kraja ovog mandata mogao da postane favorit i tog dela zemlje, ali je veoma važno da se mudrim i izbalansiranim potezima nametne i tu, kao koliko toliko prihvaćen političar. Veoma važan reper potencijalnog Janukovičevog uspeha kao predsednika Ukrajine, bi svakako bio ozbiljniji pomak u ekonomskoj sferi zemlje. Stabilnost Janukovičeve pozicije kao predsednika republike je dobrim delom uslovljena time ko će imati većinu u vladi i vršiti funkciju premijera. To je veoma važno, pošto je ukrajinski politički sistem zapravo hibridni parlamentarno-predsednički. Za očekivati je da Partija regiona kao pojedinačno najveća stranka u zemlji tokom sledećeg petogodišenjeg peridoa formira vladu i u njoj ima pretežan uticaj, dok je neizvesno personalno rešenje za mesto premijera. Ipak je za očekivati da ukoliko Partija regiona bude tokom pet sledećih godina u vladi, i time zbog svoje snage, nosilac vlasti, a da premijer ako i ne bude iz redova same Partije regiona, bude ličnost od nje politički prihvaćena.Time bi se mogućnost sprovođenja politike koju bi u osnovi kreirao Janukovič i Partija regiona, većinski mogla direktno sprovoditi. To na samom početku Janukovičevog mandata pokazuje i formiranje nove vlade u kojoj je kičma Partija regiona, a premijer Azarov, istaknuti funkcioner ove partije. Uzimajući u obzir dužinu predsedničkog mandata od pet godina, moguće su u budućnosti i varijante da se u delu tog perioda, ili čak samo privremeno, formira vlada u kojoj ne bi bilo Partije regiona, ili da čak ličnost premijera ne bude po volji "regiona" i samog Janukoviča. U tom slučaju bi kohabitacija između predsednika i premijera bila veoma teška i izazivala bi stalna trenja, koja bi delom iscrpljivala energiju u samom vrhu političke nomenklature zemlje, što Janukoviču kao predsedniku svakako ne bi odgovaralo.

Situacija u zemlji je u najvećem zavisna od međunarodnog okruženja, gde Janukovič, bez obzira na taktičnost i veštinu balansiranja, realno ima iza sebe u najvećem podršku ruskog faktora, kako u samoj Ukrajini, tako i u spoljnoj politici. Janukovič je spreman približavnju ka EU, ali ne i NATO, što praktično znači otvaranje prema velikim evropskim silama, poput Nemačke i Francuske, a pasivizaciju strateških odnosa sa SAD (i Britanijom).

U sledećem petogodišnjem periodu, je za očekivati da se u okviru ukupnih svetskih trendova, nastave njihovi osnovni pravci. Tako će verovatno zemlje BRIK-a, a pre svega Kina, pa i Indija, nastaviti ubrzani makroekonomski rast i povećanje svog udela u svetskoj ekonomiji. Rusija takođe može očekvati dalju stabiliczaciju svih važnijih pokazatelja društvenog i ekonomskog razvoja. Zapadne zemlje, a pre svega SAD se suočavaju sa mnoštvom izazova i problema, uključujući i dalje, lagano smanjenje sopstvene participacije u svetskoj ekonomiji, demografski problem, pitanje resursa i dr. Ekonomski centar sveta će se polako seliti iz atlantskog makroregiona ka pacifičkom, gde će poseban značaj dobiti azijsko-pacifička oblast u čijem je središtu Kina. Rusija u tim tokovima ima značajno mesto, što se u manjoj meri i sasvim indirektno odnosi i na ostatak postsovjetskog prostora. Odnosno postsovjetski prostor van Rusije, će svoju poziciju obziljnog aktera na svetskoj sceni, moći imati samo u kontekstu svojih integrativnih i drugih veza sa samom Rusijom.

