Руска пасивност - да ли су на реду Доњецк и Луганск?

Најпре да кажем да ово није антируски текст, нити је његова интенција да се напада Руска Федерација у било ком смислу. Напротив, ово је текст који је писан из велике (можда и превелике?) љубави према Русији и све што је у њему речено написано је са жељом за добро Русије и њеног братског народа. Ко то не види или не верује, најбоље да текст уопште не чита.

Повод за писање текста је сасвим разумљив - руска пасивност и неангажовање у Украјини, која је постала истурена западна предстража према Москви. Украјина је у време бившег Совјетског Савеза била, можемо слободно рећи, срце одбране Варшавског пакта, њена позиција као републике која је била у границама СССР-а гарантовала јој је статус једног од повлашћених стубова одбране Источног блока.

У Украјини су се налазили силоси са нуклеарним наоружањем које је служило за одвраћање, као и центри војно-индустријских комплекса. Поменимо само чувени завод за производњу оклопних борбених возила и тенкова у Харкову. После распада СССР-а Украјина није задржала нуклеарно оружје, а Руси су из ње повукли онолико конвенционалног наоружања колико су могли. Мада је Русија наставила да сарађује са украјинским војно-индустријским комплексом све до пуча на Мајдану и до насилне смене власти. Пример те сарадње огледа се у производњи мотора за школско-борбени авион. Фабрика авионских мотора се налази у Запорожју у Украјини.

Подручје данашње Украјине је, историјски гледано, било територија на којој је настала прва руска држава - Кијевска Русија под кнезом Владимиром. Руси су увек на Украјинце гледали као на своју браћу и обрнуто. Семе мржње које је данас све јаче и које је један од покретача украјинског отклона од Русије јесте посејан на западу Украјине у Галицији. Крајње западни делови Украјине су били под пољском, а затим и под аустроугарском влашћу. На тим подручјима је и извршено унијаћење православног становништва.

Десни сектор, неонацистичка организација која данас учествује у борбама у источној Украјини, свој центар има на западу Украјине у граду Лавову.

Све ово довело је до извесне поделе у Украјини на оне који из дна душе мрзе Русију и који су за то да се прекину све духовне и културне везе са Москвом и да се Кијев приближи Западу у једној потпуној интеграцији, и оне који су блажи и који признају независност и целовитост Украјине, али су за сарадњу са руским народом. Таква је већина Украјинаца. У Украјини, углавном источној, живе и етнички Руси и ту је управо настао проблем. Када се у Кијеву догодио мајдански пуч и када је запад заједно са националистичким струјама у Украјини преузео власт, јавио се проблем са етничким Русима који нису признавали такву власт.

Да све буде јасно, нема никакве сумње да су САД умешане у кризу у Украјини. Европска унија и САД Украјину виде као средство којим ће се приближити Русији, а НАТО Украјину сматра својим протекторатом. Примарни циљ НАТО-а јесте да дође уз границу са Русијом и да тамо смести офанзивне ракетне потенцијале, чиме би се војна моћ Русије далеко ослабила и чиме би био извршен огроман притисак на Москву. Украјина би у будућности могла да служи као одскочна даска за сваки конвенционални напад на Русију.

Дефинитивно је да је нова власт у Украјини непријатељски настројена према руском народу, таква је била како прелазна власт са Олегом Турчиновим на челу, таква је и ова нова са Петром Порошенком, који непрестано изјављује да ће Украјину „очистити“. Од кога? Од руског народа? Запад је у Украјини пустио своје пипке и западна агентура не преза ни од каквих злочина према руском народу. Неутрални Украјинци су били ти који су глава пуних обећања о наводном лепшем животу на Западу запалили дом културе у Одеси, у којем је изгорело преко стотину људи, углавном етничких Руса. То је био ужасан масакр у којем су чак учествовале украјинске девојчице.[1]

Није чудно да су западни агенти својим технологијама испирања мозга инструирали Украјинце да у једној ужасној вечери спале попут нациста своје суграђане. То је била прилика да руска армија уђе у Украјину и заштити животе Руса јер су сигурно постојали обавештајни подаци о томе шта се спрема. Русија није учинила ништа. Зашто? Велико је питање, али остаје за историју дивљање, силовање и спаљивање грађана Одесе од стране својих суграђана.

Русија је остала пасивна и глува не све молбе Руса који живе у источној Украјини и који су на референдуму изразили огромном већином своју жељу да се региони Доњецка и Лугањска припоје Русији. Они су отцепљену област назвали „Нова Русија“ у нади да ће моћи нормално да живе неузнемиравани од нацистичке прозападне власти у Кијеву. Наиме, становници Доњецка и Луганска су се дигли на устанак да би спречили искорењивање руског језика, преправљање школских уџбеника и третирање као грађана другог реда. Можда и да би спречили још један масакр попут оног у Одеси и сличне изливе мржње према Русима и свему што је руско. Грађани Луганска и Одесе су се самоорганизовали и оформили јединице самоодбране како би се одбранили од напада кијевског режима, који не преза да користи плаћенике са Запада, као ни профашистичку националну гарду и неонацистички Десни сектор.

