Успон и криза Европске уније (III) - Ауторитарни карактер европских институција

Ауторитарни карактер европских институција 

Непостојање демократског политичког система у ЕУ представља значајан узрок актуелне кризе. Еуфемистички се каже да у Унији постоји демократски дефицит. Европски парламент (ЕП) није суверено репрезентативно политичко тело као што су парламенти федералних држава. Кључне одлуке на нивоу ЕУ доносе неизабрани органи, који делују под одлучујућим утицајем највећих европских компанија и банака. 

Већина европских политика је регулаторне природе. Тај концепт управљања ослања се на немачку верзију неолиберализма, названу ордолиберализам. Заступници те доктрине сматрају да тржиште није спонтани поредак, већ да се активним мерама државе мора структурирати. Држава само утврђује правила по којима делује економски систем, а не меша се у исходе. Према одолибералима законодавство треба да буде  подређено либералном конкурентном тржишном  конституционализму.

У ЕУ доминирају регулаторна тела која не почивају на већинском принципу и демократским процедурама. У ситуацији кризе такав систем нема легитимитет и управљачки је неефикасан. Криза захтева политичка решења, а институционални дизајн ЕУ такво деловање онемогућава, јер у њој не постоје системска правила за решавање конфликата.

У ЕУ је фаворизован технократски, а не демократски начин одлучивања. Оваква пракса се оправдава чињеницом да у комплексним друштвима демократске институције постају управљачки неефикасне. Технократски начин управљања заснован је, наводно, на објективној регулацији и експертизи које су утемељене на тековинама научне и техничке цивилизације. То је администрирање које не почива на политичким одлукама и не ослањања се на филозофске или идеолошке норме. Ради се, наводно, о новим формама супранационалног неполитичког управљања, које не могу бити легитимиране на основу критеријума по којима се оцењује легитимност власти у националним државама. Одлука о томе да ли је нешто аполитично је политичка, тврди Карл Шмит. Присталице постојећих форми интеграција тврде да у европској политици не постоји фиксирани центар већ мрежа јурисдикција са несталним чланством и правилима за доношење одлука са промењивим роковима примене. Развијена је читава теорија о управљању са више нивоа (multilevel governance).

У ЕУ постоји огромна експанзија регулаторне власти на супранационалном нивоу уз паралелно слабљење  националне парламентарне контроле. Европска комисија има монопол легислативне иницијативе. Према француском уставу из  1799. Наполеон, као први конзул, имао је таква овлашћења. Прописе доносе најчешће Савет (министара) и ЕП заједно. У Бриселу је концентрисан мамутски бирокртаски апарат, само Комисја има 45.000 службеника,а њени годишњи трошкови досежу и до шест милијарди евра. 

 ЕУ чине историјски укорењене државе, поделе међу њима важније су од партијских подела. У националним политичким системима политички процеси су колико-толико транспарентни захваљујући деловању опозиције. Одлучивање у Брислу неразумљиво је обичним људима, процедуре су византијске

На нивоу ЕУ не постоји подела власти као у националним државама. Комисија није класични облик извршне власти, она је “чувар уговора”. Постоји јаз између великог обима регулативних овлашћења пренетих на супранационални ниво  и парламентарне контроле на истом нивоу. У ЕП не постоји подела на  власт и опозицију, он нема право законодавне иницијативе, не бира и не контролише владу, не може да намеће порезе. ЕП није арена у којој се конфронтирају алтернативе, не постоји партијска веза између њега и састава Комисије. ЕУ чине историјски укорењене државе, поделе међу њима важније су од партијских подела. У националним политичким системима политички процеси су колико-толико транспарентни захваљујући деловању опозиције. Одлучивање у Брислу неразумљиво је обичним људима, процедуре су византијске. Како су се овлашћења ЕП повећавала тако је опадало интересовање бирача да учествују на европским изборима. Политичко тело које не одлучује нама ауторитет. Да би добио политички значај и углед, ЕП би морао да има надлежност правог парламента. 

Нема ни говора о томе да на процесе одлучивања у ЕУ могу утицати обични грађани и мале државе. Овакав институционални аранжман настао је не само како би се поништиле тековине два века дугих социјалних борби у Европи (од 1789. до 1989) него и како би се довеле у питање темељне вредности европске демократске политичке културе. Европски грађани подређени су неизабраним бриселским олигарсима. Политичари без везе са бирачима не могу да креирају систем који служи обичним људима.

