Rasplet ukrajinske političke krize na jesen?

Od “narandžaste revolucije” decembra 2004. godine Ukrajina tako reći ne izlazi iz višedimenzionalne unutrašnje i spoljnopolitičke, ekonomske i opštedruštvene krize. Ona i dalje ima krizu identiteta, koja se javila od trenutka dobijanja nezavisnosti krajem 1991. godine, jer istočna (zapravo jugoistočna) polovina zemlje ne prihvata distancu (pa čak ni razgraničenje) od ruskog identiteta, a u samoj zapadnoj polovini zemlje (zapravo severozapadnoj) nema konsenzusa oko određivanja identiteta ukrajinske nacije, njenog jezika, religije, odnosa prema ruskom delu identiteta – kulture, zajedničke istorije i drugih važnih pitanja. Naročito je veliki spor oko daljeg puta Ukrajine, pa tako i sada u proleće 2009. godine imamo zaklonjen vidokrug, ali sa druge strane i nagoveštaj rešavanja mnogih pitanja po okončanju predsedničkih, a možda i parlamentarnih izbora zakazanih za oktobar. U kakvoj situaciji Ukrajina dočekuje ovu važnu izbornu godinu?

Ekonomska kriza nije toliko pogodila Ukrajinu koliko stvarna kriza njene onemoćale privrede koja delom plaća danak političkim i društvenim sukobima u zemlji, koji se odražavaju i na spoljnu politiku. Velika gasna kriza nastala u januaru potresla je ne samo Ukrajinu, njene odnose sa Rusijom, već indirektno i ceo evropski kontinent koji je životno zainteresovan za dotok energenata sa istoka. Ukrajinska vlada, koja je formirana nakon vanrednih parlamentarnih izbora septembra 2007, početkom decembra iste godine između Bloka Julije Timošenko i manjinskog koalicionog partnera – bloka Naša Ukrajina – Narodna samoodbrana raspala se septembra 2008. usled protivrečnosti između premijerke (Timošenkove) i predsednika republike (Viktora Juščenka).

Nakon rusko-gruzijskog sukoba početkom avgusta 2008. godine pozicija Viktora Juščenka je dodatno uzdrmana, a distanca između njega i Julije Timošenko je enormno povećana. Prvo, ruska munjevita vojna, ali i šire gledano politička pobeda nad Sakašvilijem odjeknula je u čitavom svetu, pri čemu je poseban odjek imala u crnomorskom basenu i postsovjetskom prostoru. Kako je Juščenko u regionu najvažniji saveznik Sakašviliju, to se ovaj poraz dotakao i predsednika Ukrajine. Držanje samog Juščenka za vreme kratkotrajnog sukoba, naročito u vezi s njegovim pokušajem da utiče na kretanje crnomorske flote Rusije stacionirane u Sevastopolju, potpuno ga je demistifikovalo u međunarodnoj javnosti i dodatno kompromitovalo u sopstvenoj zemlji.

Naknadno saznanje o ukrajinskom oružju u rukama gruzijske vojske izazvalo je dodatnu lavinu neraspoloženja i kompromitaciju Juščenka. Juščenkove optužbe na račun Julije Timošenko tih dana, gde je čak ukazao na to da je „ona ruski čovek“ pošto nije pokušavala da ga prati u njegovom direktnom javnom angažmanu protiv Rusije, produbile su nesporazume na relaciji predsednik–premijer i pretile da razbiju vladajuću koaliciju u zemlji. U septembru je Blok Julije Timošenko zajedno sa proruskom opozicijom u Radi izglasao više zakonskih okvira (dvotrećinskom većinom) za umanjenje ingerencija predsednika republike, što je dovelo do Juščenkove kontrareakcije kroz blokadu rada parlamenta i pretnju zakazivanja prevremenih izbora.

