Сукоби у долини Нила - египатска обојена револуција?

Колико су немири озбиљни говори и податак који су саопштили египатски званичници да је из затвора широм Египта побегло на хиљаде затвореника укључујући и најмање један затвор у коме су се налазили исламски терористи. Агенција “АП” навела је да су затвореници побегли током ноћи уз помоћ наоружаних банди које су се сукобиле са чуварима.[2] Да је Египат на ивици грађанског рата сведоче и бројни извештаји о наоружаним људима који патролирају улицама као и људима који су приморани да се организују како би бранили своје домове и животе. У међувремену власти су, без додатних објашњења, затвориле познату арапску ТВ станицу “Ал Џазира” јавио је “BBC”.[3] Како са лица места извештава поменута информативна агенција, нереди не бесне само у Каиру већ и у Суецу.[4]

Док протести све више ескалирају, Барак Обама је у обраћању јавности позвао Мубарака да изврши обећане реформе.[5] У Египту војска обезбеђује локалитете од светског културно-историјског значаја укључујући Пирамиде у Гизи али и експонате од непроцењиве вредности који се чувају у музеју Каира.[6]

“Арапски експерти и политички аналитичари не нуде конклузиван одговор. Већи део пан-арапских писаних медија велича “Јасмин револуцију” која је срушила туниског диктатора хвалећи протестанте у Египту, Алжиру, Јемену и Јордану и остатку арапског света. У међувремену, арапски лидери налазе се у неугодној позицији и наизглед не противе се “вољи тунижанског народа” док у исто време настоје да не охрабрују ширење “демократског вируса” у властитим земљама”.[7]

Роберт Каплан (Роберт Каплан) такође наводи: “најизраженији аспект анти-владиних демонстрација које су уздрмале арапски свет представља чињеница која није у првом плану. Наиме, оне (демонстрације) не представљају одраз егзистенцијалних проблема са којима су суочени Палестинци под окупацијом Израела; нити су оне усмерене против Запада или чак Америке. Демонстранти су уперили свој гнев против незапослености, тираније, и општег недостатка људског достојанства и правде у њиховим друштвима. Ово представља талас промене у савременој историји Блиског истока.”[8]

Међутим, иако многи светски аналитичари укључујући и Роберта Каплана из “Foreign Affairs-a” сматрају да су таласи немира који су захватили Тунис, Јемен и сада Египат, суштински повезани и да имају изражену социјално-економску димензију јер арапски народи протестују против неправде која је оличена у репресивним режимима одговорним за корупцију и сиромаштво огромног броја грађана, случај Египта је далеко сложенији. Наиме, немири у Египту не укључују само незадовољство народа аутократским обликом владавине Хоснија Мубарака већ морамо узети у обзир и међународни положај Египта који је сасвим специфичан нарочито у светлу блискоисточног питања.

Колико су немири озбиљни говори и податак који су саопштили египатски званичници да је из затвора широм Египта побегло на хиљаде затвореника укључујући и најмање један затвор у коме су се налазили исламски терористи. Агенција “АП” навела је да су затвореници побегли током ноћи уз помоћ наоружаних банди које су се сукобиле са чуварима. Да је Египат на ивици грађанског рата сведоче и бројни извештаји о наоружаним људима који патролирају улицама као и људима који су приморани да се организују како би бранили своје домове и животе.

