Ратне игре на Арабијском полуострву

Још један рат на Блиском истоку бесни несмањеном жестином, а овога пута у питању је сиромашна, великим делом пустињска, земља на југу Арабијског полуострва - Јемен. Сукоби у овој земљи почели су још 2011. године масовним народним протестима против корумпираног и диктаторског режима председника Али Абдулаха Салеха, који иначе уживао подршку САД. Након што су наоружане фракције пришле протестантима, Салех је пристао да преда власт потпредседнику Абд Рабуху Мансур Хадију, у фебруару 2012.[1], међутим, народ никада није прихватио Хадија за председника.

Након пар година тензија, уз повремене новинске извештаје о разним отмицама и оружаним сукобима, који су јасно показивали да је земља све нестабилнија, шиитска милиција Хуту подржана од стране дела становништва Јемена, недавно је успела да заузме Сану, а Хади је побегао у Аден (иначе, други јеменски град по величини), некадашњу престоницу Јужног Јемена. На реакцију Саудијске Арабије се није дуго чекало - њена војска је започела бомбардовање шиитских положаја у Сани 26. марта ове године.[2], а овај акт је, очекивано, поздравио председник Хади.

Суштински утисак око овог догађаја је да је Обамина администрација обавештена о саудијском нападу пре него што је он и почео, што није за велико чуђење, будући да је ова сунитска монархија, поред Израела, највећи савезник САД у овом делу света. За ову акцију Саудијска Арабија је око себе окупила коалицију сунитских земаља и понудила 150.000 војника за копнену агресију на Јемен, а позиву су се, осим Египта, одазвале и земље попут Катара, Уједињених Арапских Емирата, Кувајта, Бахреина, што је наишло на одобравање САД, које су одлучиле да пруже информативно-логистичку подршку.

Тако је, нажалост, Јемен постао подручје "ломљења копља" регионалних и глобални сила, па су се недужни цивили и ове земље нашли под том врстом удара[3].

С друге стране, Саудијска Арабија, као највећа земља у подручју, чини све од себе да ограничи утицај Ирана, који је највећа шиитске земља у региону, тако да се у Јемену се преплићу интереси Ријада, кога директно подржавају САД, и Техерана, који подржава шиитску Хуту милицију. Иран позива на смиривање ситуације и залаже се за решење дијалогом, међутим, не треба бити наиван и помислити да ће Техеран седети скрштених руку на саудијску агресију.

Мало коме данас није познато да Саудијска Арабија брутално крши готово сва људска права за које се Вашингтон залаже кад су у питању други делови света, но, америчкој администрацији то ни мало не смета, слично као у случају више од милион и по Палестинаца који још увек некако живе на Западној обали и у Појасу Газе. У том погледу, Саудијска Арабија и Израел имају заједничко виђење демократије и слободе, које се може назвати само потпуно назадним, јер се стиче утисак да су и у Тел Авиву, као и у Ријаду, на власти верске секте које не презају ни од најгорих злочина, а обема војскама (израелској и саудијској) заједничко је то што захваљујући САД имају најсавременији хардвер за убијање невиних Палестинаца, односно шиита.

Међутим, ту постоји још једна непријатнија сличност, а то је да су се обе армије показале као неуспешне када су у питању копнене операције, а стиче се утисак да је то случај, пре свега, због релативно јаког утицаја Ирана. Заправо, антагонизам који влада Бењамина Нњтанијахуа осећа према Ирану је скривен иза ратничке реторике од које Израел не одустаје.

Нетенијаху је већ прогласио осовину „Иран-Лозана-Јемен“ као непријатеља израелског народа. Намеће се питање - откуд Лозана у овој осовини, а одговор је уствари врло једноставан. Наиме, у овом швајцарском граду воде се преговори између Ирана и комисије за контролу нуклеарног оружја, из којих се Израел издвојио, а званичници су већ најавили да без обзира какав споразум буде постигнут, он неће бити обавезујућ за сам Израел,[4], док је Нетанијаху био врло изричит у када је изјавио да ће „Израел учинити све да брани нашу безбедност и нашу будућност”, мислећи при том на наводну иранску претњу по регион. У овој игри, улога САД је врло перфидна. С једне стране Вашингтон подржава своје савезнике, Саудијску Арабију и Израел, док је са друге стране веома близу потписивања споразума са Ираном.

