Зашто Турска не учествује у рату против "Исламске државе"?

Удари из ваздуха снага коалиције на радикалне исламисте "Исламске државе" не дају очекиване резултате, иако се део снага муџахедина после бомбардовања повукао из стратешког града Кобане, који се налази на самој граници Сирије и Турске.[1] Бомбардовање из ваздуха може бити ефикасно, али за победу увек је потребно имати војнике на терену. Пошто САД не желе да воде још један рат и нису спремне да њихови војници гину у борби против „Исламске државе“, трупе на земљи чине Курди и сиријска војска.

Иако се сиријска војска заједно са Курдима, којима је оружје дотурено из Немачке, бори против снага „Исламске државе“, и даље на западу са подозрењем гледају на алавитску владу у Багдаду. Иако су храбри борци, Курди не могу да издрже дуготрајнији притисак терориста „Исламске државе“, а сиријске снаге су претрпеле огромне губитке у борби против терориста које је запад подржавао.

Америка је директно створила „Исламску државу“, али сада је бомбардује јер се она отргла контроли и почела је да буде опасна претња за земље у региону. Ипак, ако Американци не желе да жртвују своје војнике, неко ће морати јер питање је колико сиријско-курдске трупе могу издржати чак иако имају подршку из ваздуха. Једини важни играч који се још држи по страни у региону јесте Турска. Иако се борбе воде буквално на њеној граници, турска армија се не оглашава. Турски председник Реџеп Ердоган очигледно у свему овоме види интерес Турске и свој лични циљ. Јасно је да Турска жели да има контролу над регионом Сирије и северног Ирака, као и да прошири своју сферу утицаја.

Анкари не одговара влада у Дамаску. Ердоган би желео да радикални исламисти који су у Сирију улазили из Турске свргну с власти алавитску владу и поставе марионетску владу која би извршавала налоге Анкаре. Осим тога, Турска не жели да се укључи у борбу против „Исламске државе“ јер перфидно не жели да ратује на истој страни на којој ратују сиријски војници и Курди.

Турска је у НАТО пакту, и има одређене обавезе које чланство подразумева. Међутим, чини се да се Турска оглушује о своје обавезе и да су западне силе, а пре свега коалиционе снаге које воде борбу против „Исламске државе“, љуте на њу. Високи званичник америчке администрације навео је следеће: „Присутан је растући бес због одуговлачења Турске да реагује да се спречи масакр, на око километар од њене границе. Без обзира на галопирајућу хуманитарну катастрофу у Сирији, они измишљају разлоге да не реагују да спрече још једну катастрофу. То није начин на који НАТО савезник реагује, док се одвија пакао на корак од њихове границе". Чини се да Турска игра једну игру и да својим ћутањем жели да испуни одређене циљеве. Први циљ јесте пад владе Башара ал Асада и уништење сиријске армије. Сиријска армија је озбиљна препрека ширењу турског утицаја и зато Анкара жели да та препрека буде елиминисана. Други циљ је што веће страдање курдског народа.

Турску не занимају курдске жртве, већ само празан простор који ће остати након масакра. Ердоган мисли да може да се нагоди са ђаволом и да сарађује са „Исламском државом“. Зашто да не, она се тренутно бори против његових традиционалних непријатеља. Ипак, ако жели да стварно натера Турску да се укључи у рат против "Исламске државе", Америка има толико начина. Вербалне изјаве су једно, а стваран бес је нешто друго. НАТО пакт и те како може да натера Турску да се бори уколико то заиста жели. Питање је зашто Вашингтон не притисне Ердогана више, толико колико је довољно да он мобилише турску армију.

Турска војска није за потцењивање. Напротив, она је најјача у региону и зато разлоге морамо да потражимо негде другде. Американци су одувек волели да се играју рата и зато имају сасвим сигурно спреман план којим ће наградити Турску. Далеко од тога да су Вашингтон и Анкара на супротним странама, напротив, они су врло блиски и спремају поделу утицајних сфера у региону након што се борба заврши. Међутим, „Исламска држава“ није играчка и врло лако може да се деси да сама Турска постане плен радикалних исламиста. У турским градовима са курдском већином већ се незадовољство преноси на улице.

У сукобу са полицијом погинуло је осамнаесторо људи. Њихови захтеви су били да се Турска укључи у борбу против „Исламске државе“. Уколико Ердоган буде наставио са својом игром, лако може да му се деси да буде суочен са немирима у сопственој земљи. У сваком случају, „Исламска држава“ је таква да представља претњу по читав свет. Ако Ердоган мисли да може да је укроти, он се силно вара јер муџахедини "Исламске државе" врло лако могу да нападну и Турску. У том случају америчко-турски план ће се сигурно распасти.