Savremeni svet | |||
START 3: istorijski sporazum po treći put |
četvrtak, 15. april 2010. | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Svi znamo da je dvadeseti vek razdoblje neverovatnog naučnog napretka u ljudskoj istoriji. Primena naučnih dostignuća promenila nam je život na način o kome ranije generacije nisu mogle ni da sanjaju. U dvadesetom veku čovek je prvi put poleteo mašinom težom od vazduha, što je u drugoj polovini veka kulminiralo letom Jurija Gagarina u kosmos i prvim čovekovim spuštanjem na Mesec. Pored napretka u medicini, kompjuterskim tehnologijama, astronomiji i kosmologiji, fizici, kao i briljantnih umova koji su stvorili nove teorije o svetu čiji smo deo, to je bio vek koji je čovečanstvu doneo i najviše patnje, neviđena zverstva i zločine, dva svetska rata sa ogromnim brojem žrtava, a sve to je kulminiralo najužasnijim čovekovim izumom – atomskom bombom, takođe dostignućem istih tih naučnika. Pomenimo samo Roberta Openhajmera i Edvarda Telera koji su učestvovali u zloglasnom projektu “Menhetn”. Ovaj projekat okončan je uspešnom probom prve atomske bombe u Novom Meksiku 1945. godine poetično nazvane “triniti”, odnosno trojstvo. Nedugo zatim, na nebu iznad Hirošime i Nagasakija pojavile su se pečurke koje su za sobom ostavile stotine hiljada žrtava i nesagledive posledice za nekoliko narednih generacija. Period hladnog rata obeležile su brojne atomske probe[1] i grozničava trka za naoružanjem koja je dovela do toga da su nuklearni silosi najvećih svetskih sila bili prepuni bojevih glava čiji je broj bio dovoljan da se čak nekoliko puta uništi čitava planeta. Kao da jednom nije dovoljno. Od projekta „Menhetn“ stvorene su još jače bombe čija snaga desetinama i stotinama puta prevazilazi razornu moć TNT bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki. Setimo se samo hidrogenske, odnosno vodonične bombe. Nuklearni arsenal svetskih supersila Sledeće zemlje su zvanično priznate kao nuklearne sile: SAD, Rusija, Britanija, Francuska i Kina. Ove zemlje čine tzv. nuklearni klub. Ovom klubu pripadaju države koje su i potpisnice sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja. Pored pomenutih zemalja, Pakistan i Indija takođe poseduju značajan arsenal. Međutim, situacija se tu dodatno komplikuje. Naime, Severna Koreja je uspešno izvela nuklearne probe, ali usled stroge kontrole informacija nije poznato koliko nuklearnih bojevih glava poseduje. Bez obzira na to, svakako da je jedna od glavnih “osovina zla”, kako je ovu zemlju okvalifikovao DŽordž Buš, u stanju da svoje balističke projektile naoruža nuklearnim bojevim glavama. Osim toga, Severna Koreja se povukla iz pomenutog sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja 2003. godine nakon što su je SAD optužile da tajno i protivno sporazumu razvija nuklearni program. Situacija u slučaju najvećeg američkog saveznika na Bliskom istoku još je složenija. Izrael zvanično nikada nije ni potvrdio ni negirao da poseduje nuklearni arsenal. Uprkos tome, prema određenim procenama, ova država poseduje više od stotinu nuklearnih bojevih glava. Iako Iran još uvek u svojim postrojenjima nije proizveo atomsku bombu, gotovo celokupna svetska javnost pomno prati tok krize oko nuklearnog programa ove zemlje. Na afričkom kontinentu Južnoafrička Republika je posedovala nuklearno oružje koje je razvila tokom osamdesetih, ali ga je demontirala početkom devedesetih godina. Za ovu zemlju vezan je jedan kuriozitet. Naime, smatra