Интеграције су замишљене тако да нова политичка творевина не буде демократска, већ да функционише као супранационални правни поредак који гарантује економске слободе. Од почетка постоји тензија између демократије и интеграција.  Демократско политичко одлучивање је онемогућено, постоји само “аполитично” технократско управљање које се легитимира тиме што је утемљено у начелима слободне тржишне привреде. Институције су тако конципиране да стално буду нестабилне и да је због тога неопходна  бирократска интервенција. Владање је сведено на доношења технократских мера. Наводно, временски притисак онемогућава демократско одлучивање. Због велике брзине тржишних трансакција државе су изгубиле темпорални суверенитет.

ЕУ је институционални окивр који омогућава тржишиној машинерији да лиши националне државе и њене грађане ресурса  који су неопходни за демокрартску политичку динамику

ЕУ је институционални окивр који омогућава тржишиној машинерији да лиши националне државе и њене грађане ресурса  који су неопходни за демокрартску политичку динамику. Онемогућена је политичка интервенција на транснационлном тржишту. Нагласак је на продуктивности, предузетништву, мобилности фактора производње којима се оптимизује њихова алокација, на обарању цене радне снаге, повећавању ефикасности и спречавању редистрибуција. По принципу супсидијарности, социјална политка углавном је препуштена државама чланицама које не могу због конкурентних притисака, да доносе и примењују прогресивне мере. Супсидијарност се односи на оне области које не доводе у питање хомогеност јединственог тржишта. Децентрализација је институционални механизам који омогућава тржишту да спречи доношење политичких одлука које не одговрају капиталу. Он увек има излазну опцију.  

Створено је јединствено тржиште  на коме се “равноправно” такмиче развијене и мање развијене економије, а главни циљ је поправљање конкурентности. Због губитка суверенитета националних држава сиромашни никад на тај начин неће поправити своју позицију. Четири слободе уведене су да би се појачала конкуренција међу државама, да би се обориле плате, социјални стандард и порези на богатство и профит

Нагласак је до сада био на негативним, а не позитивним интеграцијама. Успостављене су четири слободе кретања: робе, услуга, каптала и рада. Створено је јединствено тржиште  на коме се “равноправно” такмиче развијене и мање развијене економије, а главни циљ је поправљање конкурентности. Због губитка суверенитета националних држава сиромашни никад на тај начин неће поправити своју позицију. Четири слободе уведене су да би се појачала конкуренција међу државама, да би се обориле плате, социјални стандард и порези на богатство и профит.

У периоду после доношења уговора из Мастрихта опада удео надница у БДП-еу.

Форме интеграција зависиле су од односа класних снага. У имплементацији четири слободе ЕУ има широке компентенције, одлучује се већински. У области опорезивања, незапослености и социјалне политике она има споредну улогу,  надлежност је уска и захтева се једногласност приликом одлучивања. У социјалној политици нагласак је на индивидуалној одговорности. Незапосленост се третира као индивидуални проблем, а не структурни.  Социјална политика у ЕУ није балансирање између интереса капитала и рада, него контрола  и утицај на понашање појединаца. Један министар у конзервативној шпанској влади својевремено је рекао да синдикати треба да падну као Берлински зид. 

У ЕУ не постоји јединствен политички народ, због тога она и не може да буде демократска.  Она је глава без тела, у њој постоје супранационалне политичке  институције, али нема европске нације. Од већ одавно формираних историјских нација не може се створити нова, европска. 

Демократија тешко може да буде ефикасан начин владања у културно хетерогеним срединама. То је готово немогуће када се верске, језичке и националне разлике поклапају са неједнаком економском развијеношћу, што је случај у ЕУ. У федерацијама културне разлике обично изазивају  ефекат поделе. 