Комплексно египатско питање

Хосни Мубарак, актуелни четврти председник Арапске Републике Египат рођен је 4. маја 1928. год. Египатски председник који је имао изузетну војну каријеру, школовао се као пилот у бившем Совјетском Савезу. Мубарак је затим 1972. год. постао Начелник штаба египатског ратног ваздухопловства а 1975. год. постављен је на место потпредседника ове земље од стране бившег председника Анвара ел Садата. Након што је ел Садат, добитник Нобелове награде за мир након потписивања мировног споразума са премијером Израела Менахеном Бегином којим је Синајско полуострво враћено Египту, убијен у атентату на војној паради од стране исламских фундаменталиста, 14. октобра 1981. на место председника земље долази Хосни Мубарак који је од тада непрестано на власти у Египту. Његов претходник Анвар ел Садат, убијен је јер фундаменталистима у Египту није одговарало његово зближавање са Израелом и Вашингтоном, упркос томе што га је међу Арапима прославило успешно командовање армијом, и то нарочито на почетку трећег израелско-арапског рата 1973. године када су египатске снаге забележиле изненађујући успех на бојишту против израелских трупа. Након потписивања поменутог мировног споразума 1979. год. Египат, који представља једног од оснивача Арапске лиге која је основана 1945. год., избачен је из поменуте организације јер наводно није поступао у интересу арапских земаља, али је на то место враћен 1989. год. Било је сасвим очигледно да исламски фундаменталисти атентатом на ел Садата нису постигли ништа јер је одмах након његовог убиства на власт дошао Хосни Мубарак, који већ деценијама представља америчку узданицу у сузбијању фундаментализма и који је још више учврстио односе између Каира и Вашингтона.

Међутим, Мубараково тоталитарно управљање земљом довело је до тога да САД постану свесне да можда више неће моћи да се поуздају у дугогодишњег савезника по питању Блиског истока и да ће морати да траже другог човека који ће с једне стране представљати препреку успону фундаментализма а с друге бити особа на коју ће америчка администрација моћи да се ослони када су у питању њени витални национални интереси на Блиском истоку.

У том контексту, Американци као и опозиција у Египту на челу са Мохамедом ел Барадејом позивају Мубарака да спроведе суштинске социјалне, политичке и економске  реформе које подразумевају не само смену Владе већ и његов одлазак с власти. “Поручио сам председнику Мубараку и његовом режиму да што пре напусте Египат. Рекао сам да ће то бити боље и за Египат и за њих”.[9] Ел Барадеј је осим тога за канал “Ал Џазира” изјавио да Мубарак мора да што је пре могуће напусти земљу јер ће се протести против његове владавине само појачати.

Мубарак је као реакцију на немире сменио Владу и поставио је своје људе на нека од кључних места у њеном новом саставу. Тако је за подпредседника именован бивши шеф египатске тајне службе Омар Сулејман, кога многи виде као истинског наследника председника Хоснија Мубарака, а за премијера именован је човек из војске Ахмед Шафик, бивши главнокомандујући египатског ваздухопловства, што све не представља велико изненађење јер се Мубарак умногоме ослања на подршку војске.

Након што је ел Садат, добитник Нобелове награде за мир након потписивања мировног споразума са премијером Израела Менахеном Бегином којим је Синајско полуострво враћено Египту, убијен у атентату на војној паради од стране исламских фундаменталиста, 14. октобра 1981. на место председника земље долази Хосни Мубарак који је од тада непрестано на власти у Египту. Његов претходник Анвар ел Садат, убијен је јер фундаменталистима у Египту није одговарало његово зближавање са Израелом и Вашингтоном, упркос томе што га је међу Арапима прославило успешно командовање армијом, и то нарочито на почетку трећег израелско-арапског рата 1973. године када су египатске снаге забележиле изненађујући успех на војишту против израелских трупа.

Наравно, протестанти нису задовољни овом сменом јер у суштинском погледу она не представља никакву значајну измену Мубараковог курса. Ел Барадеј је том приликом изјавио следеће: “поштујем Сулејмана и Шафика, али сменити само појединце није довољно”.

