Успон и криза Европске уније (IV) - Немачка хегемонија

Немачка хегемонија 

Циљеви  европских интеграција од почетка су били обуздавање социјализма и СССР-а и везивање полусуверене Немачке у интегрисану мрежу  европских и НАТО институција  како њен економски раст не би дестабилизовао Европу. Први циљ је успешно остварен, други није. Уједињење Немачке довело је у питање дотадашњи концепт европских интеграција. Она данас има сличну позицију у Европи као после 1871.

Данас је више него очигледно да у ЕУ постоји немачка доминација. Ангела Меркел постала је фактички канцелар ЕУ

Средином седамдесетих ондашњи немачки канцелар Хелмут Шмит изнео је став да Немачка своје спољнополитичке и привредне циљеве не може да оствари  под националним именом, јер то буди страх код других народа због сећања на два светска рата. Због тога је Немачка изабрала да делује под европским плаштом, али таква стратегија биће само привремена, тврдио је Шмит, јер ће се убрзо видети да се Европа налази под немачким вођством. Данас је више него очигледно да у ЕУ постоји немачка доминација. Ангела Меркел постала је фактички канцелар ЕУ. 

Филозоф Јирген Хабермас сматра да је  током грчке кризе она уништила педесетогодишње настојање да се у Европи створи друкчија слика о Немачкој. Таква позиција Немачке био је један од главних разлога због кога је Велика Британија напустила ЕУ.

На једном предавању студентима у Хамбургу 1953. Томас Ман је рекао: ”Треба нам европска Немачка, а не немачка Европа”. ЕУ је данас претворена  у политичку творевину у којој доминира крупни капитал уз политичку подршку немачке државе.  

 И код немачких владајућих елита постоји страх да би отворена немачка хегемонија поново могла да подстакне ставарање савеза држава које се противе таквом односу снага у Европи. Због тога се сматра да је Немачка невољни европски хегемон

У периоду од 1871. до 1945. Немачка је угрожавала односе снага између европских држава, али није била доволљно јака да оствари хегемонију. Хенри Кисинџер својевремно је приметио да је она превелика за Европу, али премала за свет. Према Тимоти Гартон Ешу, она је сувише велика да би била обична европска сила,  али није  довољно јака да би била хегемон. И код немачких владајућих елита постоји страх да би отворена немачка хегемонија поново могла да подстакне ставарање савеза држава које се противе таквом односу снага у Европи. Због тога се сматра да је Немачка невољни европски хегемон. 

Присталице реалистичког приступа у међународним односима сматрају да хегемонија није деструктивна, напротив она доноси стабилност. Светска капиталистичка економија је нестабилна и склона кризама, па због тога најјаче државе треба да наметну своје вођство. Лево настројени аналитичари истичу да немачки владајући  кругови сматрају да немачко окружење треба ду буде под утицајем њене спољне и безбедносне политике. Оно мора бити корисно за немачки модел капитализма, за њену водећу улогу у Европи, као и да служи слабљењу немачких конкурената. Оваква позиција Немачке постиже се на два начина: путем моћи тржишта, тј. преко односа конкуренције који протагонисте из других држава приморавају да се прилагоде и подреде; и друго, преко присилног дисциплиновања путем мера штедње, демонтирања националног суверенитета и демократије. Уместо демократског одлучивања на супранционалном плану, Немачка фаворизује споразумевање између влада и доношење одлука у неформалним лидреским круговима. Тако њена моћ постаје изразитија. Мале и слабије државе настоје да што је више могуће наметну једногласност  у одлучивању како би се обуздала Немачка. Она је, и поред разних отпора, успела да постане главна сила ауторитарног капитализма у Европи. У ЕУ Немачка није лидер него експлоататор. Спасавање  других нација није  у немачком националном интересу.