Sama Ukrajina geopolitički ima dvostruku poziciju. Sa jedne strane ona je evropska zemlja, smeštena u istočnoj Evropi, sa određenim vezama i sa srednjom Evropom. Sa druge strane, ona pripada i postsovjetskom prostoru, gde ima određene veze i sa njegovim azijskim delom, pre svega preko Zajednice nezavisnih država i Zajedničkim ekonomskim prostorom. U prvom slučaju na nju deluju centrifugalne sile Evropske unije, zajedničkog dela istorije kada su delovi Ukrajine bili u sastavu Poljske, odnosno Poljsko-Litvanske unije. U drugom slučaju su integrativni procesi u čijem je centru Rusija, ali i GUAM, savez gde nije i zvanična Moskva. Objektivno posmatrano GUAM posle izbora Viktora Janukoviča za predsednika nema više nikakvu perspektivu, pošto se dotle održavao u nekoj fazi postojanja, prevashodno na personalnom tandemu Juščenko-Sakašvili. Šire posmatrano Rusija je uspela poslednjih nekoliko godina da dodatno ojača svoju poziciju u svetu, što se posebno odnosi na postsovjetski prostor i naročito na crnomorski region. Velika svetska ekonomska kriza koja svoje središte i strukturni rebus ima upravo na prostoru SAD i nakih drugih važnih zemalja zapada, poput Britanije Kanade i dr, najviše će uticati u pravcu ubrzavanja procesa prelaska iz monopolarnog u multipolarni svet. Svi ti procesi će verovatno svoje posledice pokazati upravo u predstojećem petogodištu kada će na mestu predsednika Ukrajine biti Viktor Janukovič. To se može manifestovati učvršćivanjem ruskog uticaja u Ukrajini kao posledica sinergijskih efekata. Sa jedne strane sama činjenica da će na mestu predsednika u Ukrajini u ovom periodu biti Viktor Janukovič sa svojim platformama o dodatnom povezvanju sa Rusijom, stacioniranju ruske Crnomorske flote na Krimu, davanju ruskom jeziku statusa drugog zvaničnog u zemlji i uticaće, prevashodno na unutrašnjem planu na jačanje ruskog uticaja u zemlji. Drugi faktor je, pretpostavljeno, jačanje pozicije same Rusije, gde može biti posebno značajna i nadogradnja integrativnih tokova sa njom, gde je član i Ukrajina.

Za Ukrajinu u ovom petogodišnjem periodu Rusija može posebno biti značajna iz više razloga. Prvo, zbog ekonomskog faktora, budući da je privreda Ukrajine vrlo komplementarna sa privredom Rusije. Važni resursi, najpre energenti, ali i brojne rude metala i nemetala i drva, dolaze iz Rusije, a međusobna trgovinska razmena je vrlo visoka, (Ukrajina je Rusiji, posle Nemačke, zajedno sa Belorusijom u kontinuitetu drugi ekonomski partner sa oko 7 % učešća u čitavoj trovinskoj razmeni). Ovome treba dodati da je 20-25 % svih ruskih investicija u inostranstvu upravo u Ukrajini. Od tarife za transport ruskih energenata, ali i drugih tranzitnih stavki, Ukrajina godišnje zarađuje značajne prihode, čemu treba dodati da je najveći deo turista upravo iz Rusije (oni tradicionalno odlaze najviše na crnomorsko primorje). Ukrajinci u velikom broju odlaze i na privremeni rad u Rusiju, od čega dolaze važne ekonomske doznake u zemlju. Tu je i zakupnina za boravak Crnomorske flote u Sevastopolju, zajednička ulaganja u zemljama ZND i dr. U svemu tome važnu funkciju će imati predsednička funkcija u Kijevu upravo za Viktora Janukoviča, koji je svakako najomiljeniji od važnih ukrajinskih političara u Moskvi. Za pretpostaviti je da će sa svoje strane Ukrajina imati razumevanje za interes Rusije da priđe ka Svetskoj trgovinskoj organizaciji, gde će se verovatno odustati od nametanja nekih sopstvenih interesa kao preduslov da Rusija uđe u STO (kao jedna od zemalja koje su ušle u STO iz regiona poslednjih godina, Ukrajina može da postavlja kao članica dodatne uslove kandidatima za ulazak poput Rusije. svojevremeno je Kirgizija tako postavila Ukrajini zahtev za poništavanje međusobnog trgovinskog deficita od oko pet milona $ kao preduslov dobijanja saglasnosti za ulazak Ukrajine u STO, što je zvanični Kijev ispunio). Ukrajina je posebno značajna Rusiji ukoliko nastavi svoje integrativne tokove na postsovjetskom prostoru u čijem je središtu Rusija, zbog tranzitne pozicije važnih ruskih resursa ostatku Evrope, iz bezbedonosnih razloga, zbog ruskojezičkog stanovništva i dr.