Из света стижу бројне реакције

“Политика” је пренела заједничко саопштење француског председника Николе Саркозија који је разговарао са председником Египта Мубараком, немачке канцеларке Ангеле Меркел и британског премијера Дејвида Камерона поводом сукоба на улицама египатских градова које гласи: „веома смо забринути због догађаја у Египту. Признајемо улогу модератора председника Мубарака у последњих неколико година на Блиском истоку. Сада од њега тражимо да ту исту улогу игра у садашњој ситуацији у Египту. Позивамо председника Мубарака да по сваку цену избегава употребу силе на цивиле без оружја, док позивамо демонстранте да своје право испољавају на миран начин.”[10] Поменути шефови дипломатија позвали су Мубарака да уз помоћ састава нове Владе спроведе најављене реформе. Посебну димензију дају изјаве Барака Обаме који је такође позвао на смиривање ситуације у Египту. Барак Обама је учествовао у заседању Савета за националну безбедност који је разматрао политичку ситуацију у Египту, што представља индикацију од огромног значаја јер показује да је тренутно сва дипломатска пажња Вашингтона усмерена ка Египту што је потпуно разумљиво уколико узмемо у обзир чињеницу да је Египат веома битан фактор стабилности на Блиском истоку. Барак Обама је такође у бројним саопштењима позвао Хоснија Мубарака на уздржаност и апеловао на председника Египта да се држи својих обећања. “Управо сам разговарао са њим након његовог обраћања и саопштио му да је он одговоран за конкретизацију својих речи, у смислу предузимања конкретних корака и поступака који почивају на датом обећању. Насиље није начин за испољавање незадовољства египатског народа. Сузбијањем идеја никада се не може постићи да оне нестану”.[11]

Египатско-амерички односи: досадашњи чврст савез са ауторитативним Мубараком

Викиликс је објавио депеше које је проследио “Њу Јорк Тајмсу” у којима стоји да је стање са људским правима осетљива тема у разговорима између америчких функционера и египатског председника Хоснија Мубарака. Америчка амбасадорка у Египту Маргарет Скоби (Margaret Skoby) 2009. је упозоравала у својим депешама да би америчке дипломате приликом разговора са Мубараком требало да ублаже своје притиске који се односе на угрожавање људских права. Поменута амбасадорка је Хилари Клинтон наводно пренела да је Хосни Мубарак „проверени и истински реалиста који има мало стрпљења за идеалистичке циљеве”.[12]

На сајту америчког Стејт департмента стоји да су јаки и пријатељски односи између Сједињених Држава и Египта базирани на заједничком интересу мира и стабилности на Блиском истоку путем обнављања египатске економије, учвршчивања трговинских односа и промоцији регионалне безбедности. Осим тога, важан аспект билатералних односа чини и америчко учешче у модернизацији египатске армије као и константо учешће египатских снага у мировним операцијама УН, што додатно учвршћује војну сарадњу између САД и Египта.[13]

Исламски фундаментализам као неизбежни фактор

Највећу религијску организацију у Египту представља “Муслиманско братство” чији су представници у четвртак по први пут саопштили да ће подржати демонстрације. У међувремену, “BBC” је известио о хапшењу четворице функционера поменуте верске организације као и на десетине њених чланова. Поменута организација иначе представља највећу опозициону групацију у Египту.[14] Ипак, поменута организација за циљ има да свету покаже “истински ислам, ислам умерености и праштања који поштује плурализам у читавом свету”.[15] Ово је изјавио Мухамед Бади, нови лидер Братства конзервативни професор ветерине на универзитету Бени Суеф. С обзиром да је унутар организације победила конзервативна струја за очекивати је да се она повуче из јавног и политичког живота и посвети религијским питањима. Међутим, упркос овоме не смемо да занемаримо утицај који организација има у Египту. Дописник из Каира агенције “BBC“, Јоланда Книл (Yolande Knill) изјавила је да ће “курс који Братство изабре под Мохамедом Бадијем имати утицаја и ван Египта.”Братство је повезано и са другим исламистичким групама широм арапског света. Аналитичар Калил ал Анани упозорио је да “ће повлачење Братства из политичког живота, заједно са нетрпељивошћу Владе према исламистима створити вакум који би у будућности могли да попуне далеко милитантнији чиниоци”.

