Sindrom humanih oružanih intervencija

U selima u okolini nigerijskog grada DŽoš, koji je inače poznat po krvavim sukobima između muslimana i hrišćana u toj inače pretežno islamskoj zemlji, 8. marta dogodilo se još jedno u nizu masovnih ubistava. Zločin je počinjen nad hrišćanima koji su zverski ubijeni od strane bandi muslimana koji krstare tim područjem i koji se hrišćanima svete zbog nedavnih sukoba u kojima su stradali muslimani. U pitanju je još jedna afrička spirala nasilja pred kojom svet, a naročito Amerikanci zatvaraju oči.

Ovaj masakr u kome je stradalo oko 500 hrišćana počinjen je mačetama što nas vraća na, sada već gotovo zaboravljeni, najveći i najstrašniji genocid koji je ikada počinjen na afričkom kontinentu koji je u Ruandi, Burundiju i susednom Kongu takođe počinjen uglavnom mačetama. Pokolj koji se dogodio 1994. god za rezultat je imao gotovo milion žrtava i to u toku od samo stotinu dana, od aprila do jula 1994. god. Ipak, kao i uvek, tačan broj žrtava se nikada neće utvrditi. Taj pokolj u kome su mačetama zbrisana čitava sela naseljena pripadnicima plemena Tutsi odvijao se pred očima međunarodne zajednice kao i pred očima nazovi svetskih humanitaraca koji, iz razloga koje ćemo u nastavku navesti, nisu ni prstom mrdnuli kako bi sprečili jedan od najvećih zločina u ljudskoj istoriji.

Izveštaj o stanju u Ruandi koji je podnela organizacija Hjuman Rajts Voč dovoljno svedoči o sramoti tzv. zapadne demokratije. Pomenuta organizacija je naime, navela da su SAD, Belgija, Francuska kao i savet bezbednosti UN mogli da spreče ovaj pokolj, koji su izvršili pripadnici većinskog plemena Hutu koji su pri tome pobili gotovo milion pripadnika plemena Tutsi kao i onih Hutua koji su se zalagali za mirno okončanje sukoba, jer su nekoliko meseci dobijali izveštaje od oficira UN. A ovi su kao članovi mirovne misije boravili u ovoj afričkoj zemlji, ali ih jednostavno nije bilo briga. „Amerikance je zanimao samo novac, Belgijanci su želeli da sačuvaju obraz, a Francuzi su želeli da sačuvaju svog saveznika, genocidnu vladu”[1] izjavila je Alison Des Forges učiteljica u Ruandi i pripadnica pomenute organizacije.

Da su se Amerikanci svesno oglušili o zahteve komadanata UN da pošalju svoje trupe govori i podatak da je kanadski general Romeo Delare upozoravao na mogućnost masovnih zločina ali zahtevane dodatne trupe nikada nisu poslate. Francuska je optužena da je vojno podržavala vladu koju su činili pripadnici plemena Hutu čak i tokom trajanja genocida, dok je Belgija, čiji su deset vojnika stradali u sukobima otvoreno stala na stranu SAD koje su se protivile širem vojnom angažovanju.

Zašto je u svim ovim slučajevima izostao nama tako dobro poznat koncept tzv. humanitarnih intervencija koji smo i sami osetili na svojoj koži 99 i kojim se Amerikanci i njihovi NATO saveznici tako ponose?

Amerikanci su svoj koncept „humanitarne intervencije” spremno i voljno primenili u Iraku, kao i u južnoj srpskoj pokrajini, putem koje su „albanski civili oslobođeni od srpskog terora”. Gotovo je nepotrebno navoditi da su rezultati ovih nazovi humanitarnih intervencija stotine hiljada mrtvih iračkih civila isti kao i „demokratizacija” kosovskog društva u kome se „nedužni civili” bogate od trgovine narkoticima, belim robljem i ljudskim organima otetih Srba. Ali „pravedni” rat je ostvario svoju svrhu zar ne? Na Kosovu je stvoreno multinacionalno demokratsko, slobodno i savremeno društvo u kome se poštuju prava i životi pripadnika nacionalnih manjina, ili barem tako gomila zločinaca te laži plasira svojoj javnosti da bi zamaskirali prave ciljeve agresije a to opravdanje postojanja NATO, rušenje „neposlušnog“ režima, obezbeđivanje kohezije među NATO saveznicima kao i širenje američkih tržišnih vrednosti, ali ne zaboravimo pri tom i potrebu da se, NATO na čelu sa Amerikom, dokaže kao superiorna vojna sila koja na ovaj način šalje poruku svim ostalim neposlušnim zemljama. Naravno agresija je za cilj imala strateško vojno pozicioniranje u regionu ali je svakako i obezbedila dodatnu injekciju vojno industrijskom kompleksu.