se, što doduše nikada nije potvrđeno, da je 1979. godine Južnoafrička Republika zajedno sa Izraelom izvršila nuklearnu probu u južnom Atlantiku. Američki satelit po imenu “Vela” registrovao je dvostruki svetlosni blesak sa ostrva Princ Edvard. Ovaj događaj je zatim postao poznat kao “Vela incident”. Takođe, brojne zemlje koje su članice NATO alijanse obavezne su da na svojoj teritoriji imaju razmešten određen broj bojevih glava. Kanada je sve do 1984. bila “domaćin”, a na Balkanu Grčka je sve do 2001. godine takođe imala određeni broj projektila. Iako Francuska, Britanija i Kina poseduju respektabilni nuklearni arsenal, ipak su daleko najjače svetske nuklearne sile SAD i Rusija. Sledeća tabela predstavlja, zaključno sa januarom prošle godine, broj razmeštenih nuklearnih bojevih glava u svetu po podacima švedskog instituta za mir “Sipri”[2]:
Smatra se da Indija, Pakistan i Izrael poseduju bojeve glave koje su samo delimično operativne dok je potpuno nepoznat broj projektila kojima raspolaže Severna Koreja. Ova zemlja je uspešno izvela nuklearne probe u oktobru 2006. i u maju 2009. godine. Strategijske nuklearne bojeve glave se od strateških razlikuju po snazi, ali i po dometu. Pomenuti projektili mogu biti smešteni na interkontinentalnim balističkim projektilima koji imaju domet i po nekoliko hiljada kilometara, kao što je recimo ruski topolj M[3], koji predstavlja interkontinentalni balistički projektil koji se može lansirati iz silosa ili sa samohodnog vozila, na podmornicama ili na strateškim bombarderima. Domet topolja M iznosi čak 10.500 kilometara. Osim toga, ovaj projektil može da nosi četiri do šest nezavisnih bojevih glava snage do 550 kilograma, u poređenju sa atomskom bombom koja je bačena na Hirošimu, čija je snaga bila 13 kilotona, i Nagasaki, čija je snaga bila 21 kiloton. Rusija raspolaže i brojnim strateškim bombarderima[4] koji su takođe u stanju da nose nuklearne projektile, kao i podmornicama koje bi eventualno mogle da se neprimećene približe obali SAD. Udarna snaga ruske podmorničke flote jesu podmornice tipa “tajfun”[5] Na sajtu Federacije američkih naučnika pominje se da je broj patrola ruskih nuklearnih podmornica danas daleko manji nego što je bio tokom hladnog rata i da su patrole ograničene na blizinu ruskih obala.[6] Ovo bi naravno trebalo uzeti sa rezervom jer su u poslednje vreme Rusi, naročito za vreme predsedničkog mandata Vladimira Putina, intenzivirali izviđačke patrole strateških bombardera, što uključuje i nedavne vežbe na teritoriji Venecuele. Ali ovo se takođe odnosi i na patrole ruskih strateških podmornica. Njujork tajms je pisao da su dve ruske nuklearne podmornice patrolirale istočnom obalom Sjedinjenih Država avgusta prošle godine. “Jedna od podmornica je otkrivena na udaljenosti od oko 200 milja od obale SAD, izjavio je anonimni izvor u Pentagonu.” [7] Evo još nekih podataka o ruskim strateškim nuklearnim snagama: do juna 2009. godine ruske strateške snage[8] raspolagale su sa 608 strateških nosača koji mogu da ponesu do 2.683 nuklearne bojeve glave. Strateške raketne snage raspolagale su sa 367 operativnih sistema koji mogu da nose 1.248 bojevih glava. Postoje četiri tipa ovih sistema. Strateška flota uključuje 13 podmornica koje su opremljene strateškim nuklearnim projektilima koji mogu da ponesu 591 bojevu glavu. Strateška bombarderska avijacija se sastoji od 76 bombardera koji mogu da ponesu 844 krstarećih projektila dugog dometa. U oktobru 2009. svemirski sistem ranog upozorenja uključivao je pet satelita od kojih se dva nalaze u geostacionarnoj orbiti.