Tenzije i sve veće političke razlike između bloka okupljenog oko Julije Timošenko i malobrojne poslaničke grupacije okupljene oko Juščenka rezul­tirale su raspadom vlade. Ovome je dosta doprinela i činjenica da se nekoliko poslanika iz Juščenkove grupacije odvojilo i čak prišlo drugim političkim grupacijama u parlamentu (Vrhovnoj radi). Tako je u isto vreme došlo do kvantitativne i kvalitativne atrofije dosadašnje koalicije koja je činila vladu (Timošenko–Juščenko). Sa jedne strane odlaskom tri poslanika izgubljena je skupštinska većina u odnosu na opo­ziciju. Sa druge strane, dolazi do razilaženja oko najvažnijih programskih principa, pre svega oko odnosa prema ulasku u NATO, odnosa prema Rusiji, ratu na Zakavkazju od avgusta, stepena uvažavanja interesa i spremnosti na konsenzus sa političkim predstavnicima proruske polovine Ukrajine, odnosa prema ukrajinskoj istoriji i dr. Po svim ovim pitanjima Julija Timošenko je pokazala daleko više spremnosti na kompromis i političku suptilnost, dok je Juščenko uz svu taktičku sposobnost koja ga inače krasi kao političara pokazao isključivost u odnosu na prorusku polovinu zemlje i samu Rusiju.

Julija Timošenko je kao premijer u periodu od početka decembra 2007. do kraja leta 2008. godine pokazala više spret­nosti i sposobnosti nego što je to bio slučaj kada je kratko­trajno obavljala istu funkciju tokom 2005. godine. Ovoga puta Timošenko je dala prioritet ekonomskim pi­tanjima gde je pokušala nizom mera da poboljša privrednu situaciju u zemlji. Kada su u pitanju odnosi u politički po­deljenoj zemlji, kao i spoljnopolitičke relacije, ona je tu pokazala više takta i nije produbljavala postojeće razlike. Sa zemljama Evropske unije se trudila da maksimalno proširi sa­radnju, o čemu uglavnom postoji i konsenzus u zemlji, ali po pitanju odnosa sa NATO je bila krajnje uzdržana. Sa Rusijom je produbljivala ekonomsku saradnju potpisavši više sporazuma i u kratkom roku došla do izvesnih rešenja oko energenata. Dobri odnosi koja Timošenkova ima sa Evropskom unijom i Rusijom mogu se posmatrati i kroz prizmu strateških interesa koje EU i Rusija imaju, pre svega na privrednom planu. Tako je čak i predsednik Francuske Nikola Sarkozi po­lovinom septembra 2008. predložio uspostavljanje zajedničkog eko­nomskog prostora između država EU i Rusije.[1]

Dalja sudbina ukrajinske vlade je postala neizvesna pošto je Julija Timošenko odbila dalju koaliciju sa Juščenkom, a nova vlada nje­nog bloka sa Partijom regiona je bila pod velikim znakom pitanja, pa su u opciji i novi izbori. Blok Julije Timošenko i Partija regiona uspeo je da donese zakonske amandmane kojima se umanjuje funkci­ja predsednika republike, što direktno pogađa Juščenka. Postojala je čak bojazan u javnom mnjenju da bi Juščenko mogao da pokuša da izvrši jednu vrstu ustavnog puča i zavede sop­stvenu diktaturu do novih izbora.

Neizvesnost je prekratio predsednik Juščenko zakazivanjem prevremenih parlamentarnih izbora za decembar. I onda se desilo iznenađenje. Upravo sredinom decembra, trpeći u isto vreme posledice ekonomske krize, kombinovane sa kolabirajućom privredom u zemlji, dolazi do formiranja privremene vlade, gde pored Bloka Julije Timošenko i bloka Naša Ukrajina – Narodna samoodbrana u vladu ulazi i Blok Litvina. Litvin je svoj ulazak u vladu uslovio njenom privremenošću, borbom protiv ekonomske krize, i napomenuo je da ne želi da zemlja uđe u NATO.[2]

Povećanje tenzija

Tokom prvih nekoliko meseci 2009. godine u ukrajinsku javnost su dospevala saznanja o tajnom izvozu oružja MID koji je praktično kontrolisao predsednik Juščenko. Tako su potvrđene pretpostavke da je u gruzijsko-ruskom sukobu u avgustu 2008. godine gruzijska strana raspolagala važnim oblicima modernog naoružanja koje je dobila tajno od Ukrajine, a verovatno čak i nekoliko važnih stručnjaka i specijalaca koji su upravljali ovim naoružanjem. Još u januaru za vreme gasne krize saznalo se da je sa znanjem Juščenka i Ogrizka prodavano oružje[3] i tamilskim tigrovima na Šri Lanki, što je potvrdio i njihov vođa.[4]