С тим у вези, не смемо заборавити чињеницу да је у току новогодишње ноћи у Александрији у коптској цркви подметнута бомба која је убила 21 особу православне вероисповести. То само потврђује да је исламски фундаментализам веома јак у Египту и да је Мубарак својом ауторитативном владавином фундаменталисте на неки начин држао под контрлолом. Тим поводом, један од највиших исламских верских вођа, шеик Ахмед ал Тајеб оптужио је и папу Бенедикта XVI за мешање у унутрашње ствари Египта јер је поглавар римокатоличке цркве позвао лидере света да заштите хришћане на Блиском истоку. Овај злочин изазвао је бројне протесте Копта који су затражили заштиту од председника Мубарака.[16] Председник је том приликом изјавио да је бомба била упућена и муслиманима и хришћанима. Он је у говору на државној телевизији изјавио да ће терористе стићи заслужена казна и да су у “напад умешани прсти из иностранства”, мислећи при том на исламске фундаменталисте широм арапског света. Осим тога он је поручио да терористи неће успети да дестабилизују Египат и да уведу раздор између хришћана и муслимана. „Цео Египат је мета, слепи тероризам не прави разлику између копта и муслимана”, истакао је Мубарак и додао да ће власти „пресећи везе између терориста и оних који кују завере против безбедности у Египту”. [17]

Не смемо заборавити чињеницу да је у току новогодишње ноћи у Александрији у коптској цркви подметнута бомба која је убила 21 особу православне вероисповести. То само потврђује да је исламски фундаментализам веома јак у Египту и да је Мубарак својом ауторитативном владавином фундаменталисте на неки начин држао под контрлолом.

“Постоји опасност да Египат падне у руке екстремистима или далеко тоталитарнијој влади. Зато су мирне реформе једини корак напред”, изјавио је данас британски секретар иностраних послова Вилијем Хејг. “То захтева да Влада Египта дозволи право на мирне протесте. То такође захтева да египатски народ своје ставове изрази мирним путем али такође и ширу Владу која би укључила и представнике опозиције”.[18] Међутим, он је одбио да каже да ли актуелни председник Мубарак треба да остане на власти јер није на “Британији да бира председника Египта”.

Многи сасвим природно повлаче паралелу између сукоба у Тунису који су довели до тога да бивши председник Зин Бен Али напусти земљу а да Мохамед Гануши, актуелни премијер састави прелазну владу и протеста у Египту. Многи увиђају сличност у погледу социјалних проблема који су довели до ескалације протеста у обе земље, што је несумњиво тачно. Али упркос бројним сличностима постоје и значајне разлике између протеста у Тунису и Египту. Наиме, армија Туниса није пружила подршку бившем председнику што није случај са председником Мубараком. Осим тога Египат представља, као што смо поменули, изузетно битан фактор стабилности на Блиском истоку и с тим у вези далеко је значајнији радикални исламски фактор који може веома лако да доведе до нестабилности у читавом региону.

Позадина сукоба и пројекције будућности египатске политичке сцене

Кључно је питање позадине сукоба и узрока који су довели до њих. Једно је сигурно, наиме, тежак социјални статус велике већине грађана Египта представља један од кључних фактора који су довели до ескалације насиља. Међутим, изузетно је значајно питање тренутка када се то догодило. Наиме, Мубарак је на власти у Египту од 1981. год. и сигурно је да економски проблеми у овој огромној земљи нису настали јуче. Поставља се питање шта је довело до тога да они баш у овом тренутку постану окидач за испољавање народног незадовољства. Осим тога, исламски фундаментализам, који је видели смо у Египту веома јак, никако не сме бити искључен као један од битних фактора дестабилизације. Мубарак је, упркос својој ауторитативној владавини, успевао да успостави одређену стабилност и да умањи утицај фундаментализма. С друге стране, такође је питање да ли би евентуални Мубараков наследник, нарочито уколико би то био продемократски опозициони лидер Мохамед ел Барадеј, могао да изађе на крај са растућим верским тензијама и са јачањем утицаја фундаментализма у Египту.