Разлог за вашингтонско отопљавање односа према Техерану се може наћи у подршци коју САД дају Ирану у борби против екстремиста ИСИС-а у Ираку и Сирији, али не треба заборавити и то да је стрх од ширења иранског утицаја на Јемен, Ирак и Либан и даље присутан. Уколико се ирански национални интереси остваре, Техеран ће постати нека нова сила на Блиском истоку, коју више нико неће моћи да схвата неозбиљно. Од оваквог сценарија страхују и Ријад и Тел Авив, међутим, Американци су још одавно научили да играју двоструке игре. Они ће зато наводно подржавати Иран у борби против екстремиста (које су иначе, сами створили) а са друге стране ће заиста подржавати Ријад у рату против шиита у Јемену. У том светлу, не треба заборавити да је амерички борбени дрон у недавном нападу у Ираку убио двојицу саветника елитне иранске Револуционарне гарде[5], након чега је Стејт департмент издао саопштење крајње лицемерног садржаја, са образложењем су напади извршени само на екстремисте.

У сваком случају, Израел је осудио преговоре у Лозани, што за последицу има да се неће придржавати споразума и да ће то користити као оправдање уколико отпочне ваздушне ударе на иранска нуклеарна постројења. Не треба сумњати да ће у таквом развоју ситуације Саудијска Арабија бити на страни Изреала, и да ће свој ваздушни простор отворити за прелете израелских авиона и ракета. Због свега наведеног, стиче се утисак да се Америка преговорима у Лозани и наводним отопљењем односа са Техераном служи само као параваном, док ће на терену прећутно дозволити да Израел евентуално бомбардује Иран, као што ће и наставити да подржава Саудијску Арабију у нападима на јеменске шиите, јер ни САД не жели снажан Иран, но, будући да се ситуација са Москвом поприлично закомпликовала задњих месеци, Вашингтон ће сасвим сигурно желети неку врсту привременог затварања блискоисточних питања, које ће препустити Тел Авиву и Ријаду.

Кад је Москва у питању, она тренутно апелује на мир. У том светлу шеф руске дипломатије Сергеј Лавров је изјавио: „ми сматрамо да је неопходно обустављање било какве врсте примене силе“, апострофирајући агресију коју спроводи Ријад. Уз то, он је додао да би било најбоље да се питање реши дијалогом, а не проливањем крви, и заложио се за бирање неутралног преговарача.[6] Међутим, Лавров није пропустио прилику да се поново заложи за укидање санкција Ирану, након постизања договора о нуклеарном програму: „Што се тиче нашег става према санкцијама, сматрам да након постизања договора треба да буду укинуте, да престану да важе. Постоје различити облици — потпуно укидање санкција или, за почетак, суспензија, а затим и њихово укидање у правном смислу. Међутим, смисао у пракси треба да буде да санкције треба да престану да важе и не треба више да ометају развој легитимне трговинско-економске активности Ирана и његових иностраних партнера“.

Може се закључити да је овим потезима Русија још једном показала да наставља са својом игром „отворених карата“, што није пракса која је позната Вашингтону и његовим сателитима. Генерално, Москва се увек искрено залаже за прекид ватре и постизање примирја у кризним подручјима, али САД имају потпуно другачији приступ када су светске кризе у питању, укључујући актуелну у Јемену. Ту Вашингтон не само да не смирује ситуацију, већ и на себи својствен начин наставља са „доливањем уља на ватру“, имајући увек на нишану свој крајњи циљ, а то је Руска Федерација.