Odlikovanje koje je Ogrizko dobio od gruzijskih vlasti za doturanje oružja i druge pomoći u ratu protiv Rusije bilo je znak za pokretanje postupka proruskih stranaka za njegovu smenu. Inicijativu su pokrenule Partija regiona i Komunistička partija Ukrajine, a podršku su dobili i od nekih deputata Bloka Litvina i čak Bloka Julije Timošenko (većina deputata ovih stranaka su bili neutralni pri glasanju), pa je tako 250 prisutnih deputata glasalo za smenu Vladimira Ogrizka, koga je na tu funkciju postavio Juščenko uoči nove 2008. godine.[5] Iako su prigovori na rad Vladimira Ogrizka dolazili od njegovog postavljanja na dužnost, na njegovu smenu dosta je uticao i sukob ukrajinskog MID-a sa ambasadorom Rusije u Kijevu Viktorom Černomidinom februara 2009, dakle neposredno pre smene Ogrizka. Ogrizko je kritikovan i u najvećem delu Ukrajine posle obelodanjivanja postignutog sporazuma sa Rumunijom u području ušća Dunava, takođe u februaru 2009. godine. Sam Ogrizko je izjavio da je prilikom utvrđivanja sporne linije granice sa Rumunijom u tom pojasu „branio svaki santimetar državne teritorije“.[6]

Na istoj sednici na kojoj je smenjen Ogrizko izglasano je – i to čak sa 391 glasova za – uprošćavanje procesa impičmenta za smenu predsednika republike, odnosno za odbijanje zakonitosti prigovora predsednika Juščenka za validnost ovog zakonskog amandmana.[7] Podršku su dali pored svih poslanika Partije regiona i KPU i poslanici Bloka Julije Timošenko i Bloka Litvina, pa je Juščenko i ovom prilikom ostao gotovo izolovan. Ovo je retka situacija možda u istoriji parlamentarizma da koalicioni partneri iz vlade glasaju zajedno sa opozicijom protiv svog koalicionog partnera na vlasti, koji je u isto vreme i predsednik republike. Prethodno je predsednik Juščenko vratio na ponovno razmatranje u Radu zakon o uprošćavanju procesa impičmenta u februaru. Taj zakon je prethodno izglasalo čak 408 poslanika, što ubedljivo govori o izolovanosti Juščenkove politike u najvišem parlamentarnom telu zemlje. Uz njega praktično ostaju samo poslanici sopstvene stranke Naša Ukrajina i najveći deo stranke u čijem je savezu i pređen cenzus na poslednjim izborima septembra 2007 – Narodne samoodbrane. Njima treba pridružiti povremeno, od slučaja do slučaja, i po nekog poslanika iz široke koalicije Bloka Julije Timošenko, koja inače kao nosilac ove poslaničke grupe i premijer deluje kao ljuti rival predsedniku po većini važnih političkih pitanja u zemlji.

Tokom marta i aprila 2009. dalji razvoj događaja u Ukrajini ukazuje na mogućnosti raspleta u borbi za najvažnije pozicije političkog sistema ove zemlje. Viktor Juščenko je na mesto ministra inostranih poslova postavio Olega Šamšura, dosadašnjeg ambasadora Ukrajine u SAD. Smenjenog Vladimira Ogrizka postavio je za prvog zamenika predsednika Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu (SNBO Ukrajine). U isto vreme bivši ambasador SAD u Ukrajini Stiven Pajfer, govoreći o krizi u ovoj zemlji, nagoveštava i kao jednu od mogućnosti njenog razrešenja teritorijalnu podelu i raspad zemlje. On navodi da je politika SAD od samog sticanja nezavisnosti Ukrajine početkom devedesetih ovoj zemlji pridavala posebnu pažnju. SAD su dale milijarde dolara pomoći da bi se ustrojilo jedno nezavisno demokratsko gospodarstvo sa zdravom privredom, integrisano postepeno u evropske i evroatlantske strukture. Međutim, upravni aparat zemlje nije najbolje za ovo vreme odgovorio na brojne izazove, pa se zemlja ne nalazi u najboljoj privrednoj i socijalnoj situaciji. Pajfer je ukazao na to da su političke i istorijske razlike koje zemlju dele na Istok i Zapad uspele da budu makar privremeno i delimično prevladane od polovine devedesetih, ali da nisu savladane i da će važna pitanja kao što su odnos prema upotrebi u javnosti ruskog jezika, pozicija ruske Crnomorske flote, kao i samog Sevastopolja, pa i Krima, odnos prema NATO možda moći da ponesu čitav istok zemlje ka separatizmu.[8]

