Samit NATO i saveznika u Beogradu: prilika ili bruka za Srbiju?

Od 13. do 15. juna u Beogradu održaće se samit država članica NATO-a[1] i saveznika koji će okupiti vojne i diplomatske predstavnike 69 zemalja što država članica što zemalja koje su članice Partnerstva za mir, Mediteranskog dijaloga i Istanbulske inicijative za saradnju. Sama činjenica da će u jeku NATO agresije na Libiju, Beograd biti domaćin jednog ovakvog skupa predstavlja ozbiljan povod za razmišljanje da li državna vlast i pojedini politički predstavnici, poput ministra odbrane Dragana Šutanovca, koji neprestano ističe da će ovaj skup predstavljati priliku za “promociju” Beograda i Srbije u kontekstu međunarodne saradnje, zaista ostaju dosledni politici vojne neutralnost Srbije. Reči pomenutog ministra da je i Finska bila domaćin NATO konferencije a da nije postala članica ove organizacije predstavljaju praznu demagogiju, jer nije bila Finska ta koja je bombardovana od strane NATO pakta, niti je u toj zemlji stradalo na hiljade nedužnih civila, uključujući i decu, u jednoj agresiji koja je za posledicu imala stvaranje jednonacionalne kvazidržave Kosovo.

Nekoliko činjenica o NATO paktu. Osim da je, kao što smo govorili ova organizacija preduzela bez odobrenja Saveta bezbednosti agresiju na jednu suverenu zemlju, tadašnju SRJ, ona direktno trenutno krši rezolucije Saveta bezbednosti 1970 i 1973 o Libiji i ponovo bez odobrenja istog saveta bombarduje jednu suverenu zemlju pod identičnim izgovorom zaštite civilnog stanovništva koje i samo strada pod udarima NATO bombi. Ali toliko o NATO paktu koji jasno predstavlja jednu čisto intervencionističku organizaciju koja služi da pod plaštom zaštite ljudskih prava ispunjava ekonomske i geostrateške interese pojedinih zemalja istovremeno bezobzirno bombardujući zemlje koje “krše” pomenuta “ljudska prava”. Bitno je šta možemo da kažemo o Srbiji i njenoj budućnosti i koliko će predstojeći samit NATO zemalja i saveznika značiti za nju.

Osim državnog vrha i predstavnika pojedinih političkih stranaka, većina građana Srbije je protiv održavanja pomenutog samita usled dobro poznatog razloga. Predstavnici NATO zemalja i vojne delegacije ne dolaze u Beograd kako bi promovisali međuregionalnu saradnju, već kako bi obezbedile još jednog potencijalnog saveznika na koga bi mogle da računaju u budućim „humanitarnim intervencijama“. S druge strane, održavanje samita jasno govori o tome kakav je spoljno politički kurs zauzelo naše političko rukovodstvo koje, sve nam se više čini, postepeno i neminovno naginje ka članstvu u Severnoatlantskoj organizaciji.

Dakle, da li predstojeći samit predstavlja priliku ili sramotu za Srbiju? Pre bi se reklo ovo drugo, jer NATO pakt neprestano nastavlja da manipuliše rezolucijama Saveta bezbednosti i da samoinicijativno preduzima oružane napade na suverene zemlje. Na primeru pomenute Libije postalo je pak, očigledno da postoji veoma stroga podela među samim državama članicama, poput Nemačke koja odoleva pritiscima da se aktivno uključi u vojnu akciju protiv libijske armije koja vodi sukobe protiv naoružanih pobunjenika. Da li predstojeća konferencija predstavlja priliku da se stavovi zemalja članica ublaže po pitanju Libije i da se postigne kakva takva kohezija kada je u pitanju stav prema ovoj zemlji teško je proceniti, ali gotovo je sigurno da će u Beogradu sigurno biti pomena o trenutnom stanju u ovoj severnoafričkoj zemlji. Ono što nas ipak najviše zanima jeste da li će samit značiti napredak u regionu i ojačavanje vojne saradnje? U tom kontekstu teško da će predstojeći samit nešto po tom pitanju promeniti, u smislu da će ova konferencija biti mnogo značajnija za okolne zemlje, koje su već članice NATO pakta, nego za samu Srbiju koja grca pod teškom ekonomsko finansijskom situacijom i u kojoj su životi običnih građana ugroženi do te mere da će se broj ljudi koji žive ispod granice siromaštva samo još više povećavati. Osim toga, roditelji ubijene dece u navedenoj NATO agresiji samo će doživeti dodatni bol usled gesta Srbije i njene vlade da Beograd ugosti vojne predstavnike onih zemalja pod čijim bombama su stradala njihova deca.