Чињеница је ипак да ће се дугорочно гледано, услед великог незадовољства народа, Мубарак тешко одржати на власти чега су у Вашингтону итекако свесни и стога чини се Америка постепено окреће леђа свом верном сараднику. Велики проблем представља досадашња политика Вашингтона који је подржавао Мубарака све док незадовољство није кулминирало масовним сукобима са полицијом. Мубарак је с друге стране, својим ауторитативним режимом држао фундаменталисте под контролом али то је представљало мач са две оштрице који би свакако могао да му се освети. Обама је то врло добро увидео али питање је којој политичкој струји ће се Египат у будућности приклонити. Дубоко незадовољство народа веома лако могу искористити различите политичке струје али и сами фундаменталисти.

Кључно је питање позадине сукоба и узрока који су довели до њих. Једно је сигурно, наиме, тежак социјални статус велике већине грађана Египта представља један од кључних фактора који су довели до ескалације насиља. Међутим, изузетно је значајно питање тренутка када се то догодило. Наиме, Мубарак је на власти у Египту од 1981. год. и сигурно је да економски проблеми у овој огромној земљи нису настали јуче. Поставља се питање шта је довело до тога да они баш у овом тренутку постану окидач за испољавање народног незадовољства.

Такође, чињеница је да опозициони лидер ел Барадеј окривљује Вашингтон за истовремено залагање за људска права а с друге стране подршку тоталитарном Мубараковом режиму. Међутим, ово се веома лако може објаснити чињеницом да он има веома мало реалне политичке моћи у самом Египту. Мохамед ел Барадеј, иначе добитник Нобелове награде представља умереног лидера који ужива подршку демонстраната, међутим кључно је питање да ли ће он, уколико буде заменио Мубарака успети да изађе на крај са фундаментализмом у овој земљи. Вашингтон је свестан да демократски оријентисани председник коме недостаје “чврста рука”, може попустити пред растућим утицајем радикалних исламских организација што Вашингтон не сме да допусти уколико жели да сачува своје интересе у региону. Осим тога ту је и питање Израела коме такође не би одговарао Египат као држава која је оријентисана ка радикалном фундаментализму.

Имајући све ово у виду кључно питање из угла Вашингтона гласи да ли ће САД моћи да контролишу евентуалног Мубараковог наследника. Од тога да ли ће Мубараков наследник успети да настави са политиком свог претходника која је подразумевала оштро сузбијање фундаментализма зависи да ли ће долина Нила остати стабилна или смо на прагу ескалације сукоба која може запретити да се пламен прошири читавом северном Африком и Блиским истоком.

Једно је сигурно, наиме, у Египту армија представља институцију која има највише ауторитета и респекта тако да и не чуди чињеница да је Мубарак управо потекао из редова војске што је такође случај и са актелним премијером и потпредседником. Армија представља кључан фактор стабилности у овој земљи и највероватније је да ће, упркос томе што ел Барадеј ужива највећу подршку народа, следећи Мубараков наследник управо доћи из редова армије иако је, као што ћемо видети, Мубарак за ту функцију припремао свога сина Гамала. Ово још више долази до изражаја уколико узмемо у обзир и чињеницу да ел Барадеј нема довољну подршку војске као ни одговарајућу политичку инфраструктуру јер има већу подршку на Западу него међу самим египатским политичарима. Исто тако, веома је важно како ће војска даље поступати јер се она до сада држала по страни и није се сукобљавала са демонстрантима. Осим тога, САД у армији Египта могу да виде ослонац који представља бедем против исламизације ове земље. Уједно морамо имати на уму да су сукоби у Египту огроман изазов за Вашингтон управо због тога што поменута земља представља важног савезника Сједињених Држава у региону тако да Вашингтону сигурно не би одговарало заоштравање сукоба што би радикални исламски фактор могао да искористи. Многи дакле с оправданим разлогом као Мубараковог наследника виде Омара Сулејмана који неоспорно поседује изузетно јаке везе у армији.