Треба истаћи да Немачка не признаје апсолутни примат европског права у односу на свој правни поредак. Немачки уставни суд  донео је 2009. одлуку према којој су државе чланице господари уговора, само њихови парламенти могу одлучивати о даљем трансферу овлашћења на ЕУ. Развој ЕУ не сме ограничавати државе чланице у њиховим овлашћењима у економским, буџетским, културним, социјалним и безбедносним питањима. Маја 2020. Суд је осприо праксу ЕЦБ да на секундарном тржишту купује обвезнице држава чланица. Став да је намачки устав изнад оснивачких уговора о ЕУ може, наравно, да има само уставни суд најмоћније државе. Она може по сопстевном нахођењу да интерпретира европско право према својим интересима. Осим тога, Немачка често самостално наступа у међународним односима,  не марећи много за ЕУ.

Страх од евентуалног кинеског преузимања акција немачких фирми довео је до промене закона којим је омогућено Министарству приврде да блокира куповину акција немачких  компанија преко одређеног лимита од стране страних инвеститора

Немачка је на речима највећи заговорник слободне тржишне привреде. Међутим, иако је имала велике користи од кинеског економског раста, страх од евентуалног кинеског преузимања акција немачких фирми довео је до промене закона којим је омогућено Министарству приврде да блокира куповину акција немачких  компанија преко одређеног лимита од стране страних инвеститора. Такође, није дозвољено ни преузимање Фолксвагена. Канцелар Шредер је заступао став да Немачка треба да заштити своје “националне шампионе” од дисциплиновања од стране глобалних финансијских тржишта.  Слободна трговина се на Западу уважава само док домаћа привреда од ње има користи. 

Немачка је довољно моћна да може у међународним економским и политичким односима да заштити своје интересе и да не поштује правила кад јој не одговарају.

Почетком двехиљадитих њен буџетски дефицит био је изнад лимита од 3 посто БДП-еа који је прописан Пактом о стабилности и расту из 1997, али ипак, није трпела никакве санкције. Када је стабилизовала свој дефицит, од других држава тражила је стриктно поштовање правила. Иначе, буџетски дефицит Немачке 1995. износио је 9 посто БДП-еа.

 Њен главни оријентир су интереси крупног капитала и ставови немачких бирача који  не желе да плате цену за корист коју њихова земља има од ЕУ. Императиви немачке унутрашње политике доминирају Унијом као и “немачка идеологија” – ордолиберализам

Током разних криза Ангела Меркел упорно је избегавала системска решења, увек је инсистирала на ограниченим мерама како би постојећи систем био очуван. Аналитичари истичу како је она  политичарка без великих идеја која увек тражи привремена решења за текуће проблеме. Њен главни оријентир су интереси крупног капитала и ставови немачких бирача који  не желе да плате цену за корист коју њихова земља има од ЕУ. Императиви немачке унутрашње политике доминирају Унијом као и “немачка идеологија” – ордолиберализам.

Стиче се утисак да немачка владјућа елита настоји да што је могуће дуже очува статус кво у ЕУ и да није заинтересована за њено темељно реформисање. Како би постигла тај циљ, пружа најмање могуће уступке, који нису довољни да би се толико подељена политичка творевина као што је ЕУ очувала. Због огромне користи коју је имала од јединствене валуте, Немачка инсистира само на оним мерама које су неопходне да би евро био спасен. 

Давно је прошао послератни период у коме је Немачка настојала да буде конструктивна како не би платила високу цену за све што је чинила током ратова. Она  сада све агресивније наступа са позиција својих националних интереса и у ситуацијама када то шкоди европским интеграцијама.

Давно је прошао послератни период у коме је Немачка настојала да буде конструктивна како не би платила високу цену за све што је чинила током ратова. Она  сада све агресивније наступа са позиција својих националних интереса и у ситуацијама када то шкоди европским интеграцијама

Настојања  Француске да обузда моћ Немачке преко стварања супранационалне творевине су пропали. Ова земља са великом културом дефинитивно је престала да буде светска сила јуна 1940. после понижавајућег пораза од Хитлера. У првим периодима европских интеграција позиција Француске била је повољнија због тога што је Немачка имала тешку хипотеку нацизма. Како се она ослобађала тог терета и постала економски најјача у Европи, асиметрија моћи између две државе била је све изразитија.