Verovatno je da će Ukrajina prekinuti oblik aktivne saradnje sa NATO tokom posmatranog petogodišnjeg perioda, a sa druge strane nastaviće saradnju sa EU. Veliko je pitanje kako će zvanično Brisel razvijati svoj odnos (EU) sa Ukrajinom dok će na njenom čelu biti Janukovič, da li će i u kojoj meri biti omogućen dodir sa pristupnim fondovima i dr. Budućnost Evropske unije nije do kraja izvesna, odnosno u kom pravcu će dalje teći njen razvoj. Da li će to biti u pravcu segmentiranja same unije kao de facto procesa. Odnosno da li će se usled nejednakosti interesa i mogućnosti niza zemalja i regiona EU dolaziti do grupisanja njenih članica prema različitim osnovama. Primer je recimo, tokom ove prve decenije HHI veka, koja je za nama, grupisanje na tzv. «Staru Evropu» i «Novu Evropu», što je svakako podela koja će biti aktuelna i nadalje. Ona očitava jezgro zemalja starih članica EU koje su u isto vreme i ekonomsko-politički motor njenog razvoja i usmeravanja, poput Nemačke i Francuske, a u nešto manjoj meri tu je i Italija. Ove zemlje, a to se pre svega odnosi na Nemačku i Francusku, vode samostalnu politiku u odnosu na Vašington, što nije slučaj sa dobrim delom zemalja istočne Evrope. Tu je i odnos prema Rusiji, gde Berlin i Pariz, ali i Rim, vide ovu silu kao strateškog partenera i čak saveznika, što svakako nije slučaj sa politikom Britanije i dela novih članica EU iz istočne Evrope, koje po tim pitanjima često sarađuju sa Vašingtonom. Sa druge strane, savremena EU nakon svetske krize, i sama ulazi u krizne ekonomske pozicije, gde se grupa zemalja nalazi na ivici bankrota, poput Grčke, ali i nekih drugih južnih i istočnih zemalja članica, kao što su Portugalija, baltičke zemlje, Poljska, Irska, Bugarska, Rumunija, potencijalno čak i tako krupna zemlja kao što je Španija i dr. Poput primera Grčke one često traže od Nemačke, Francuske i drugih sila «Stare Evrope» da ih finansijski podrže, zapravo u odnosu na stvarnu ekonomsku situaciju čak spasavaju, što one ne gledaju sa zadovoljstvom. U tom pravcu Ukrajina, sa svojom ekonomijom u dubokim fazama krize, teško da može biti podstrek zemljama EU da je privlače u svoju orbitu. Ovome treba dodati kao važno pitanje u daljem putu EU različito viđenje njenih članica o statusu i ulozi NATO. Dok Nemačka, i Francuska pre svega, smatraju da je ovo sve prevaziđen savez i da bi morao u najvećem bar da redefiniše svoju sadašnju poziciju i pravac delovanja, niz drugih zemalja, pre svega istočne Evrope, ga smatra još uvek neophodnim. Još od Sent Maloa traje izgradnja samostalnih evropskih oružanih snaga, što je i dalje strateško opredeljenje pre svega Nemačke i Francuske, bez obzira da li se ovaj projekat makar u početnoj fazi posmatra kao separatan u okviru NATO ili čak paralelno sa NATO, dakle van njega. Da ne spominjemo tradicionalan evroskepticizam recimo britanske politike, potom probleme u pridobijanju biračkog tela članica EU za dalje evrointegrativne forme, o čemu govori vrlo skroman bilans rezultata dosadašnjih referenduma po tom pitanju, u nizu evropskih zemalja. Postoje i velike razlike po pitanju daljeg proširivanja EU među samim njenim članicama, što posebno dolazi do izražaja kada su u pitanju neki vrlo konkretni kandidati poput recimo Turske i dr.