[9] Osim toga potrebno je da napomenemo da Rusi svoju odbrambenu doktrinu zasnivaju na principu odvraćanja koji podrazumeva brojni nuklearni arsenal koji se konstantno nalazi u operativnom stanju. U periodu kada je bila suočena sa velikom ekonomskom krizom koja je uzrokovala stagnaciju njenih konvencionalnih snaga Rusija se umnogome oslanjala upravo na svoj nuklearni potencijal koji predstavlja više nego respektabilni štit i sredstvo odvraćanja od sve agresivnije strategije Severnoatlantskog saveza. Što se američkog nuklearnog arsenala tiče[10], Amerikanci naravno nimalo ne zaostaju za Rusima naročito kada su u pitanju strateške nuklearne podmornice[11] koje takođe mogu da se približe ruskoj obali. Amerikanci su tokom hladnog rata razvili tzv. strategiju odvraćanja koja ima tri vida: minimalno odvraćanje podrazumeva minimalni odgovor na nuklearni napad, masivna odmazda podrazumeva odgovor koji je daleko jači od napada i obostrano uništenje koje podrazumeva treći ekstremni vid ove strategije i na koji su Amerikanci tokom hladnog rata ozbiljno računali. Američke strateške snage baziraju se uglavnom na strateškim podmornicama tipa ohajo[12] koje nose strategijske interkontinentalne balističke projektile tipa trident[13]. Broj ovih podmornica je od 2002. godine ograničen na 14. Svakako, Amerikanci raspolažu ogromnim brojem strateških bombardera koji je čak veći nego što je ruska strateška avijacija i to zahvaljujući strategiji, koju je usvojilo vazduhoplovstvo SAD. Ova strategija takođe potiče još iz perioda hladnog rata kada su se Amerikanci opredelili za konstruisanje bombardera koji će moći da probiju protivvazdušnu odbranu Sovjetskog Saveza. Radi zahteva za smanjenjem radarske uočljivosti, nastali su projekti poput F-117, kao i najnoviji američki strateški bombarder niske uočljivosti B-2 koji takođe nosi nuklearne bojeve glave[14]. Još jedan kuriozitet vezan za američki nuklearni arsenal je da Pentagon planira da kontrolu nad svojim nuklearnim arsenalom preda superbrzom računaru koji će se nalaziti u Los Alamosu.[15] Na osnovu svih ovih podataka možemo da vidimo da je broj nuklearnih projektila u arsenalu SAD i Rusije zaista impozantan. Dve najveće svetske supersile su pre potpisivanja sporazuma START zajedno imale više od sedam hiljada bojevih glava, što je kapacitet dovoljan da se uništi planeta nekoliko puta. Istorijat sporazuma START Iako je period hladnog rata karakterisala atmosfera konstantnog straha za budućnost planete, setimo se kubanske krize između tadašnjeg SSSR-a i SAD, kada se svet gotovo nalazio na ivici nuklearnog sukoba. Pažnja se sada okreće, a naročito na Zapadu, ka teroristima koji bi eventualno došli u posed taktičkih nuklearnih bombi. Upravo zbog opasnosti od destruktivne moći ovog oružja do koje je dovela potpuno nerazumna hladnoratovska trka u naoružanju političari su ipak postali svesni potrebe da na neki način ovaj ubistveni arsenal mora ako ne da se potpuno ukine, onda makar da se stavi pod kontrolu tako što će najveće nuklearne sile smanjiti broj nuklearnih projektila. Tim povodom su američki predsednik Barak Obama i ruski predsednik Dmitrij Medvedev u četvrtak, 8. aprila, u Pragu potpisali sporazum pod imenom START III.