U okviru Hartije o strateškoj saradnji SAD i Ukrajine koju je u decembru potpisao sad već smenjeni ministar spoljnih poslova Ogrizko u Vašingtonu stoji i kao operativna mogućnost otvaranja američkog konzulata i na Krimu. Međutim, krajem marta u Sevastopolju je došlo do niza demonstracija nakon najavljene mogućnosti da bi pripadnici američke mornarice mogli doći u tehničkoj pratnji prilikom isporuke prvog od četiri planirana za poklon Ukrajini ratna broda – Klakring. Tom prilikom bilo je javljeno da je ministar odbrane Ukrajine Jurij Ehanurov izjavio da Ukrajina nije tehnički sposobna da primi američki dar, jer nema takve dokove gde bi ovi brodovi mogli da se opslužuju. Inicijativu za masovne demonstracije protiv dolaska američkog broda pokrenuo je Blok Natalije Vitrenko, a pridružile su se brojne proruske organizacije.[9]

Tih dana je ambasador SAD u Ukrajini Vilijem Tejlor dao izjavu da još nije aktuelna mogućnost otvaranja američkog diplomatskog predstavništva na Krimu (Semferapolju), ali da se to svakako planira. Na Krimu je u martu kratko bila otvorena i putujuća izložba o glodomoru tridesetih koja je takođe izazvala demonstracije i negativne reakcije, naročito u Sevastopolju. Odjek u delu javnosti predstavljaju stavovi brojnih stručnjaka da je deo fotografija o glodomoru u Ukrajini tridesetih zapravo falsifikat, a neke od njih i slike velike krize u SAD tridesetih. Inače u decembru 2008. godine predsednik Juščenko je u predgrađu Harkova otkrio memorijal žrtvama glodomora u Ukrajini tridesetih godina 20. veka, kada je u okviru SSSR poginulo oko 10 miliona ljudi za vreme prisilnog otkupa koji su organizovale sovjetske vlasti. U isto vreme u Moskvi je objavljena prva knjiga enciklopedijskog karaktera na osnovu istorijskih arhiva (prof. Nikolaj Ivnickij) koja između ostalog pobija ukrajinski mit da je glodomor isprovociran zbog uništenja ukrajinskog naroda, imajući u obzir njegov opštesovjetski karakter i žrtve.[10]

Sa druge strane, opozicione stranke u Radi, pre svega najjača ukrajinska stranka Partija regiona, kao i KPU, zatim socijalisti, imaju svoju vladu u senci, drže skupove i animiraju javno mnjenje u prilog kritici pre svega politike predsednika Viktora Juščenka. Često se eksploatiše medijski činjenica da je njegova supruga (Ekaterina Čumačenko) rođena i sve do devedesetih godina živela u SAD gde je zauzimala i važnu funkciju u Stejt departmentu i Beloj kući. Bivši najbliži saradnik predsednika Juščenka Žvanija je nedavno izneo u javnost da Ekaterina i dalje ima dvojno državljanstvo (suprotno ukrajinskom ustavu), a da je sam Juščenko falsifikovao za potrebe javnog mnjenja priču o svom trovanju uoči predsedničkih izbora krajem 2004. godine. Njega su navodno trovale prethodno tajne službe ukrajinske državne bezbednosti, pa mu je kao rezultat toga na licu dugo bila prepoznatljiva alergija i osip, što je sve imalo veliki medijski značaj u ukrajinskoj javnosti za vreme “narandžaste revolucije” krajem 2004. Partija regiona i KPU veoma dobro sarađuju u Radi sa premijerkom Julijom Timošenko po nizu pitanja i uglavnom je pošteđuju kritike za teško privredno stanje u zemlji.