У ЕУ не постоји јединствен политички народ, због тога она и не може да буде демократска.  Она је глава без тела, у њој постоје супранационалне политичке  институције, али нема европске нације

Креатори интеграција очекивали су да ће демократски дефицит бити компензован већом способношћу ЕУ да решава проблеме. Не може, међутим, један велики пројекат да успе без масовне народне подршке. Сви покушаји да се изврши трансфер лојалности са националног на транснационални ниво у ЕУ нису успели. Европеизација маса није постигнута за разлику од национализације до које је дошло у XИX веку. Осећај европејства постоји само у елитним круговима, код обичних људи преовладава национална лојалност. Не постоји европски  покрет одоздо. Покушај Јаниса Варуфакиса да оснивањем покрета Дием 25 створи паневропски покрет чији циљ би био формирање социјалне Европе, није до сада био успешан. Нема емоцијама набијене симболике нити масовног афективног везивања маса за ЕУ, у њој недостаје стабилизујући политички идентитет. Не постоји масовна подршка за концепт поделе суверенитета и Европу изнад нација. Није реално очекивати да ће бирачи пристати да се одрекну националног суверенитета да би омогућили технократско управљање. Национална држава и даље остаје фокус колективне лојалности  и арена демократске политичке делатности. ЕУ је политичка творевина налик империјама, она признаје дистинктне националне идентитете држава и грађана и у исто време подређује их у бројним областима бриселској  власти.

Главни циљ интеграција од почетка био је да се националне владе ослободе притисака од стране њихових грађана. Владе држава чланица подређене су наднационалној  недмократској политичкој творевини која не узима у обзир интересе обичних људи. Европске интеграције развластиле су  демократске националне институције, а нису створиле њихов пандан на супранационалном нивоу. Према неким проценама и до 80 посто најважнијих закона који се примењују у државама чланицама долази из Брисела. Хетерогена транснациоанална заједница интегрисана је  у јединствену тржишну економију без узимања у обзир различитости структура, традиција и институција. Наивно је уверње да се друштво може интегрисати само деловањем тржишних сила. 

Због великих компентенција ЕУ у најважнијим областима, избори у националним државама не могу да промене ништа. Демократске процедуре претворене су у празан ритуал, институције које имају демократски легитимитет немају моћ. Унија је тако замишљена да су губитници онемогућени да поправе свој положај колективним акцијама. Суверени нису народи и државе него међународно финансијско тржиште које представља најтоталитарнију власт у историји. У ЕУ закони тржишта победили су демократију. 

Бирачи су најслабија карика ЕУ, коментарисао је својевремено цинични Фајненшел тајмс, због тога што повренено доводе у питање доминацију елита. Ако се бирачи успротиве интересима моћних, њихове одлуке се игноришу или се покреће снажна   машинерија како би се дисциплиновали непослушни. Годинама су бирачи на референдумима у различитим државама гласали против неолиберланих европских политика:  у Данској о приступању еврозони  1992. и 2001; у Шведској 2001; у Ирској 2001. о уговору из Нице; 2005. у Холандији и Француској о Европском уставу; у Ирској 2008. о лисабонском уговору; у Грчкој 2015. о мерама штедње које су наметале ЕУ, ММФ и ЕЦБ. Септембра 1992. на референдуму  о уговору из Мастрихта у Француској 51 посто бирача било је за а 49 против  Против су били мање образовани и они са нижим примањима, незапослени и они  који се осећају напуштеним и живе у страху од будућности. За су, пак, били бирачи који припадају образованијим слојевима друштва са високим примањима и професионалци који живе у метрополским регијама. Две петине оних који су гласали против сматрали су да ће уз јединствену валуту Немачка доминирати европском макроекономском политиком и да евро неће довести до економског паритета Француске са Немачком. На референдуму о Уставу Европе 2005 у Француској 55 посто бирача је било против, а 45 за. У Холандији  ререзултат је био 62 посто прортив, а 38 за. За брегзит на референдуму у Британији  2016. биле су готово идентичне друштвене групе као оне које су 1992 у Француској биле против Мастрихта.  Обични људи мисле да ЕУ ради против њих. 

Бирачи су деценијама пасивно посматрали процес европских интеграција, а кад су се укључили у дебату, интеграције су се нашле у кризи. Технократске елите без  демократског легитимитета  нису способне да обезбеде јако политичко лидерство које би могло да утиче на преференције људи  путем убеђивања и аргумената

Иако су  у  Француској и Холандији бирачи одбили пројекат Европског устава, неколико година касније готово идентичан текст усвојен је као лисабонски уговор. Жан Клод Јункер тада је рекао да не постоји демократски избор  против европских уговора. После реферндума у Француској и Холандиј 2005. комесар  Гинтер Верхојген изјавио је: “Не смемо попустити пред уценама”. Текст оснивачких уговора  намерно је закомпликован како би био неразумљив бирачима. Италијански политичар Ђулиано Амато, који је био потпредседник Конвенције за будућност Европе која је израдила нацрт Европског устава, говорио је да ће бирачи тражити референдум уколико разумеју текст у првом читању. 