Dakle, u suštini iza svih ovih nazovi humanitarnih ratova, što u suštini predstavlja očiglednu kontradikciju, stoje američki interesi koji u Ruandi nisu bili dovoljno snažni da bi se Amerikanci vojno uključili. Osim toga, koga je još briga za tamo nekih milion ili dva Tutsija kojih i onako ima previše da bi multinacionalne kompanije mogle nesmetano da eksplaotišu prirodna dobra.

Očigledno je da je među zvaničnicima visokog ranga u Stejt departmentu postojao manjak interesa i podrške, Piter Tarnof, podsekretar za pitanja međunarodnih odnosa očito nije imao interesa za Ruandu, dok Tim Virt podsekretar za globalne odnose nije imao nikakvu ulogu tokom genocida iako njegov resor uključuje pitanja ljudskih prava.[2]

Osim Nigerije i Ruande pomenimo i Sudan u kome se od 1983. do 2005. vodio gotovo zaboravljeni građanski i verski rat kao i novi front koji je otvoren u zapadnoj provinciji Darfur. Pomenuti rat između muslimana i hrišćana na jugu te zemlje odneo je gotovo dva miliona žrtava. Niko se nije žurio da oslobodi nedužne civile od represivnog režima u Kartumu koji je odgovoran i za poslednje sukobe u zapadnoj provinciji Darfur koja je naseljena crnim stanovnicima koji su se pobunili protiv vlade koja favorizuje Arape koji inače i čine većinsko stanovništvo Sudana. Rat koji se vodio na jugu Sudana predstavljao je jedan od najkrvavijih ratova koji su se vodili u drugoj polovini dvadesetog i na početku dvadesetprvog veka i u kome je više o četiri miliona hrišćana bilo prinuđeno da napusti svoje domove. Uprkos ovim ogromnim žrtvama niko nije želeo da istupi i okonča ovaj sukob koji je rezultovao tolikim brojem žrtava. Američki koncept tzv. humanih ratova ponovo je zakazao.

Pakao na rogu Afrike

Međutim, ta ista Amerika se nije libila da 1992. god. pošalje svoje marince i specijalne jedinice delta odreda u Somaliju kako bi navodno pomogla trupama UN u dostabljanju pomoći i hrane civilima koji su se našli u unakrsnoj paljbi između raznih zaraćenih bandi u Mogadišu. Ali se ta intervencija kasnije pretvorila u neuspeli pokušaj hvatanja tamošnjeg vojnog vođe i diktatora Muhameda Aidida koji se završio potpunom katastrofom koja je za rezultat imala osamnaest mrtvih američkih marinaca.

Sve je počelo pompeznim iskrcavanjem američkih marinaca koje je nalikovalo nekom filmu u režiji Ridlija Skota koji je inače i snimio propagandni spotić „Pad crnog Jastreba” koji predsatavlja samo jedan u nizu filmova koji ekranizuju i glorifikuju navodni heroizam američkih vojnika koji ostavljaju svoje živote na oltaru svetske slobode i demokratije.

Svi smo mogli videti režirani desant američkih marinaca na obalu Somalije koji kao oslobodioci dolaze u zemlju u kojoj vlada užasna anarhija kako bi povratili demokratiju a kući se vraćaju u kovčezima. Naravno, Amerika nije ostvarila svoj cilj koji je predstavljao vojno pozicioniranje u Somaliji i zato se povukla a navodno usled straha od daljih gubitaka a u stvarnosti usled nedostatka interesa dozvolila je da pripadnici Hutu plemena neometano gotovo istrebe svoje susede u Ruandi. Dakle, na afričkom kontinentu koncept humanitarnog rata potpuno je zakazao ali ništa zato, Amerikanci su pronašli druge delove sveta koji su od vitalnog nacionalnog interesa kao što je Bliski Istok i Balkan gde su ponovo primenili strategiju humanitarnih intervencija koje su ovoga puta i zvanično klasifikovane od strane predsednika Klintona kao “humanitarne akcije”. Naravno da se ni ovoga puta nije radilo o pravim humanitarnim razlozima već o nafti i ratu radi samog rata koji u američku državnu kasu sliva ogromnu količinu novca od poreza.