Za dalju situaciju u Ukrajini veoma su važni odnosi sa Rusijom. Premijerka Timošenko uživa veliki ugled po tom pitanju, što je do sada bila privilegija samo proruskih lidera iz jugoistočne polovine zemlje. Istina, posle neuspelog tripartitnog samita o energentima u Briselu krajem marta (EU–Rusija–Ukrajina), gde je EU sklopila dogovor o jednokratnoj pomoći Ukrajini za rekonstrukciju dela cevovoda, a ruski predstavnici pre toga napustili skup, izvesno je poljuljan ovaj odnos. Međutim, postignuti sporazum daje mala i nedovoljna sredstva Ukrajini od EU za minimalne popravke cevovoda, pošto su potrebni ozbiljni zahvati, a to se ne može realizovati bez direktnog učešća Rusije koja je i suvlasnik ukrajinskog energetskog sistema. Otuda su se već krajem aprila u Moskvi ponovo susreli Putin i Timošenkova, postigavši niz obostrano prihvatljivih sporazuma. Istina, dok je u Ukrajini predsednik Juščenko, sve ovakve pogodbe se delom mogu opstruirati, što je i praksa pokazala, pa se verovatno u Moskvi, ali i u istočnoj Ukrajini već sad odbrojavaju poslednji meseci do predsedničkih izbora u oktobru, kada se nakon skoro pet godina očekuje smena u predsedničkoj palati.

Za današnje rusko-ukrajinske odnose važne su sledeće činjenice. Ukrajina još uvek učestvuje u Zajednici nezavisnih država. Rusija i Ukrajina imaju niz bilateralnih sporazuma među kojima su dva najvažnija. Opsežan sporazum o prijateljstvu i sporazum o boravku ruske Crnomorske flote u Krimu. Pored toga Rusiji je Ukrajina drugi po važnosti spoljnotrgovinski partner i prva zemlja po visini ruskih finansijskih ulaganja.

Međutim, posle “narandžaste revolucije” predsednik Ukrajine Viktor Juščenko i njegovo okruženje konstantno preduzimaju korake koji otežavaju bilateralne odnose dveju zemalja i koji se često doživljavaju u Moskvi kao provokativni i čak neprijateljski. Ovde ćemo nabrojati najvažnije ostvarene u poslednjih približno godinu dana. To su:

1. Od predsednika Juščenka inicirani program potiskivanja ruskog jezika iz zvanične upotrebe u zemlji (čak i u regijama gde Rusi i rusko jezičko stanovništvo čine većinu), u državnoj upravi, u informisanju, u obrazovanju i to uprkos obavezama Ukrajine i njenom ustavu, Povelji Saveta Evrope o regionalnim jezicima i jezicima manjina, sporazumu sa Rusijom o prijateljstvu. U nekim slučajevima se vrši i sudski progon lokalnih lidera, koji su se založili za vraćanje ruskog jezika u upotrebu na osnovu lokalnih organa. Ta politika pokušaja izgradnje “monoteističke”, “monojezične” države (neki bi u odnosu na balkanske prilike mogli primetiti po uzoru na Hrvatsku) uznemirava Rusiju.

2. Ponašanje Ukrajine pre i tokom gruzijsko-južnoosetinskog konflikta iz avgusta 2008. godine. Naime, Ukrajina je aktivno prodavala naoružanje Gruziji koje je kasnije iskorišćeno u Osetiji. Kijev je poslao i svoje vojne instruktore koji su prema nekim saznanjima čak i učestvovali u ratnim sukobima na strani gruzijske vojske. Trgovina je išla toliko bezobzirno da je ministarstvo odbrane Ukrajine prodalo i neke lansere raketa koji su bili raspoređeni kao deo sistema sopstvene protivvazdušne odbrane (to je izazvalo dodatan bes u ukrajinskoj Radi, formiranje parlamentarnog odbora za istragu naređenja Viktora Juščenka i zahteve za njegovo razrešenje). Međutim, ova trgovina, kako navodi ukrajinska štampa, nije dala bitnu zaradu (s jedne strane, Gruzija i nije mogla mnogo da plaća, s druge strane, način vođenja ove trgovine od strane predsednika Ukrajine dovodi do zaključka da je ona bila manje utemeljena na ekonomskim motivima, više na političkim), već je izazvala revolt stanovništva i smanjila autoritet ukrajinskih vlasti. Ove 2009. godine, po rečima Juščenka, Ukrajina se sprema da nastavi prodaju naoružanja (pretežno eksplozivnih naprava) za potrebe gruzijske vojske.[11]