Бирачи су деценијама пасивно посматрали процес европских интеграција, а кад су се укључили у дебату, интеграције су се нашле у кризи. Технократске елите без  демократског легитимитета  нису способне да обезбеде јако политичко лидерство које би могло да утиче на преференције људи  путем убеђивања и аргумената. 

Будући да не постоји демократска арена унутар које би бирачи могли да изразе своје незадовољство радом европских институција, они се окрећу против ЕУ у целини. Тај недостатак отворио је простор за бујање ултрадеснице, тако да је данас демократија у ЕУ двоструко нападнута: од стране европских олигархија и ауторитарних националистичких лидера. Слабости институционалне структуре ЕУ и губитак   повернеја у традиционалне партије омогућили су ултрадесници да се представи као једини стуб националне одбране. Нацију она схвата као вечну, судбинску, моралну и есенцијалну  политичку заједницу, која мора да буде одбрањена на културном и социоекономском плану, уколико је неопходно и силом. У Бриселу је концентрисана бездушна технократска машинерија, говоре ултрадесничари, против које се треба борити мобилизацијом културних вредности. ЕУ они представљају као страну владавину од које нацију могу  ослободити само јако вођство и држава.

Обично се дешава да трибализам јача када је шира политичка структура у кризи. Уместо да сузбије национализам, Унија га је ојачала.

Европско право има примат у односу на правне поретке држава чланица, а нема демократски легитимитет. У систему власти ЕУ посебно је проблематична позиција Европског суда правде. Овај суд својим одлукама још из шездесетих година  прогласио се надлежним да ставља ван снаге одлуке држава чланица које нису у складу са оснвачким уговорима и другим актима ЕУ. Он делује као уставни суд без националне владе, устава и кохезивне нације. Својом јуриспруденцијом Суд еманципује економске слободе у ЕУ од стандарда успостављених националним уставима. Његова улога је креирање новог правног  поретка који одоговара крупном бизнису судским одлукама. 

ЕУ се никад није потврдила као суперсила у међународним односима. Она нема своју војску, није држава јер нема легитимни монопол физичке силе. Иако је Унија створена да буде најконкурентније тржиште, она у привредном расту никад није надмашила друге економије развијеног света. Нема евиденције о томе колико су, и да ли су, интеграције допринеле економском успеху у Европи после Другог светског рата. Истраживачи, ипак, истичу да је ЕУ регулаторна супер сила будући да се правила која она утврђује уважавају у целом свету. Предузећа изван Уније  која желе да буду присутна на јединственом тржишту морају  да поштују њене норме. 

ЕУ се показала као крајње неуспешна у ситуацијама економских и политичких криза: током балканских ратова деведесетих, финансијске кризе 2008, украјинске кризе, мигрантске кризе, пандемије вируса ковид -19 итд. Ни деловање преко супранационалних  институција, ни доношење одлука путем споразумевања националних влада, није било ефикасно. Током криза одлуке су угалавном  доношене мимо оснивачким уговорима предвиђених механизама. Тако, на пример, огромну моћ има неформална гурпа министара финансија из земаља које су део еврозоне. Ово тело, тзв. Еврогрупа, доноси судбинске одлуке за народе, а делује без икаквих прописаних процедура. Током пандемије вируса ковид-19 државе су масовно кршиле обавезе из уговора. 