[16] Osvrnimo se najpre na sporazume koji su prethodili ovom, po mnogima istorijskom sporazumu. Bilo je nekoliko sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja od kojih su neki još uvek, bar formalno, na snazi. Godine 1968. u Njujorku je potpisan Sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja. Pomenuti sporazum stupio je na snagu 5. marta 1970. godine. U sporazumu učestvuje 189 država od kojih su pet priznate kao nuklearne sile, a to su, kao što smo pomenuli, SAD, Rusija, Britanija, Francuska i Kina. Sporazum je potpisan na inicijativu Irske i Finske. Sporazum počiva na tri “stuba”: neširenje nuklearnog oružja, razoružanje i pravo da se nuklearna energija koristi u mirnodopske svrhe, ovo je možda jedna od najkontroverznijih tačaka ovog sporazuma, što i dokazuje trenutno aktuelna kriza oko iranskog nuklearnog programa. Iako je u početku ovaj ugovor trebalo da bude na snazi 25 godina, zemlje učesnice su se dogovorile da traje neograničeno. Ovaj sporazum je još uvek na snazi, ali s obzirom na to da je reč o formalnom dokumentu koji ne reguliše broj nuklearnih bojevih glava, bio je neophodan sporazum koji će konkretno odrediti broj projektila. Godine 1972. između SSSR-a i SAD potpisan je sporazum o ograničenju antibalističkih projektila. Prvi sporazum START potpisan je 31. jula 1991. na samitu u Moskvi. Potpisali su ga tadašnji predsednik SSSR-a Mihail Gorbačov i američki predsednik DŽordž Buš. Ovaj sporazum je stupio na snagu 5. decembra 1994. godine. Ovo je bio prvi dokument ove vrste između Sovjetskog Saveza i SAD. Cilj START I bio je da se osigura paritet između dve strane. Nuklearni potencijal ovih zemalja trebalo je da bude manji za 30 odsto.[17] Ovaj sporazum na snazi je bio 15 godina, odnosno, sve do decembra prošle godine, što je jedan od razloga potpisivanja sporazuma START III. U Moskvi je 3. januara 1993. godine potpisan sporazum START II koji uprkos tome što je bio ratifikovan nikada nije stupio na snagu. Naime, Amerikanci su se 13. juna 2002. godine jednostrano povukli iz sporazuma o ograničenju antibalističkih projektila nakon čega su se Rusi povukli iz sporazuma START II. Obrazloženje za američko povlačenje iz sporazuma dao je bivši predsednik DŽordž Buš u za njega nimalo neiznenađujućem maniru: “Zaključio sam da sporazum o ograničenju balističkih projektila smanjuje sposobnost naše vlade da razvije sredstva pomoću kojih će da zaštiti naše stanovništvo od budućih terorističkih ili nuklearnih napada odmetničkih zemalja”. Ruski predsednik Vladimir Putin samo je kratko prokomentarisao: “Ovaj korak za nas ne predstavlja iznenađenje, međutim mi smatramo da on ipak predstavlja grešku.”[18] Na samitu u Moskvi 24. maja 2002. godine predsednici Rusije i SAD potpisali su dodatni sporazum o smanjenju ofanzivnog strateškog naoružanja po imenu SORT. Cilj ovog sporazuma bilo je ograničenje operativnih nuklearnih projektila na 1.700 do 2.200 za svaku stranu. Ovaj nivo je po ovom sporazumu trebalo da se dostigne do decembra 2012, ali tako da su obe strane zadržale pravo da odluče o sastavu u strukturi svog nuklearnog arsenala.[19] Ovaj sporazum je poznatiji kao Moskovski sporazum.