Тигар није од папира - да ли је у блиској будућности могућ глобални сукоб Кине и САД?

Питању односа САД и Кине треба прићи из више углова и потребно је узети у обзир бројне факторе. Кина је недавно направила један искорак што се тиче глобалне констелације моћи, а то је увођење проширене зоне идентификације противваздушне одбране. Кина као прво има бројне територијалне несугласице са својим суседима - Јапаном пре свега, затим Јужном Корејом, која је проширила сопствену зону противваздушне одбране као реакцију на кинески корак, Вијетнамом, Тајваном, Филипинима. Кина све више постаје глобална поморска сила на Пацифику. Зато је природно да Пекинг долази у сукоб са осталим земљама које се налазе у кинеској интересној сфери. Све ове земље имају или могу рачунати на подршку САД. Вашингтон је директни савезник Токија, Тајпеха и Сеула, али исто тако обавезан је да брани Филипине и браниће их уколико им у догледној будућности запрети кинеска ратна флотила.

Међутим, Кина није само претендент на Пацифик. Градњом нуклеарних стратешких подморница на острву Хаинан и довођењем у готовост првог носача авиона „Лијаонинг“, који је Кина купила од Украјине, Пекинг претендује и на доминацију осталим светским морима. Кинески стратези су постали свесни да Кина не може рачунати на то да себе сматра светском велесилом, а да нема приступ светским морима[1].

САД своју глобалну супериорност умногоме заснива на премоћи своје флоте носача авиона, која може америчке морнаричке авионе допремити у практично било који део света. Кина је тек почела да парира Америци у овом погледу. Кинески носач авиона, који носи палубне ловце Ј-15 који су варијанта руских ловаца СУ-33, тек је недавно имао прво испловљавање и није напуштао кинеске матичне воде.

Кина претходно мора да истисне Американце из својих позиција на Пацифику. Стратези у Пекингу се осећају као да су у затвору. Сва та војна моћ је као тигар иза решетака. Кина има сва војна средства која су јој неопходна да „тихо“ истисне америчку пацифичку флоту из своје интересне сфере. Она већ неко време има пројектил којим може потопити америчке носаче авиона и то на удаљености од 1800 км. Кина располаже са око 60 лансера овог типа. Говоримо о противбродској верзији балистичке ракете средњег домета ДФ-21Ц, која поседује бојеву главу која има способност маневрисања попут бојеве главе руског интерконтиненталног балистичког система „Топољ“. Кинески противбродски систем поседује хиперсоничну брзину.

Међутим, најважније је да кинески систем има способност маневрисања, што га чини веома тешким за обарање неким од ракетних пројектила којима располажу америчке ракетне фрегате, које плове у заштити носача авиона. Ово је врло важно јер Кина овим системом, који ће се без сваке сумње и даље усавршавати и у погледу квалитета и квантитета, држи на одстојању главне носиоце америчке премоћи на мору.

Што се тиче поменутих територијалних несугласица са суседима, које се односе углавном на територијалне воде или спорна острва као што су Дијаоу или Сенкаку, Кина свакако неће одмах започети рат. Рат је нешто што кинески стратези и политичари сматрају последњом опцијом.

Кинеска филозофија премоћи је потпуно другачије конципирана од западне и темељи се на искуству једне цивилизације која у континуитету постоји хиљадама година. Кинеска филозофија је нераскидиво повезана са кинеском војном стратегијом и Кинези би радије чекали још стотину година да им глобални процеси крену наруку. Пекинг је играч на дуге стазе и сви морамо да запамтимо кинеску филозофску премису Лао Цеа која гласи: Боље је заробити непријатељску јединицу него уништити је. Кинези су тако поступали са Хонгконгом. Чекали су стрпљиво да истекне колонијални статус овог града и мирно га преузели. Сви на западу су се бојали да ће Кинези упропастити економију овог веома богатог града који је мултикултурно благо и бисер Далеког истока. Али кинеска мудра девиза „једна земља - два система“ омогућила је несметани развој овог града под кинеским окриљем.

