Трампова победа и смрт мејнстрим медија на западу

Поверење грађана у медије пало је на најниже гране. Тренутно само око 31 одсто америчких грађана верује у истинитост онога што чују и прочитају у средствима јавног информисања, док је почетком седамдесетих година прошлог века то поверење било на преко 70 одсто.

Без обзира на то како се осећате и шта у будућности очекујете од победе Доналда Трампа на америчким председничким изборима, једна од неспорно позитивних тековина оваквог исхода јесте то што је оголио дугогодишње пропадање и готово клиничку смрт западних корпоративних медија.

Драстичан пад поверења у средства јавног информисања дуготрајан је и вишеслојан процес, који корене вуче још од другог ирачког рата и економске кризе с краја 2000-их, али је последњих година, након сурове цензуре за време пандемије короне и прошлих председничких избора, постало јасно да постоји огроман, практично непремостив јаз између онога што можете чути на телевизији и онога што људи заиста мисле и сматрају важним.

Све највеће америчке телевизијске мреже и новине, са изузетком Мардоковог "Фокс њуза", водиле су отворену и беспоштедну кампању против Трампа, приказујући га као новог Хитлера који само чека да дође на власт

Све највеће америчке телевизијске мреже и новине, са изузетком Мардоковог "Фокс њуза", водиле су отворену и беспоштедну кампању против Трампа, приказујући га као новог Хитлера који само чека да дође на власт како би почео са масовним егзекуцијама и депортацијама мањинских група у стилу Кристалне ноћи и одузимањем репродуктивних права женама по узору на заплет серије "Слушкињина прича".

Прогресивна воук агенда и "одбрана демократије" одабрани су за лајтмотиве политичке кампање демократа, игноришући чињеницу да обичан народ, независно од боје коже, пола и етничког порекла, највише тиште галопирајућа инфлација, лоше стање инфраструктуре и пораст криминала који је великим делом изазван неконтролисаном нелегалном имиграцијом.

Одбијајући да се суоче са реалношћу катастрофалних последица политике Бајденове администрације, водећи медији су, попут нојева, држали главу дубоко забијену у песку, инсистирајући упорно на томе да су кључна питања за будућност америчког народа борба против "системског" белачког расизма, право на убијање сопствене нерођене деце све до деветог месеца, неограничено финансирање и наоружавање режима у Кијеву и, што је свакако најапсурдније, привилегија притворених илегалних имиграната да мењају пол о трошку америчке државе.

Опсесивно бављење Трамповом личношћу и његовим скандалима а не реалним политичким питањима и проблемима који опредељују његове бираче да му дају глас на крају се обило о главу самозаљубљеној медијској елити која сада држи патетичне говоре и хистерично прети да, због љутње према селу које их није послушало, себи одсече ону ствар. Гласноговорници овог медијског наратива, попут Рејчел Медоу и Џој Рид са Ен-Би-Сија, Андерсона Купера и Ван Џоунса са Си-Ен-Ена, постали су трагикомичне фигуре које ни не покушавају да одглуме да обављају главну функцију и посао новинара – а то је да информишу грађане и објективно презентују чињенице – већ су се сладострасно препустили игри агресивног проповедања са висине и наметања сопствених предрасуда и мишљења као божанске истине.

Одбијајући да се суоче са реалношћу катастрофалних последица политике Бајденове администрације, водећи медији су, попут нојева, држали главу дубоко забијену у песку, инсистирајући упорно на томе да су кључна питања за будућност америчког народа борба против "системског" белачког расизма, право на убијање сопствене нерођене деце све до деветог месеца, неограничено финансирање и наоружавање режима у Кијеву

Резултати оваквог пристрасног и несимпатичног приступа довели су до тога да је, према истраживањима Галупа из октобра ове године, поверење грађана у медије пало на најниже гране. Тренутно само око 31% америчких грађана верује у истинитост онога што чују и прочитају у средствима јавног информисања, док је почетком седамдесетих година прошлог века, дакле у време великих друштвених криза и превирања због вијетнамског рата и афере Вотергејт, то поверење било на преко 70%.

Познати амерички новинар са Си-Ен-Ена Брајан Стелтер недавно је на друштвеним мрежама цитирао неименованог извршног директора своје телевизије који је, у приватном разговору, резигнирано приметио: "Ако је пола земље одлучило да је Трамп квалификован да буде председник, то значи да не читају и не гледају било какве медије, што опет значи да смо их заувек изгубили као публику. Трампова победа значи да су, у свом садашњем облику, мејнстрим медији мртви."

Упоредо са пропадањем мејнстрим медија и традиционалних канала политичке комуникације и презентације, дошло је резултирајућег процвата алтернативних медија и независних дигиталних платформи које су значајно демократизовале јавни простор и омогућиле да различити политички ставови и проказана мишљења нађу своју публику.

Трампова кампања је врло добро препознала овај историјски заокрет у медијском екосистему, па је тако Трамп, по саветима свог сина Барона, обилазио најслушаније подкасте као ниједан кандидат у историји пре њега, на којима је водио дуге, спонтане и свеобухватне разговоре, да би све кулминирало његовим појављивањем код Џоа Рогана само дан-два пре избора које је имало велики одјек и преко тридесет милиона прегледа.

С друге стране, Камала Харис определила се за традиционалне и уштогљене интервјуе на великим телевизијским мрежама, који су били строго контролисани и цензурисани, са досадним и унапред припремљеним питањима и навежбаним одговорима, што је још више допринело утиску о њој као неаутентичном и поверења недостојном кандидату.

Већ неко време јасно је да се читава медијска и јавна сцена незаустављиво сели на Интернет. Штампа је одавно мртва, тиражи новина нису ни 10% онога што су били пре само двадесетак година, а рејтинзи телевизијских информативних емисија показују да ће ускоро и телевизија морати да крене искључиво дигиталним путем.

То ствара једну нову реалност која даје могућност подкастима, друштвеним мрежама и порталима да се равноправно такмиче у информисању са некадашњим медијским гигантима.

Нажалост, када смо ми одрастали током деведесетих, важило је да оно што кажу Си-Ен-Ен и Кристијан Аманпур о рату у бившој Југославији бива прихваћено широм света као апсолутна, готово библијска истина, док данас рецимо тај исти Си-Ен-Ен не може никако да се избори са приказом догађаја на Блиском истоку који стварају ТикТокери, Телеграм канали, поједини инфлуенсери са Икса и други протагонисти и креатори алтернативне медијске реалности.

У једном тренутку, негде између измишљених извештаја о оружју за масовно уништење Садама Хусеина и стравичних лажи о вирусу и вакцинама за време ковид пандемије, западни мејнстрим медији су били коначно раскринкани, изгубили су тапију на истину и поверење својих конзумената. А поверење, једном када нестане, јако тешко се враћа.

У том смислу, победа Трампа само је завршни, коначни ексер у ковчегу онога што је некада била такозвана седма сила – монолитни ентитет који је служио као монструозна фабрика лажи и оправдања за најгнусније могуће чинове насиља, поробљавања и пљачке – а то је нешто што, независно од политичког опредељења, треба да обрадује сваког истинољубивог и правдољубивог човека на планети.

(РТ)