Da li će se ova sve izvesnija diferencijacija interesa članica EU odraziti na dalju sudbinu i izgradnju EU u ovom petogodišnjem periodu kada će na čelu Ukrajine biti predsednik Janukovič ostaje da se vidi. Najrealnije za pretpostaviti je da će ove razlike svakako biti veoma prisutne u stvarnom političkom delanju diplomatija zemalja članica EU, a u kojoj meri će se one odraziti na oblikovanje EU i njeno funkcionisanje de facto i de jure takođe je veoma teško predvideti. Predviđanje u nauci može da ukaže na izvesne tendencije i pravce kretanja, a veoma teško, a naročito ne precizno, same operativne forme i dubine i domašaje ovih tokova. Stoga je odnos Ukrajine sa EU u ovom petogodišnjem periodu verovatan kao održavanje stalnih i intenzivnih odnosa, ali malo verovatan veliki napredak, a pogotovo nedobijanje samog članstva u EU. Ovome treba dodati da će svakako Janukovič naglašavati svoje opredeljenje ka članstvu u EU, a sa druge strane da će se to politički ceniti u Briselu, ali ipak imati i izvesna rezerva prema novom ukrajinskom predsedniku, znajući da je on prevashodno proruski opredeljen, kao i njegova poltička stranka, i čitavo okruženje, te da će se to u praksi moći veoma teško bitno modifikovati. Janukoviču je naglašeno opredeljenje ka EU u svojoj političkoj strategiji neophodno i na unutrašnjem planu, pošto sa time pokušava da pomiri razlike i svoj manji uticaj u biračkom telu zapadnih delova zemlje.

Ukrajina će se verovatno opredeliti za približavanje i čak uključivanje u bescarinsku uniju koju od 2011. čine i u praksi Rusija, Belorusija i Kazahstan, i gde se od 2012. uvodi rublja kao zajednička valuta. Naime Zajednički ekonomski prostor koji je formiran početkom dvehiljaditih, a čine ga pored tri navedene zemlje i Ukrajina, zamišljen je kao ekonomska zajednica najvažnijih zemalja bivšeg SSSR i sadašnjih članica ZND. Narandžasta revolucija izvedena krajem 2004. je upravo ovaj koncept omela, pošto ukrajinska vlast potom nije bila spremna da dalje razvija ovaj projekat, ali on se nije ugasio, samo je tavorio pošto zvanični Kijev nije želeo dalji razvoj u pravcu stvaranja nadnacionalnih tela u ZEP. Stoga je nezavisno od zajedničkog ekonomskog prostora stvoren još homogeniji savez tri zemlje, a posle pobede Janukoviča može se očekivati dalje približavanje Ukrajine ka njemu. Paralelno sa razvojem ovih procesa može se pretpostaviti da će Ukrajina dodatno poboljšavati i «vraćati u krvotok» svoje odnose sa Belorusijom, Kazahstanom, a u manjoj meri i ostalim zemljama ZND. Nasuprot tome odnos prema Gruziji, bar dok je na vlasti Sakašvilijev režim doživeće nazadak, ili makar stagnaciju. U isto vreme odnos prema susednoj Moldaviji biće veoma kompleksan. Sa jedne strane, budući da je Moldavija član ZND on bi trebao da se načelno poboljša. Sa druge strane, predsednik Janukovič će daleko više od svog prethodnika, raditi na održavanju otcepljene zone Pridnjestrovlja i možda čak direktno, ili makar indirektno, pomagati naslanjanje ove oblasti kulturno pa i ekonomski na Ukrajinu. To svakako neće naići na odobravanje zvaničnog Kišnjeva, pa ni Bukurešta, ali je veliko pitanje koliko tamo zaista postoji uverenje u stvarnu mogućnost da se Pridnjestrovska oblast povrati u pravni subjektivitet Moldavije. Možda zauzvrat Rusija i zvanični Kijev ne bi imali ništa protiv da se Moldavija (bez Pridnjestrovske oblasti) polako sjedinjuje sa Rumunijom, ali bi stvarna realizacija projekta «raketni štit» u Rumuniji sve to mogla da dovede u pitanje. Upravo će dalja sudbina u praksi nagoveštenog «raketnog štita» Rumunije i bilo koje druge zemlje u regionu posebno uticati na odnose zvanične Moskve, kao i zvaničnog Kijeva, ne samo prema NATO, već i prema SAD i zvaničnim vladama zemalja regiona koje prihvataju na svojoj teritoriji ovakve projekte. Eventualno odustajanje delimično, a posebno u celini od ovakvog projekta uticalo bi izuzetno povoljno na opštu klimu u Evropi i svetu. Takođe zaustavljanje širenje NATO, i njegova stvarna reforma u pravcu ostvarenja balansa interesa politike Vašingtona prema drugim velikim silama u svetu, a najviše prema Rusiji, Kini i drugim silama u usponu, kao i elementarno uvažavanje stvarnih interesa evropskih sila u okviru NATO, dovelo bi do poboljšavanja opštih odnosa u svetu i posebno Evropi. To bi se sve pozitivno odrazilo na opštu situaciju u Ukrajini i pomoglo Viktoru Janukoviču u njegovom petogodišnjem mandatu predsednika zemlje.

