Сиријски побуњеници „заборављени“

Наши, али и инострани медији полако заборављају сиријски рат, као да је он једна прохујала фаза крвавих сукоба на Блиском истоку. У рату у Сирији биланс погинулих представља застрашујућу чињеницу. До сада је погинуло преко 120 000 људи, углавном цивила. Тачан број расељених људи тешко је утврдити, али се према подацима Канцеларије УН за координацију хуманитарних питања број креће и до 4,25 милиона[1]. Ова застрашујућа цифра расте из дана у дан зато што је реч о интерно расељеним лицима која се више пута селе.

На терену сиријска регуларна армија бележи успех за успехом. Недавно је ослобођено предграђе Дамаска Кара, које се налази у стратешки важном делу Ал-Каламоун. И заиста, побуњеници губе на свим фронтовима. Негде се повлаче, а на другим местима су опкољени и нема им спаса[2].

„

Побуњеници, које чине чланови плаћеничких скупина из готово свих исламских земаља, директно су подређени ал-Каиди, а преко ње САД и Западу, као што је био случај и са Либијом. Међутим, за разлику од Либије, уз сиријског председника Башара ал Асада стале су Русија и Кина, као и Иран, што никако не би требало да занемаримо. Руска Федерација, на челу са председником Путином, издејствовала је маестралну дипломатску победу над САД[3] када је спречила страну војну интервенцију у Сирији. Штавише, председник Путин рекао је да ће Русија бранити Сирију уколико дође до стране војне интервенције.

С обзиром на ову ситуацију, и западне земље пристале су на то да се одржи мировна конференција и да се – на предлог Русије – остави најмање годину дана за неутралисање оружја за масовно уништење које поседује сиријска армија. Питање је колико се тог оружја, а реч је о бојним отровима, налази у рукама побуњеника, а колико држе регуларне армије јер је доказано да су побуњеници били ти који су употребили бојне отрове на цивилима само да би исценирали ваздушне ударе Запада.

Недавно су демонстранти у Тирани протестовали због тога што ће, наводно, ово сиријско оружје бити уништавано у Албанији. Сматра се да је реч о хиљаду тона бојног отрова који би требало да буде уништен на локацијама изван Тиране. Америка је извршила притисак на Тирану да ова брже-боље прихвати понуду. С друге стране, Албанија као чланица НАТО није имала избора него да прихвати „понуду“ Америке. Заузврат ће добити финансијску надокнаду.

Будући да су побуњеници суочени са неумитним поразом и потпуним уништењем, мудро би било да прекину борбе и седну за преговарачки сто. Међутим, као што је оценио руски министар иностраних послова Сергеј Лавров, проблем је у томе што побуњеници немају заједничку платформу.

Они су доскора били потпуно нереални када су њихови захтеви у питању, али Лавров оцењује да се то мења[4] с обзиром на по њих погубну ситуацију на фронту, као и чињеницу да их стари савезници их напуштају, због чега са све више одговорности приступају преговорима. Побуњеници, наравно, и даље траже безусловно повлачење Асада из привремене владе, што актуелна власт одбија. Поред тога, проблем је и у томе што побуњеницима недостаје и заједничка платформа за преговоре.

„Иако примећујемо да има све више реалности у редовима опозиције, она још није формирала делегацију која би представљала сиријско друштво у целини“, рекао је руски министар у интервјуу за московски дневник Независимаја газета. Лавров је додао да је „проблем што не постоји конструктивна платформа око које могу да се окупе сви противници сиријског режима".

Да не би били потпуно заборављени, побуњеници и њихови сунитски помагачи су у Либану поставили бомбе испред иранске амбасаде. У нападу бомбаша самоубица у аутомобилима погинуло је најмање 23 људи[5]. Једна бомба је експлодирала у западном, стамбеном делу амбасаде и претпоставља се да су починиоци овог акта блиски побуњеницима у Сирији.

Овакви напади су се могли очекивати зато што Иран директно подржава сиријску владу и председника Башара ал Асада. Али они ће, како време пролази, постајати све ређи јер управо време не ради за побуњенике. Они ће - хтели то или не - морати да седну за преговарачки сто са сиријском владом и да окончају ове сукобе, или ће бити препуштени на милост или немилост регуларној сиријској војсци. Од њих ће, у том случају, одустати чак и њихови помагачи и директни савезници, тако да ће њихова борба стварно бити узалудна.