Вероватни Мубараков наследник

Еминентни часопис “Foreign Policy” као реалног Мубараковог наследника види управо Омара Сулејмана који, попут Мубарака, има веома успешну војну каријеру. Сулејман је без сумње веома способна личност и он може бити веома вешт лидер који би успоставио баланс на Блиском истоку. Сулејман је учествовао у “Јом Кипур” рату против Израела и пре него што је постао шеф египатске тајне службе такође је био на обуци у Совјетском Савезу.

“Многи добро информисани Египћани сматрају да ће следећи председник доћи из редова војске и да је ауторитативни Сулејман највероватнији кандидат. Велики број грађана сматра да би сиријски сценарио наслеђивања моћи довео до периода нестабилности и да би деспотизам који би представљао преношење власти са оца на сина представљао понижење за земљу која је дуго уживала статус предводника арапског света. У тренутној политичкој клими, у којој су демократске алтернативе затворене али народ упркос томе тражи промене, чини се да је Сулејман једина вероватна алтернатива Гамалу Мубараку.”

Следећи на потезу у египатској кризи свакако јесте сам Мубарак а његов највероватнији потез јесте да се, уколико се протести наставе, повуче у корист човека који поседује јаке везе у војсци и ужива њену безрезервну подршку. Међутим, његов наследник на месту председника једне од најмоћнијих исламских земаља и кључног савезника Вашингтона на Блиском истоку такође ће морати да заузме чврста став према исламском фундаментализму и то је управо разлог зашто су шансе да на то место ступи популарни опозициони лидер Мохамед ел Барадеј изузетно мале.

“Најзначајније је да је Сулејман посредовао у палестинско израелском конфликту, што представља највећи приоритет по националну безбедност Египта. Након што је у јуну 2007. Хамас преузео управу над Газом, Каиро се понашао као медијатор између Фатаха и Хамаса. Иако је покушај помирења две групе имао мало успеха, можда зато што је Египат изразито непријатељски настројен према исламистима, египатска спољна политика је задобила поверење од стране Сједињених Држава и Европске Уније”.[19]

Едвард Волкер (Edward Walker) бивши амерички амбасадор у Египту изјавио је за “CNN” да би војна интервенција означила крај не само армије већ и режима. Таква интервенција се није догодила у Тунису у коме је ауторитативни владар напустио земљу и тешко је да ће се тако нешто десити у Египту. На против, египатске снаге, које броје 450 000 војника имају велико поштовање и углед међу грађанима. Новинари извештавају о томе да људи поздрављају војне конвоје који улазе у Каиро и Александрију. Неки од њих су грлили војнике које виде као спасиоце од бруталности полиције. Чињеница, ипак гласи да је Мубарак очајан чим је позвао војску на улице и важно питање гласи колико ће армија остати лојална остарелом лидеру који већ три деценије гвозденом руком управља Египтом”.[20] Срдачан дочек који је приређен трупама илуструје степен подршке и кључну улогу коју војска ужива у египатском друштву. Ова чињеница чини да војска има потенцијално виталну улогу у тренутној кризи. Шибли Телхами експер за Блиски исток и сарадник Брукингс Института сматра да постоји дилема: “да ли ће они (војска) успети да успоставе ред а да истовремено не изгубе подршку. Од изузетног је значаја како ће се они понашати на улици.“[21]

Следећи на потезу у египатској кризи свакако јесте сам Мубарак а његов највероватнији потез јесте да се, уколико се протести наставе, повуче у корист човека који поседује јаке везе у војсци и ужива њену безрезервну подршку. Међутим, његов наследник на месту председника једне од најмоћнијих исламских земаља и кључног савезника Вашингтона на Блиском истоку такође ће морати да заузме чврста став према исламском фундаментализму и то је управо разлог зашто су шансе да на то место ступи популарни опозициони лидер Мохамед ел Барадеј изузетно мале.