 Било је очигледно да ће пандемија  још више продубити јаз унутар ЕУ  између Севера и Југа. Корона је највише погодила државе које од раније имају неодржив јавни дуг, попут италије и Шпаније. Оне немају монетарни суверенитет и не могу да се задужују код својих централних банака, али ни на финансијским тржиштима под повољним условима

Због институционалних дефеката ЕУ је најспорије реговала током пандемије вируса корона. Док су велике државе, попут САД, брзо деловале и упумпавале у своје економије трилионе долара како би се избегао економски  колапс, бриселска бирократија била је блокирана. Чак и председници влада најпогоженијих држава давали су оштре изјаве којима су упозоравали Европску комисију да мора хитно реаговати.  Било је очигледно да ће пандемија  још више продубити јаз унутар ЕУ  између Севера и Југа. Корона је највише погодила државе које од раније имају неодржив јавни дуг, попут италије и Шпаније. Оне немају монетарни суверенитет и не могу да се задужују код својих централних банака, али ни на финансијским тржиштима под повољним условима.  Немачка је брзо  реаговала и већ током пролећа отпочела са реализацијом програма помоћи својој привреди и становништву, који износи преко једног трилиона евра. Али, најмоћнија држава у Европи нема проблема са задуживањем. Њене државне обвезнице представљају најбоље хартије од вредности, она може да се задужује по негативним каматним стопама. Сигурније је имати те обвезнице него евре или доларе.

У време  када је пандемија била на врхунцу, једина могућност да ЕУ помогне Италији, Шпанији и другим презадуженим државама били су програми који постоје унутар Европског механизма за стабилност (ЕСМ). Ради се о финансијској институцији  коју чине чланице еврозоне, која помаже државама које су у финансијским тешкоћама тако што им одобрава кредите под условима који су повољнији  него на финансијским тржиштима. Ради се о некој врсти европског ММФ-а. Заузврат, држава која се нађе у таквој ситуацији мора прихватити структурне реформе. Укупан буџет овог механизма је 700 милијарди евра. Највећи део остварује се на финансијским тржиштима. Оснивачки удео влада је 80 милијарди (Немачка 27 посто, Француска 20 посто Италија 18 посто). Овакви кредити само би повећали јавни дуг већ презадужених држава. 

Када су сукоби око програма за решавање кризе почели да угрожавају сам опстанак ЕУ, лидери држава чланица коначно су 21. јула 2020. усвојили пакет помоћи од 750 милијарди евра. Новац ће бити прибављен тако што ће се Комисија задужити на финансијским тржиштима, а дуг ће бити отплаћиван из ЕУ буџета. Бесповратни грантови које ће добити државе износе 390 милијарди евра, а зајмови  360 милијарди. То значи да ће чланице ЕУ морати у наредном периоду да повећају своје доприносе ЕУ буџету.  Реализација програма још није почела, а и даље се воде расправе да ли је расподела средстава одговарајућа. 

Усвајање оваквог програма представљало је велико изненеађење будући да су се северне, богате државе, раније оштро противиле заједничком задуживању. Сматрало се да ће Немачка радије напустити еврозону него што ће прихватити ту опцију, зато што би на крају она, можда, морала да враћа дугове медитеранских земаља. Осим тога, питање је да ли је постигнуто решење у складу са оснивачким уговорима по којима буџет ЕУ мора бити избалансиран.

Сличан проблем постојао је у САД крајем XVIII века. Више савезних држава није могло да отплати обвезнице из времена Рата за независност. Како би проблем био решен, на инсистирање минисрта финансија и једног од “очева оснивача” Александра Хамилтона, 1790. усвојен је закон којим је федерална влада преузела дугове федералних јединица (Funding Act of 1790). Да би се обезбедила неопходна финансијска средства, уведени су нови федерални порези, између осталог, и на виски. Неким  државама, попут Вирџиније, које су већ биле отплатиле своје дугове, такво решење није одговарало. Дошло је и до тзв. “Виски устанка”.  Сматра се да је  одлука о преузимању државних дугова од стране федералне владе одлучујуће утицало на уобличавање америчког федерализма. 

Да ли је у ЕУ могуће такво решње, тј да Немачка, Холандија и друге богате државе отплате медитеранске дугове? Одговор је свакако одричан. Тако велике одлуке могуће су само у хомогеним политичким културама. Европски Фонд за обнову (Recovery fund) изнуђено је решење како би се страсти смириле и Унија очувала на кратак рок. Енглези би рекли: шутирање конзерве низ улицу.  