Međutim, Amerikanci se nisu libili da se vojno uključe u navodno obezbeđivanje dotura hrane civilima u razorenom Mogadišu koji je gotovo uništen u sukobima razularenih bandi pod kontrolom diktatora Aidida. Naravno, ovo je predstavljalo samo načelni razlog američkog vojnog uplitanja. Amerika se nikada u neki sukob nije umešala a da nije imala geostrateškog interesa koji nikada nije imao veze sa stvarnim humanitarnim razlozima što je sasvim očigledno i svima jasno. Svakako, izuzetak nije predstavljala ni Somalija u kojoj je američko vojno prisustvo bilo od presudnog značaja. Mnogi analitičari smatraju da je neuspeh u Somaliji navodno uzrok zašto armija SAD nije intervenisala i u Ruandi. Nakon 3. oktobra 1993. kada su pripadnici elitnog delta odreda sukobili sa naoružanim pripadnicima uličnih bandi koje su bile pod kontrolom Mohameda Aidida, Amerikanci su imali osamnaest poginulih vojnika dok je svetska javnost bila zaprepašćena slikama koje su obišle svet i koje su prikazivale bandite koji su ulicama Mogadiša vukli telo ubijenog pilota američkog helikoptera.[3]

Naravno kako bi opravdali nedostatak geopolitičkog interesa, kada je bila u pitanju Ruanda, Američki zvaničnici su se pozivali na slučaj Somalije. Političari u administraciji su Ruandu posmatrali kroz prizmu događaja u Somaliji i kao posledica takvog viđenja stvari procenili su da bi svaki oblik intervencije morao imati velike razmere što bi automatski podrazumevalo visoku cenu takvog jednog oblika vojnog angažovanja koje ne bi dovelo do značajnog poboljšanja situacije na terenu.

Oskar i lažni humanitarci

Dok se rediteljka Ketrin Bigelou zadovoljno osmehuje dok prilazi podijumu kako bi primila nagradu oskar za film koji prikazuje još jednu „pravednu” intervenciju armije SAD iz „ljudskog” ugla sve više samih američkih građana diže glas protiv ovih nazovi humanitarnih ratova.

Primeri južne srpske pokrajine, Iraka kao i pomenute nesrećne Somalije, koja je rastrzana decenijskim ratovima između različitih bandi i frakcija i koja predstavlja utočište savremenim piratima koji na taj način pokušavaju da prežive, sasvim jasno pokazuju kakvi su američki globalni ciljevi. U slučaju Somalije u pitanju je bilo strateško pozicioniranje na rogu Afrike i kontrola adenskog zaliva, u slučaju Iraka bogati naftni izvori i svrgavanje kao i ubistvo neposlušnog diktatora Sadama Huseina koji je ranije tako dobro služio interesima multinacionalnih kompanija dok je na Balkanu cilj bio stvaranje kvazi države koja će predstavljati američkog aduta za buduću destabilizaciju čitavog regiona. Američka armija jeste bila do nogu potučena i osramoćena od strane Aididovih bandi ali je ubrzo pronašla druge ciljeve uz pomoć kojih je mogla da zadovolji svoj „altruizam” i „čovekoljublje”. Zar ovo nije uloga koja je dostojna još jednog oskara? Možda za film koji će biti posvećen „hrabrom” i „neustrašivom” bombardovanju Srbije od strane „humanitarne” NATO alijanse.

Kakva će biti budućnost ovih tzv. humanitarnih intervencija i da li bi mogli da očekujemo da će u bliskoj budućnosti SAD i njen vojni vrh zajedno sa svojim NATO saveznicima, odlučiti da svoje humanitarno angažovanje u svetu ograniče na puku demonstraciju sile u cilju zastrašivanja neposlušnih lidera širom sveta? Nažalost, svetski humanitarci će gotovo sigurno nastaviti da primenjuju svoje viđenje pravde najhumanijim mogućim sredstvima tj. oružanom silom za koju se u istoriji toliko puta pokazalo da veoma efikasno rešava probleme humanitarne prirode. Kome je još potreban diplomatski pristup? Naravno, šalu na stranu sve dok se u svetu ozbiljno ne bude promenio odnos snaga, možemo samo da se nadamo da nam nikada neće biti potrebna pomoć svetskih humanitaraca. Naravno budući odnos snaga se lako može predvideti ukoliko uzmemo u obzir vojnu idnustriju kao i jačanje ekonomija i privrede azijskog džina Kine, što za sobom svakako povlači i jačanje političke moći. Možda se možemo nadati da će u budućnosti čovekova humanost zaista pokazati svoje pravo lice.