3. Inicijativa predsednika Juščenka da se uprkos odredbi postojećih sporazuma dodatno ograniči delovanje ruske ratne flote u Krimu i smanji rok njenog boravka na teritoriji Ukrajine, koji inače ugovorom ističe 2017. godine, sa mogućnošću daljih produžavanja.

4. Kriza u transportu ruskog gasa kroz Ukrajinu u januaru 2009. godine (isto tako i u januaru 2006. godine). Nastojanje zvaničnog Kijeva u januaru ove godine da odugovlači početak međunarodnog monitoringa transporta ruskog gasa preko ukrajinske teritorije i aktuelni pokušaji Juščenka da Ukrajina raskine postojeće rusko-ukrajinske sporazume (koje su postigli predsednici vlada Putin i Julija Timošenko u procesu prevazilaženja gasne krize) ukazuju na to da je suština čitavog konflikta ne toliko u ceni ruskog gasa za Ukrajinu, nego da je to deo političke igre. Naime, potvrđena je naklonost predsednika Juščenka američkoj administraciji. Zbog toga može da se pretpostavi da na gasni sukob deluje i interes SAD da se bori za vlastiti gasni projekat “Nabuko”. “Nabuko” bi mogao da posluži samo kao alternativni pravac transporta gasa za deo Evrope, a i tada bi imao problem sa izvorima gasa, pošto su oni prevashodno ruski.

5. Odlučna, ali bez većih rezultata, nastojanja predsednika Juščenka da Ukrajina dobije status kandidata za članstvo u NATO. Pokušaji zbližavanja sa NATO nailaze na nezadovoljstvo većine građana Ukrajine. U neku ruku to se radi i iza leđa koalicionih partnera, pošto Julija Timošenko ne podržava u tome predsednika, a treći partner – Litvin je izričito odbio tu ideju. Međutim, krajem decembra 2008. godine u Vašingtonu je potpisana nova Hartija o strateškom partnerstvu, koja između ostalog ima odredbe i o američkoj pomoći Ukrajine u procesu integracije u alijansu. Većina na političkoj sceni Ukrajine se zalaže ili za izričito odbijanje ideje o ulasku zemlje u NATO ili za proglašenje neutralnosti zemlje.

6. Akcija predsednika Juščenka da se ukrajinski nacionalisti iz 20. stoleća i njihove vođe, koji su se borili na strani fašističke Nemačke, proglase za narodne heroje. Ovde ukrajinski predsednik ulazi u konflikt ne samo sa svojim političkim oponentima unutar zemlje i odredbama sporazuma o prijateljstvu sa Rusijom (pošto u Moskvi je to shvaćeno kao neprijateljski gest) nego i sa novijom rezolucijom UN iz decembra 2008. koja zabranjuje proslavu fašista.

7. Inicijativa Juščenka da osudi Rusiju za glad u Ukrajini iz tridesetih godina prošlog stoleća. Naime, glad je tada zahvatila teritoriju današnje Ukrajine, ali i Poljske, Rusije, Kazahstana i kavkaskih republika.

8. Dodatno odnose između Ukrajine i Rusije može da zakomplikuje prošlogodišnje obraćanje ukrajinskih Rusina vladi i parlamentu Rusije (kao Češke i EU) sa molbom da osiguraju zaštitu svojih kolektivnih prava jer se zvanični Kijev na tom polju kompromitovao. Naime, Ukrajina je ostala jedina zemlja koja ima u svom stanovništvu Rusine, ali njih ne priznaje kao samosvojni narod. Nije isključeno da će stav Rusije biti na rusinskoj strani pošto u tom pravcu idu i odluke UN, konkretno Odbora UN za borbu protiv rasne diskriminacije.