[20] Potpisivanje sudbonosnog sporazuma? Sporazum START III, koji je potpisan u Pragu[21] 8. aprila, ograničava tzv. ofanzivno naoružanje, što podrazumeva, po navodima stručnjaka, da neće umanjiti odbrambenu sposobnost SAD i Rusije. Postavlja se pitanje da li je ovo umirilo određene interesne krugove u Americi koji su izrazili zabrinutost zbog navodnog slabljenja američkih odbrambenih potencijala. Obama je nakon potpisivanja izjavio: “Ovaj dan demonstrira opredeljenje Sjedinjenih Država i Rusije, dve nacije koje raspolažu sa preko 90 procenata svetskog nuklearnog potencijala, da preuzmu odgovorno globalno rukovođenje.” On je između ostalog dodao i da: “Ovaj sporazum unapređuje strateške sposobnosti, i u isto vreme nam dozvoljava da postignemo viši nivo saradnje između Rusije i Sjedinjenih Država”. Obama je izjavio da sporazum predstavlja deo napora da se “resetuju” američki odnosi sa Rusijom. Portparol Bele kuće je izjavio da ovaj sporazum takođe predviđa tzv. obostrani verifikacioni režim koji podrazumeva terenske inspekcije i međusobnu razmenu informacija. Sudeći po izvorima u Beloj kući, sporazum ne sadrži bilo kakvo ograničenje u pogledu proba, razvoja ili razmeštaja trenutnog ili planiranog odbrambenog raketnog potencijala SAD. kao što takođe ne ograničava ni američke konvencionalne projektile dugog dometa. S druge strane, čini se da je START III takođe i po meri ruskih generala iz ruskog vojnog vrha. Naime, kako su prošle godine prenele Ria novosti, general Nikolaj Solovcov, komandant ruskih strateških snaga, izjavio je da ruske strateške nuklearne snage imaju potrebu za najmanje 1.500 nuklearnih bojevih glava i da se ova činjenica mora uzeti u obzir u novom sporazumu o kontroli strateškog oružja. Rusija ne sme da pristane na broj koji je manji od 1.500 projektila, mada odluka počiva na političkom rukovodstvu zemlje.[22] Očigledno je da su politički lideri poslušali procene vojnog vrha i da je njihova odluka u skladu sa tzv. minimalnom procenom broja nuklearnih bojevih glava jer je zaključak novog sporazuma da će obe strane imati po 1.550 nuklearnih bojevih glava i 800 lansera. Ipak, ovo predstavlja značajno smanjenje nuklearnog arsenala obe zemlje[23]. Nova vizija budućnosti Sporazum START III 3 će u narednih sedam godina smanjiti broj nuklearnih bojevih glava. Značaj ovog sporazuma je zasad prevashodno diplomatski jer simbolizuje otopljavanje odnosa između SAD i Rusije koji su naročito bili zaoštreni zbog krize u vezi sa američkim antiraketnim štitom. Budućnost će pokazati da li će sporazum START III biti uspešniji od prethodnog sporazuma START II, ali jedno je sigurno, ukoliko SAD i Rusija prevaziđu probleme oko antiraketnog štita, sporazum bi zaista mogao da predstavlja prekretnicu u odnosima između najvećih svetskih sila. U tom pogledu veliku nadu uliva i Obamina nova nuklearna strategija.[24] Naime, administracija predsednika Obame je usvojila novu doktrinu koja predstavlja značajan pomak u odnosu na staru agresivnu doktrinu bivšeg predsednika Buša. Ova doktrina koja je usvojena dva dana pre potpisivanja sporazuma START III predstavljala je uvod u pomenuti sporazum, ali isto tako ona na neki način znači da SAD odustaju od široke odmazde nuklearnim oružjem. Nova strategija podrazumeva uzdržavanje od nuklearnog odgovora koji bi bio usmeren protiv zemlje koja eventualno napadne SAD hemijskim ili biološkim oružjem. Ali, isto tako, SAD ne bi odgovorile nuklearnim projektilima ni u slučaju opšteg napada konvencionalnim snagama. Međutim, ovo još uvek ne znači da su SAD promenile politiku prema Iranu ili Severnoj Koreji, jer je Obama zadržao mogućnost odmazde nuklearnim napadom na ove dve zemlje. Iako ova strategija nije u potpunosti zadovoljila ciljeve udruženja koja se protive širenju nuklearnog naoružanja, ona ipak predstavlja značajan napredak u odnosu na politiku DŽordža Buša koji je zadržao pravo nuklearnog odgovora čak i u slučaju konvencionalnog