Širenje sukoba u Siriji na Liban, ili Pandorina kutija je otvorena

Da su sukobi u Siriji počeli da se šire i na susedni Liban[1], potvrđuju i žestoke borbe između sunita i alavita u kojima je ubijen i sunitski šeik Kaled el-Arabej[2]. Suniti u Libanu podržavaju sirijske “pobunjenike”, dok sa druge strane alaviti, predstavnici druge verske sekte kojoj pripada i Bašar al-Asad, podržavaju vladu u Damasku. Do sada je u ovim sektaškim sukobima poginulo nekoliko desetina lica[3].

Ostvarilo se ono što su mnogi analitičari i predviđali, a to je upravo širenje sukoba i na druge zemlje. Sukobi koji su nedavno intenzivirani dogodili su se u gradu na severu te zemlje Tripoliju. Postavlja se pitanje da li širenje sukoba odgovara Americi ili ne. U svakom slučaju SAD se, s obzirom na to da Sirija predstavlja geostratešku prekretnicu, neće tako lako predati i razmatraće sve moguće opcije koje joj idu na ruku, odnosno sve one opcije koje bi eventualno istisnule ruski uticaj u regionu i srušile vladu Bašara al-Asada.

Američki politički analitičar Robert Pranger u intervju za Glas Amerike na pitanje da li međunarodna zajednica radi na agresivnijem odgovoru na sirijsku situaciju odgovara sledeće: “U okviru američke politike, uoči predsedničkih izbora, izražava se podrška intenzivnijem pritisku, ne ekonomskom, već vojnom, koji bi se sastojao od sledećih mera. Prvo, da SAD dostavljaju oružje sirijskoj opoziciji, posebno sofisticirano oružje, da bi se pariralo brutalnim akcijama Četvrte oklopne divizije, koju predvodi mlađi brat predsednika Asada, Maher. Drugo, da se uspostave tešnje veze sa opozicijom da bi se ojačao proces tranzicije; treće, da se obezbedi međunarodna vazdušna podrška opozicionim snagama i najzad, otvaranje bezbednosnih koridora za izbeglice, kao i stvaranje bezbednih utočišta u nekim sirijskim gradovima.

Ovakva situacija ne ide u prilog predsedniku Asadu i stoga bi bilo najbolje za njega da što pre prihvati Ananov plan i dijalog sa opozicijom. To bi ojačalo i poziciju predsednika Obame, koji još uvek zagovara političko rešenje. U suprotnom, ukoliko na vlast dođu republikanci, Asad bi mogao da se suoči sa dalekom oštrijom politikom Vašingtona, koja bi mogla da sadrži i koncept vojne intervencije i promene režima.“[4]

Pranger namerno greši prilikom razmatranja većine ovih opcija. Zapravo njegovo viđenje situacije u Siriji predstavlja refleksiju američke politike koju ona vodi prema ovoj zemlji. Kao prvo, Četvrta divizija regularne sirijske vojske ne sprovodi nikakve brutalne akcije protiv civilnog stanovništva. Upravo je suprotno. Sirijska vojska štiti nedužne civile od terorista koji su ubačeni iz više desetina zemalja u Siriju. To potvrđuju i ruski izvori kada navode da su sirijski vojnici ubili sina vođe čečenskih terorista koji je stradao u sukobu sa ruskom armijom.[5] Dakle, u Siriji nemamo nikakvu pobunu protiv vlasti koja je vođena jednom jedinom ideologijom, već se sa sirijskom vojskom sukobljavaju teroristi iz više zemalja čiji je jedini motiv novac koji dobijaju od zapadnih mentora.

U sukobima u Siriji zaista je stradao nažalost i veliki broj civila, ali ne zbog brutalnosti sirijske vojske koja ne ubija sopstveni narod već zato što se civili koriste i kao živi štit. Osim toga, teroristi su izmešani sa civilima tako da je jako teško sprečiti njihovo stradanje. Nemir i pakao u Siriji su izazvali upravo strani plaćenici koji se bore protiv regularne armije. Cilj Zapada je da svrgne Bašara al-Asada kao saveznika Ruske Federacije i da uspostavi marionetsku vlast kao i u Libiji. Zapravo cilj je da se potpuno uništi jedna sekularna socijalistički uređena država koja poštuje prava svih verskih zajednica i manjina, uključujući i hrišćanstvo.

Dalje, Prenger se preračunao kada je izjavio da je cilj da se teroristima obezbedi vazdušna podrška. Videli smo da tako nešto ne može da prođe u slučaju Sirije zbog jasnog stava Ruske Federacije, Kine i Irana. Osim toga, Rusija je Siriji isporučila najmodernija sredstva protivvazdušne odbrane tako da je to još jedan ozbiljan faktor odvraćanja od bilo kakvog nametanja sile iz vazduha.

Prenger navodi jednu zabludu, naime ukoliko na vlast u Vašingtonu dođu republikanci, on smatra da će se SAD okrenuti vojnom rešenju. To se graniči sa naučnom fantastikom, jer kao prvo Amerikancima ne bi odgovaralo širenje sukoba, niti bi se SAD usudile na vojnu intervenciju protiv Bašara al-Asada koga podržava Moskva. Ministar inostranih poslova Nemačke Gvido Vestervele apeluje na predsednika Putina da okonča sukobe u Siriji jer Rusija ima kontrolu nad sirijskim režimom. Međutim, on pri tome zaboravlja da je Zapad upravo taj koji šalje teroriste, oružje i novac u Siriju radi njene destabilizacije. Vestervele je izjavio sledeće: "Rusija i njen stav prema Asadovom režimu imaju ključnu ulogu po pitanju Sirije". Vestervele je rekao da ne želi da, pred dolazak Putina, formuliše preterana očekivanja, ali da iz njegovog ugla Moskva mora spoznati da Nemačka ne radi protiv strateških interesa Rusije kada se zalaže za okončanje nasilja u Siriji.”[6]

Ipak, obe strane ne bi želele da se sukobi prenesu van teritorije Sirije[7]. Liban je veoma nestabilan i to može značiti i nevolju po Izrael čije bi severne granice bile ugrožene. SAD i Rusija se trenutno nalaze u pat poziciji kada je u pitanju sirijski sukob. Naime, nijedna sila ne želi da popusti, što je dovelo i do eskalacije nasilja u susedni Liban za šta ipak odgovornost snose SAD jer direktno podstiču sukobe. Rusija takođe ne može mnogo da dobije ovim širenjem sukoba tako da su se obe strane ozbiljno preračunale. Ni SAD ni Rusija ne mogu da ostvare svoje interese ukoliko se sukobi prenesu i na susedne zemlje, uključujući Jordan, Irak, Izrael i Iran. Izgleda da je međunarodna zajednica i da su UN potpuno zakazale kada je u pitanju sprečavanje sukoba u Siriji. Pokazalo se da su UN samo marioneta zapadnih sila i da svaki navodni mirovni plan uključuje i svrgavanje Bašara al-Asada sa vlasti. Pandorina kutija je otvorena, ali, nažalost, ne vidi se ko bi u ovom trenutku mogao da je zatvori.