Posledice svega toga ogledaju se u sledećem:

1. Juščenko je skoro potpuno izgubio podršku birača. Sa njegovim vrlo verovatnim odlaskom posle novih predsedničkih izbora zakazanih za oktobar 2009. godine (ako ne i ranije kroz proceduru impičmenta) nastaje kraj započetih inicijativa i bitno smanjenje američkog uticaja na Kijev.

2. Njegov položaj je vrlo nesiguran. Parlament Ukrajine dosledno radi na pojednostavljenju procedure razrešenja dužnosti predsednika republike i smanjuje mu ponomoćja (uključujući čak i pokušaje da se na minimum svede mogućnost predsednika da stavlja veto na pojedine odluke parlamenta i vlade).

3. Parlamentarna većina (a to su po ovom pitanju faktički sve stranke u Radi sem Juščenkove stranke Naša Ukrajina i njegovog koalicionog partnera Narodna samoodbrana) otvoreno i vrlo žestoko zamerila je predseniku Juščenku njegovu aktivnost u pravcu pogoršavanja odnosa sa Rusijom. Tako je 3. marta ove godine Rada ubedljivom većinom zbog toga razrešila dužnosti ministra spoljnih poslova Ogrizenka, koji je inače imenovan na ovu funkciju predsednikovim ukazom, i “istakao se” tokom rusko-gruzijskog sukoba i pregovora oko dobijanja Ukrajini statusa kandidata za članstvo u NATO. Ovakav odnos većine parlamentarnih stranaka po ovim pitanjima nagoveštava možda i buduću politiku zemlje posle odlaska Juščenka.

4. Već sada se premijer Julija Timošenko grčevito bori da vrati Ukrajini potrošeni imidž. Tokom posete Francuskoj (3. marta ove godine) ona je istakla da će Ukrajina ostati siguran tranziter ruskog gasa za Evropu, što je u EU prihvaćeno već sa određenom rezervom. Sa druge strane na tripartitnom skupu u Briselu krajem marta EU je dala izvesnu podršku Ukrajini za rekonstrukciju energetskog sistema, istina finansijski nedovoljnu, i bez saglasnosti Rusije, koja je nezadovoljna napustila skup. U ovim pregovorima, koji su samo jedna od etapa u pokušaju uspostavljanja opšteprihvatljivih dogovora na relaciji EU–Rusija, u koje je uključena i Ukrajina, zvanična Moskva je pokazala i izvesno razočaranje u do tada veoma uspešnu saradnju sa Julijom Timošenko. Međutim, krajem aprila Timošenkova i Putin su se ponovo susreli u Moskvi gde su njihovi pregovori obostrano ocenjeni kao uspeli i da je susret ispunio očekivanja. Ostaje da se vidi u kojoj meri će Rusija biti spremna da daje podršku Juliji Timošenko u predsedničkim i verovatno i parlamentarnim izborima koji se očekuju u Ukrajini na jesen. Mišljenja sam da će ruski favorit biti i dalje proruska Partija regiona, uz korpus ostalih proruskih partija u zemlji – komunisti, potom verovatno socijalisti i dr., dok će se snažna grupacija bloka Julije Timošenko podržati u mogućnosti da formira vladu sa Partijom regiona.

5. Ako Juščenko nastavi svoje sadašnje aktivnosti, odnosno ako ih čak pogorša u preostalom samo šestomesečnom periodu svoje vlasti, mogu se očekivati dalje napetosti u zemlji.

Prognoze razvoja političke i društvene situacije u Ukrajini

U principu, veoma teško je prognozirati dalji razvoj društvene i političke situacije bilo gde u svetu, a u okviru metodologije političkih nauka to spada kao naučni cilj u naučno predviđanje, ili najviši i najteži oblik naučnog cilja. Situacija u biračkoj bazi ukrajinskog stanovništva se ne menja bitnije već više godina, ali dolazi povremeno do promene u vrhu političkog sistema zemlje. Naime, od predsedničkih izbora u vreme tzv. “narandžaste revolucije” na mesto predsednika države dolazi Viktor Juščenko, koji zastupa faktički stavove izrazite manjine u izbornom telu zemlje, eventualno najzapadniji, tzv. unijatski deo Ukrajine, pa često zahvaljujući svom ekstremizmu prema ruskoj poziciji i proruskom delu stanovništva ga i premašuje.