napada. Amerika tretira Severnu Koreju i Iran na ovaj način zato što smatra da se ove zemlje ne pridržavaju sporazuma o ograničenju nuklearnog oružja, što očigledno predstavlja dvostruku igru jer i Izrael odbija da potpiše sporazum o neširenju nuklearnog oružja. Mnogobrojne teškoće i budućnost sporazuma START Jedan od ozbiljnih problema sa kojim će se suočiti sporazum START odnosi se na problemsa američkim antiraketnim štitom u Istočnoj Evropi koji je navodno namenjen za zaštitu američkih evropskih saveznika od iranskih balističkih projektila. Svakako, stručnjaci se slažu po pitanju toga da pomenuti sistem nema nikakve veze sa Iranom, već da predstavlja istureni položaj američkih raketnih potencijala koji ugrožavaju ruski odbrambeni potencijal. Rumunija je prihvatila da na svojoj teritoriji instalira pomenuti sistem nakon što su usled ruskog pritiska Amerikanci odustali od planova da se rakete instaliraju u Poljskoj, a osmatrački radar u Češkoj. [25] Ruski predsednik je izjavio da je Rusija zadržala pravo da se povuče iz sporazuma START ukoliko američki antiraketni štiti bude instaliran na Balkanu. Vidimo da budućnost sporazuma START zavisi od mnogobrojnih faktora i da je još uvek daleko od toga da predstavlja istorijsku prekretnicu. Ovo naročito dolazi do izražaja ukoliko uzmemo u obzir Severnu Koreju i Izrael koji uporno odbija da se izjasni po pitanju svog nuklearnog potencijala. Usled ovoga Egipat i Turska su planirali da na predstojećem samitu u Vašingtonu koji je posvećen smanjenju nuklearnog naoružanja pokrenu pitanje izraelskog nuklearnog potencijala i odbijanja ove zemlje da potpiše sporazum o kontroli i ograničenju nuklearnog oružja. Iz ovog razloga Benjamin Netanjahu je samo dolio ulje na vatru time što je odbio da učestvuje na pomenutom samitu. [26] S druge strane, britanski premijer Gordon Braun je izrazio spremnost da smanji broj podmornica sa nuklearnim projektilima sa četiri na tri. “Ako želite da sprečite širenje nuklearnog naoružanja, onda morate da se ponašate u duhu sporazuma o njegovom neširenju, a to znači da svaka zemlja koja ima nuklearno oružje treba da pokuša da smanji svoj arsenal.” Sudeći po ovome svet je zašao u mirnije vode jer makar postoji volja da se broj nuklearnih bojevih glava smanji, iako cifra 1.550, koliko ih imaju Rusija i SAD, i dalje zastrašuje. Međutim, čini se da najveću nepoznanicu i problem na međunarodnoj sceni ne predstavljaju ogromni američki i ruski nuklearni arsenali, već zemlje poput Severne Koreje i Irana, a naročito Izrael koji uporno krije broj nuklearnih bojevih glava i koji izbegava čak i svaki pomen o tome jer želi da zadrži ekskluzivno pravo na to da bude jedina zemlja u regionu koja će imati nuklearni potencijal. Ono što je bitno je da su u poslednje vreme odnosi između Izraela i SAD zahladneli zbog izgradnje izraelskih naselja na Zapadnoj obali, iako Netanjahu odbacuje kritike na račun politike Baraka Obame.[27] Takođe, daleko je manja opasnost od tzv. globalnog nuklearnog holokausta od opasnosti koja preti od lokalnih nuklearnih sukoba sa ogromnim brojem civilnih žrtava i nesagledivim posledicama. Naročito treba imati na umu Indiju i Pakistan, koji su već vodili četiri rata oko kontrole nad planinskim Kašmirom. Možemo samo da se nadamo da će razum ipak prevladati i da do najgoreg neće doći. Nuklearno oružje, ukoliko već postoji, treba da služi samo jednoj svrsi, a to je odvraćanje. I jedna jedina atomska bomba je više nego dovoljna. |