Odnos prema drugim susedima Ukpajine u regionu bi trebalo da ostane na približnom nivou kao i do sada, dakle zadovoljavajući. Naime već smo prognozirali kao sigurno poboljšavanje odnosa zvaničnog Kijeva u ovom petodišnjem periodu predsednikovanja Janukoviča, prema Rusiji i prema Belorusiji, izvesnu stagnaciju sa Moldavijom i Rumunijom, a to se može reći i za odnose sa Poljskom, koji bi čak mogli da dožive i izvestan pad. Odnosi sa Slovačkom i Mađarskom bi mogli ostati, kao i do sad korektni. Za očekivati je da se rusinsko pitanje u samoj Ukrajini neće dalje zaoštravati tokom ovog perioda, u svakom slučaju nije za očekivati njegovu dalju internacionalnizaciju. Naime, rusinski pokret je dobrim delom oslonjen i na Rusiju, koja svakako nije spremna da na taj način ometa rad ukrajinskog novog predsednika, u koga ima toliko poverenja i interesa za stabilnost njegovog položaja. Realno, za očekivati je da Rusija ima naklonost ka nastavku Janukovičeve politike i nakon ovih pet godina njegovog predsedničkog mandata, bilo kroz njegov reizbor, ili pak ozbiljnu kandidaturu političara koji bi bio promovisan za njegovog političkog naslednika. Imajući u vidu da Janukovič sada puni 60 godina, u zavisnosti od njegovog daljeg zdravlja, treba posmatrati mogućnost kandidature i za njegov drugi predsednički mandat, kada za to dođe vreme.

Izvori za rad

- Korišćeni su ruska i ukrajinski mediji (novine, časopisi, analitički sajtovi) za period 2009, i početak januara 2010.

Najviše korišćeni ukrajinski sajtovi:

www.president.gov.ua

www.partyofregions.org.ua

www.unian.net

www.mycityua.com

www.glavport.net

www.novaya.com.ua

www.profil-ua.com

www.glavred.info

www.izvestia.com.ua

www.inozmi.glavred.info

www.ouch.kiev.ua

www.telekritika.ua

www.ua.ru

www.internews.us

www.city-tv.kiev.ua

 [1] Videti Emanuel Valenštajn, Savremeni svetski sistem,