Тајван је други по реду испит за Кину. Кина, упркос томе што је у том региону базирала огроман број балистичких система и што је прегруписала своју армију и флоту тако да се спреми за један огроман десант, и даље чека. Американци упркос својим изјавама нису и не могу да бране Тајван у случају рата, али Кинези и не желе да до њега уопште и дође. Кинези би радије ово острво, на коме влада Куоминтанг, партија која се одвојила од Комунистичке партије после Другог светског рата, преузели мирним путем. То ће се највероватније и десити зато што је Тајван већ до те мере културно и економски везан за своју матицу да Кина само чека погодан спољнополитички моменат да ово „побуњено“ острво прогласи својим.

Кинеска армија ипак мора да остане јака јер њени аргументи морају да почивају на сили, чак и уколико Кина нема намеру да ту силу и употреби. Кинеско ратно ваздухопловство опремљено авионима типа Ј-11, који представљају верзију веома успешног руског ловца СУ-27, спремно је да одговори на сваки изазов.

Кинеска противваздушна одбрана такође нимало технички не заостаје за руском. Кина је направила и свој систем С-300 који се показао веома успешан. Кина поседује и авионе типа Ј-10, који представљају лаке ловце и који су у потпуности направљени у Кини. Осим тога, Кина ради и на програму авиона са стелт карактеристикама Ј-20, који је у класи америчког Ф-22 „Раптор“ и Руског СУ Т-50. Осим тога, Кина ради и на још једном стелт апарату који ће представљати лаког ловца у рангу америчког Ф-35 ЈСФ. Име овог апарата је Ј-18.

Кина такође гради и своје дронове, односно наоружане беспилотне летелице са стелт карактеристикама, тако да и у том домену може парирати Американцима. Кина тако има све адуте у рукама да постане прва суперсила у свету за највише једну деценију. У овој анализи нисмо узели у обзир и растућу кинеску економију, која има све атрибуте да Пекингу омогући да постане и светска економска сила број један, упркос незнатним недавним успонима и падовима. Кина мора да мирним путем истисне Америку из своје периферије и тако себи омогући излазак на светска мора. Тек када Кина то буде била у стању да учини, она неће више бити спутана географијом и својим суседима. Као што смо рекли, Кина има све адуте да успешно води један високотехнолошки рат са још увек, али не задуго, најмоћнијом силом на свету.

Не смемо да заборавимо кинески свемирски програм, који је веома развијен и који може представљати претњу америчком. Кина, међутим, за Америком заостаје само у једном. Пекинг нема огромну количину стратегијских интерконтиненталних нуклеарних бојевих глава као САД. Кина у том погледу далеко заостаје за Америком, али има нуклеарне подморнице којима може гађати било коју тачку на америчком тлу. У неком глобалном нуклеарном рату, који обе силе настоје да избегну по сваку цену, неће бити важно ко колико има нуклеарних бојевих глава када и једна може изазвати толико разарање и проузроковати толико несреће.

Дакле, иако Кина не намерава да скоро води рат са Америком, а подсећамо да би то морао бити рат глобалних размера, она себе види као будућу светску силу број један са пуним правом. Кинески стратези настоје да транзит суперсиле, када ће Америка морати да призна да више није број један, протекне мирно. Американци већ напуштају први острвски ланац Кине и своју пацифичку флоту усмеравају ка лукама у Аустралији, Новом Зеланду и острвској бази Гуам. То су све показатељи да Кина успешно истискује Америку из своје поморске периферије, што је битан предуслов да искористи капацитете своје флоте, која поседује највише површинских бродова у региону, укључујући разараче, ракетне фрегате и друга пловила, и изађе на светска мора. Када то учини, то ће бити знак да је кинески тигар коначно напустио свој кавез.

Кинези су схватили да им изолационистичка политика не може донети светски примат и да кинеска флота мора искористити географију и повољни положај. Древна кинеска морнарица је у доба великих географских открића, по предањима из 15. и 16. века, својим огромним џункама, које су у то доба биле највећи бродови на свету, допловила до Арабијског полуострва у потрази за новим трговачким путевима. Али Кина никада није била освајачка сила, за разлику од осталих древних цивилизација, зато што је била оптерећена политичким проблемима између династија. Модерна Кина је потпуно другачија, њена економија влада светом, а армија прати ту стопу развоја. Доћи ће доба када ће кинеска морнарица поносно пловити водама Атлантика и Средоземља, као што то данас чине америчке флоте. Што више буде опадала америчка војно-финансијска-политичка моћ, тако ће расти једна нова и савремена Кина, која ће бити господар светских мора. Кинески тигар ипак није од папира и Кинези то врло добро знају.