У процесима интеграција циљ Француске био је да ојача наднационалне институције и фискалне капацитете ЕУ уз истовремено очување свог националног суверенитета. Заједничка пољопривредна политика вођена је у њеном интересу, али се данас сматра да је она најнеуспешнија европска политика. Довела је до хиперпродукције производње хране, а највећи добитиници били су власници земљишта и то из најбогатијих држава, а не они који раде. Субвенције је добијала чак и британска краљевска породица. 

Емануел Макрон је покушао поново да подреди Европу француским интересима амбициозним програмом по коме би ЕУ требало да буде аутономна глобална сила, попут САД и Кине. Такву улогу, по његовом мишљењу, не могу имати поједине европске националне државе. Француска и Немчка имају одговорност да воде тај процес. Устанак “жутих прслука” пореметио је његове планове о унутрашњим реформама и појачао немачке сумње да се Француска може реформисати. Осим тога, и богате северноевропске државе, које су немачке савезнице, противе се Макроновим идејама. Како би дискредитовала његов “велки план”, Меркел  му је предложила да француско место у СБ УН перпусти ЕУ, што је он одбио.

Идеја да Француска може бити стожер ЕУ је неуверљива. Француско-немачки дуопол је ствар прошлости. Како се могло видети током грчке кризе, одлуке су доносили  немачка канцеларка и председници ЕЦБ и ММФ. Иступање Уједињеног Краљевства још више је ослабило Фрнацуску. Током свог чланства оно се залагало  за проширење како би био ојачан суверенистички блок и имало је  балансирајућу улогу унутар ЕУ.

После скоро седамдесет година колико трају процеси европских интеграција резултат је немачка Европа. Данашња ЕУ делује као проширена немачка администрација преко које она уређује  системе периферних држава према својим интересима. Немачка, међутим, нема капацитет да буде коснтруктивни хегемон. У међународним односима хегемон је она сила која генерише јавно добро, које је доступно и другима. Доминација немачке политичке култура у којој је главна вредност приврженост правилима, спречава ЕУ да се користи  прагматичним одлукама за посредовање међу сукобљеним интересима и да се прилагођава непредвиђеним конфликтима. Криза је довела до повратка политике, у таквим историјским ситуацијама неопходне су политичке, а не одлуке засноване само на апстрактним правилима. Не постоји норма која је примењива на хаос, тврди Карл Шмит.

Показало се да технократска владавина није мања опасност за демократију од популизма. Хегемони дискурс о “великом цивилизацијском пројекту уједињене Европе” не може да неутралише антагонизам интереса. Да би конфликти различитих интереса били решени, неопходне су ефикасне демократске институције. Такве у ЕУ не постоје. Осим тога, последњих година појавиле су се и значајне идеолошке разлике међу државама. За владајуће режиме у  Пољској и Мађарској тешко се може рећи да заступају вредности за које се доскоро тврдило да су општеприхваћене у Унији. Такве разлике додатно компликују и продубљују кризу. 

Доба европске хегемоније у светском капиталистичком систему одавно је прошло. Економски успон Далеког истока довео је до радикалних промена у односима снага. Иако моћ САД опада оне су и даље светска супер сила. Европска унија у тој новој ситуацији  због своје привредне склеротичности и политичке подељености лако може постати периферија на Евроазијском континенту

ЕУ не може да постане наднационална супер држава са демократском јавном сфером која би функционисала у интересу већине становника и држава чланица. Стручњаци за међународне односе истичу да се ни САД  не боје распада ЕУ  и да у Европи оне могу наћи поузданијег партнера. Све је више аналитичара и политичких актера који сматрају да повратак на националне државе не мора бити трагедија. Ко мисли да је грађанин света, тај је грађанин ничега.

Доба европске хегемоније у светском капиталистичком систему одавно је прошло. Економски успон Далеког истока довео је до радикалних промена у односима снага. Иако моћ САД опада оне су и даље светска супер сила. Европска унија у тој новој ситуацији  због своје привредне склеротичности и политичке подељености лако може постати периферија на Евроазијском континенту. 

Раширено је мишљење да ЕУ у животу одржава само страх од њеног распада. Британски филозоф политике Џон Греј сматра да се ради о утопијском пројекту који ће изазвати хаос када буде пропадао, јер такви подухвати не нестају по унапред осмишљеном плану и полако.

(Аутор је политиколог из Зрењанина)