Вирус корона још једном је показао колико су изражени институционални недостаци унутар ЕУ и колико су непомирљиви сукоби интереса. Политичка творевина која није држава није способна да реагује у изванредним ситуацијама када је то неопходно

Вирус корона још једном је показао колико су изражени институционални недостаци унутар ЕУ и колико су непомирљиви сукоби интереса. Политичка творевина која није држава није способна да реагује у изванредним ситуацијама када је то неопходно. Пандемија је запретила да потпуно уништи легитимитет Уније због њене неспособности и неспремности да пружи помоћ у ситуацији изненадне биолошке опасности. Националне државе биле су ефикасније. Још једном се показало колики је заначај монетарног суверенитета. 

Не постоје моћне политичке снаге које би могле да изведу реформе ЕУ. Унутар постојећих институционалних аранжмана недостају демократски механизми помоћу којих би се ЕУ могла променити на корист обичних људи. У досадашњем току напредовање интеграција обично је уследило због спољашњих притисака.

Програме за трансформисање Уније у праву федерацију подржавају углавном само леволиберално оријентисани интелектуалци без политичког утицаја. Једна од идеја је конституисање еврозоне као трансферне политичке уније са демократским политичким системом попут оних у класичним федерацијама. Фискални трансфери су економски неопходни, јер без њих тржишни механизам не може да опстане. Како се могло видети из грчке кризе, богате државе категорично су против таквих мера. Историјско искуство, нажалост, показало је да се социјална солидарност не може проширити изван оквира националне државе. Постоји и десни концепт по коме ЕУ мора постати мања и хомогенија, што би омогућило  јаче  неолибералне интеграције. Идеја о Европи са две брзине  значи да би постојало чвршће интегрисано језгро које би чиниле најбогатије државе и колонијлано  подређена периферија.

Левица и криза ЕУ

 Ради се о империјалној творевини која се према малим државама и народима и алтернативним политичким покретима односи брутално и арогантно. Свака влада која би покушала да доведе у питање неолиберални консензус била би онемогућена одлукама  Европског суда правде и ЕЦБ

Радикални левичари углавном сматрају да европске интеграције не представљају интернационализам који би прогресивне снаге требало да подрже. Грчка криза срушила је мит о ЕУ као демократски организованој заједници равноправних народа. Ради се о империјалној творевини која се према малим државама и народима и алтернативним политичким покретима односи брутално и арогантно. Свака влада која би покушала да доведе у питање неолиберални консензус била би онемогућена одлукама  Европског суда правде и ЕЦБ. Раскид са неолиберализмом није могућ без раскида са ЕУ, сматрају радикални левичари. Ради се о институцији која је и створена да би биле онемогућене прогресивне политике у Европи. 

Сукоб друштвених класа у индустријском капитализму добија своје трајне институционалне форме само у демократски конституисаним националним државама. У постојећој Унији важније су поделе између северних и јужних држава него политичке поделе на левицу и десницу. Не постоје наднационалне политичке снаге које би биле у стању да у други план потисну поделе између држава. Ако левица крене од претпоставке да свако позивање на нацију  неминовно производи национализам, расизам, ксенофобију, империјалну и колонијалну носталгију, осуђена је на маргинализацију, јер остаје без додира са радничком класом и ширим слојевима. Интернационализам мора бити конкретан, не сме заобилазити национални ниво на коме се одвијају класне борбе. Демократија није могућа изван оквира националне државе, национални и социјалистички циљеви су компатибилни. 

Преко супранационалних политичких товоревина европске неолибералне елите настоје да пониште капацитете државе за вођење прогресивних политка, да сломе демократију и обезбеде акумулацију богатства на штету радних словјева становништва

Циљ европских интеграција је класни рат против сиромашних и враћање на модел капитализма XIX века. Преко супранационалних политичких товоревина европске неолибералне елите настоје да пониште капацитете државе за вођење прогресивних политка, да сломе демократију и обезбеде акумулацију богатства на штету радних словјева становништва.

Проевропска левица заговара концепт социјалне Европе која није само сцена за неограничену конкуренцију и за мобилност фактора производње него у исто време и заштита за жртве тржишне конкуренције. Такви циљеви не могу се постићи на националном нивоу, јер су државе чланице и саме укључене у конкурентну борбу у  којој оне на изазове реагују редуковањем пореза и социјалних трошкова. Држава благостања мора да буде усидрена у уставно реконституисаној наднационалној европској политичкој творевини. Уколико до тога не дође, народи и њихове државе  пливаће као дрво  на таласима прекограничног необузданог тржишта.   

(Аутор је политиколог из Зрењанина)