Они се боре иако су их Руси из матице оставили на цедилу. Упркос томе што руска војска није предузела офанзивне акције да их заштити. Упркос томе што Сергеј Лавров непрестано говори о некаквом мирном решењу. Просто је зачуђујуће да Руси са толиким квантитетом обавештајних података, који говоре да мирног решења нема и неће га ни бити све док Луганск и Доњецк не буду пали, и даље говоре о некаквом мировном споразуму. Мира неће бити јер га Запад не жели. Запад на овај начин тестира Русију и њену способност да се брани и уколико Руси нешто убрзо не учине, они ће пасти на том тесту.[2]

Русија трпи понижења и на дипломатском плану. Докле ће се то понижавање Русије наставити, нико не зна. Најпре су Русији због Крима уведене санкције, а сада се Русија криви што не може нешто више да уради по питању заустављања насиља у источној Украјини. Русија и председник Путин су као у доба хладног рата анатемисани као „црвено зло“. Свет одавно није видео овакво лицемерје запада. Русија се с једне стране понижава и непрестано оптужује за рат на истоку Украјине, а с друге стране плаћеници запада, као и национална гарда, која носи западну војну опрему и која је обучавана уз помоћ инструктора који су дошли са запада, убија руске цивиле у Новорусији.

Уколико Русима на истоку Украјине не буде дошла помоћ, они ће, што им је и једина могућност, морати да пређу на герилско ратовање.[3] "Повешћемо герилску борбу по целој територији области Доњецка", изјавио је бивши "гувернер" Доњецка Павло Губарев, који се на импровизовану бину попео с десет бораца наоружаних "калашњиковима"."Ослободићемо Кијев, али за сада не знамо колико ће крви бити проливено“.

Главна упоришта самоодбране Славјанск и Крематорск су пали у руке украјинске армије. То је потврдио Игор Стрелков за којим је расписана потерница. „Морали смо да напустимо Славјанск, јер није било другог начина да сачувамо животе цивилног становништва", рекао је у ексклузивном интервјуу руском ТВ каналу Лајф њуз Игор Стрелков, командант одбране самопроглашене Доњецке Народне Републике. "Током ноћи извршили смо пробој кроз обруч украјинске армије око Славјанска. Направили смо диверзију и наша оклопна група је успела у томе. Нажалост, већи број њих је изгинуо. Командант групе је направио грешку", испричао је видно исцрпљени Стрелков.

Он је такође рекао да су припадници самоодбране успели да извуку 80 одсто до 90 одсто наоружања из града. Евакуисане су породице припадника самоодбране и њихових симпатизера, јер би били у смртној опасности да су остали у граду. Ово говори најбоље о томе какав однос имају украјинске трупе према становништву источне Украјине.

Доњецк и Луганск су велики градови, нарочито милионски Доњецк. Украјинској војсци ће бити јако тешко да га заузме уколико се борци самоодбране буду припремили за градску и герилску борбу. Међутим, то не може вечно да траје. Уколико Русија не уради нешто више, на крају ће и Луганск и Доњецк пасти. Русија пасивно посматра шта се дешава на само 30км од своје границе. У Русији је број избеглица већ достигао бројку од преко 200 000. Али ту понижењима и гебелсовској пропаганди запада нема краја. Америчко министарство је саопштило да нема података о толиком броју избеглица, али је сигурно да је мањи број људи отишао, можда у посету својим бакама, па ће се вратити!

Русија мирно посматра како њен народ гине на мање од 30 км од границе, док је у своје време Велика Британија била спремна да пошаље флоту својих бродова неколико хиљада километара далеко од матице у Атлантски океан ради неколико острвцета које Енглези називају Фокландима, а Аргентинци Малвинима. Због овога се 1982.  водио рат из кога су Британци изашли као победници. Додуше, тих неколико острвцета налази се у водама богатим нафтом.

Не морамо ни да се присећамо шта су све САД урадиле за своје грађане када је било у питању војно ангажовање и не треба нам много маште да замислимо контра ситуацију у једном мисаоном експерименту. Уместо Русије, Америка посматра како њени грађани бивају спаљивани и убијани. Сигурни смо да не би прошао ни дан, а да трупе САД не би интервенисале.

Ова пасивност ће се сигурно осветити Русији у ближој или даљој будућности и могло би се догодити да од Нове Русије ускоро не остане ништа осим помена, а да стара Русија буде са свих страна окружена НАТО јединицама и да трпи дипломатски пораз за поразом, све док се и њој не деси украјински сценарио или сценарио бивше Југославије.