Sa druge strane, vlade, odnosno parlamentarni izbori verno predstavljaju podelu zemlje na istok (jugoistok) i zapad (severozapad). U tom pravcu se može posmatrati da je upravo zahvaljujući osvajanju mesta predsednika republike koje je dobio decembra 2004. Juščenko, a čije su ingerencije u međuvremenu umanjene, naročito od 1. januara 2006, pa i posle toga od rane jeseni 2008, politički sistem Ukrajine, odnosno njegov vrh, neadekvatno predstavljen u odnosu na biračko telo zemlje, jer je Juščenko davao prednost antiruskim snagama u zemlji. Upravo se od oktobra 2009. godine, kada su raspisani predsednički izbori, očekuje povratak na balans u vrhu političkog sistema zemlje, koji će makar približno odgovarati biračkom telu. Za mesto predsednika republike veliki favoriti su Julija Timošenko i Viktor Janukovič (ili neko drugi ko će biti favorit jugoistočne polovine zemlje), a treći kandidat bi mogao biti po snazi Arsen Jacenjuk, koji bi imao najsličniju politiku predsedniku Juščenku i verovatno bio američki favorit (idealan kandidat) za ove izbore. Jacenjuk je objektivno daleko slabiji kandidat po uporištu u biračkom telu od Timošenkove i Janukoviča.[12] Pobeda Timošenkove bi dala umerenog predstavnika zapadne Ukrajine, koji bi sprovodio politiku integriteta zemlje uz uvažavanje esencijalnih interesa proruskog dela države, kao i same Rusije kao važnog suseda i partnera.

Pobeda Janukoviča bi predstavljala pobedu isključivo istočne polovine zemlje, i izazvala bi radost u Rusiji, ali on ne bi bio opšteprihvaćen u zapadnoj polovini zemlje. Svakako da bi se ruski jezik našao paralelno u upotrebi u Ukrajini, da bi se integrativni oblici sa Rusijom (ZND, Zajednički ekonomski prostor) ojačali, a odnos sa NATO zamrzao. Janukovič je već bio premijer nekoliko puta, i ipak je u krajnjoj nuždi prihvaćen i na zapadu zemlje, naravno sa rezervom, ali nije ni tamo doživljen kao ekstremista, dok je na istoku zaista doživljen kao lider.

Eventualna pobeda nekog trećeg kandidata bi bila teško zamisliva. Tako Jacenjuk ima uticaja na krajnjem zapadu Ukrajine, ali on se ne može meriti sa Julijom Timošenko, i izuzetno su male šanse da bi mogao pored Janukoviča i Timošenkove da se približi ulasku u drugi krug. To isto važi i za druge predsedničke kandidate koji imaju realno male šanse da uđu u drugi krug predsedničkih izbora, a da ne govorimo koliko su im male šanse da se nadaju ukupnoj pobedi.

Kada su u pitanju parlamentarni izbori, u ovom trenutku se još ne zna pouzdano kada bi oni mogli biti održani. Poslednji, parlamentarni izbori za Vrhovnu radu su održani, i to kao vanredni – prevremeni, početkom septembra 2007. godine. To znači da će krajem oktobra biti nešto više od dve godine od tih izbora i da će se zavisno od rezultata predsedničkih izbora moći pristupiti proceni kada bi ti izbori mogli biti održani, a mnogi očekuju da će oni biti održani paralelno sa predsedničkim, dakle takoće krajem oktobra 2009. godine.

Ukrajina je u dosta teškoj privrednoj situaciji. Istok zemlje, zapravo jugoistočna polovina je nesrazmerno bolje razvijenija i perspektivnija. Na istoku se nalazi najveći deo prirodnih resursa, industrije, između ostalog makroregion Donbas, a na jugu je crnomorsko (i azovsko) primorje koje od turizma i pomorstva daje odlične prihode. Pretežno agrarni i kontinentalni zapadni (severozapadni) deo zemlje nema posebni razvojni potencijal, a jugoistočna polovina zemlje je ekonomski i geografski naslonjena na Rusiju, što je naročito važno za dobijanje resursa, a sa druge strane ovamo dolazi i veliki broj turista iz Rusije.