U ovom kontekstu oglasili su se i predstavnici opozicionih stranaka pre svega DSS-a i SRS-a koji su ukazali na činjenicu da predstojeća konferencija predstavlja sraman gest koji je uperen direktno protiv interesa same države Srbije. Portparol DSS-a Petar Petković  istakao je da je većina građana protiv tog saveza. “Kako je moguće da Srbija, koja je vojno neutralna, bude domaćin samita čiji je organizator saveznička komora NATO, zapitao je Petković na konferenciji za novinare. Prema njegovim rečima, očigledan cilj vlasti je da zbog ogromnog nezadovoljstva većina građana Srbije, kada je u pitanju pristupanje NATO paktu, taj skup ne bude promovisan u medijima”.[2]

Boris Aleksić, član Predsedničkog kolegijuma SRS smatra da održavanje NATO samita u Beogradu predstavlja povratak “ubice na mesto zločina”. On je precizirao da će se 13. juna ispred Predsedništva Srbije, na Andrićevom vencu u Beogradu, okupiti stranački funkcioneri, republički i pokrajinski poslanici i odbornici u Skupštini grada, dodajući da je o skupu obaveštena policija. “Tom prilikom biće izražen protest protiv politike vlasti u Srbiji koja je dozvolila da NATO, koji je ubijao civile u Srbiji, organizuje taj skup, što je još jedan od pokazatelja da vlast uvlači Srbiju u NATO”, rekao je Aleksić.[3]

S druge strane načelnik generalštaba Vojske Srbije general Miloje Miletić izjavio je u časopisu “Odbrana”[4] sledeće: “ciljevi predstojeće Strategijske vojne konferencije za partnere jesu produbljivanje i proširivanje partnerstva, saradnje i poverenja, te razmena mišljenja saznanja i iskustva o najaktuelnijim strategijskim i bezbednosnim pitanjima. Za nas je ovo jedan od načina da, uz uvažavanje opredeljenja o vojnoj neutralnosti, istovremeno iskažemo i opredeljenje o spremnosti na saradnju kada je to u interesu mira.“ Postavlja se pitanje na koji način strateški Srbija može očuvati vojnu neutralnost ukoliko se otvoreno teži ka jednoj organizaciji koja sasvim sigurno svoje globalne resurse ne stavlja u službu mira.

General Stefan Abriel, vrhovni komadant Savezničke komande za transformaciju, izjavio je istom časopisu da je ”cilj Strategijske vojne konferencije za partnere razmena iskustva i mišljenja o najvažnijim strateškim pitanjima od zajedničkog interesa. Zvanična tema konferencije je: “Nakon Lisabona: sprovođenje transformacije”. Pored toga u okviru radnih grupa eksperti za predmetnu oblast imaće priliku da razmene mišljenje o sledećim temama pri čemu kao najvažnije izdvajamo: “inovativne pristupe efikasnom razvoju kapaciteta” , “osiguran pristup globalnim zajedničkim resursima”, i “obuku, partnerstvo i pomoć”.

Od ovih tema strateški i globalno najinteresantnija je ova druga koja podrazumeva “osiguravanje” pristupa globalnim zajedničkim resursima. Činjenica je da je NATO paktu veoma stalo de resursa, na šta ukazuje i agresija na Libiju kao i strateško približavanje ruskim izvorima prirodnog gasa i nafte.

Kada je u pitanju reforma sektora odbrane i bezbednosti, Abriel je nagovestio da Srbija treba da koncipira i svoj koncept odbrane i bezbednosti prema modelima Severnoatlantske organizacije koji može podrazumevati i civilni sektor bezbednosti, što podrazumeva modeliranje bezbednosnih struktura Srbije prema jednom unapred zadatom modelu koji se svakako i logički kosi sa principom vojne neutralnosti.       

Dakle, šta će ova konferencija u bezbednosnom smislu doneti Srbiji? Ukratko ništa. Srbija neće dobiti na svom međunarodnom ugledu a NATO s druge strane polako pokušava da proširi svoj uticaj u Srbiji putem različitih samita i konferencija koje će više služiti samim članicama nego našoj zemlji uprkos uveravanju Dragana Šutanovca i Čedomira Jovanovića. Drugim rečima, predstojeća konferencija predstavlja javno poniženje i krajnje degutantni čin, jer su predstavnici vlasti očigledno zaboravili šta nam je NATO alijansa učinila 1999. god.

Pomenuti Čedomir Jovanović istakao je da izjava ruskog premijera Vladimira Putina da u slučaju pristupanja Srbije NATO paktu i eventualnog razmeštaja raketnog štita na teritoriji Srbije, ruske rakete sigurno biti usmerene prema Srbiji nisu “nikakva pretnja već kristalno jasan stav”.[5] “Ne idealizujem ni EU, ni NATO, ali moramo voditi politiku u skladu sa potrebama ove zemlje. Ulazak Srbije u NATO, za šta se zalažemo, garancija je za bezbednost u regionu i teritorijalne celovitosti zemlje”, objasnio je lider LDP-a, dodajući da ta stranka želi što pre Srbiju u NATO.[6]

Naravno, Srbiji bi koristila aktivna saradnja sa svim relevantnim bezbednosnim strukturama u svetu, ali u kontekstu neutralnosti nije joj potrebna ovakva konferencija jer ni u jednoj zemlji se iste godine nikada nisu održale konferencije NATO alijanse i Samita nesvrstanih, što govori o istinskoj i dubokoj podeljenosti u Srbiji, koja pokušava da nađe svoj put i istovremeno sačuva svoje vitalne nacionalne interese, ali ostaje bojazan da je državno rukovodstvo izgubilo kompas i da se neuspešno batrga u vođenju jedne ambivalentne spoljne politike. Navedimo tom prilikom stav državne sekretarke Tanje Miščević, koja je istakla “da kada neko kaže da će u Beogradu biti organizovan samit alijanse da je to dokaz koliko ne poznaje stvari”.[7] Ovo je interesantna izjava jer upravo časopis “Odbrana”, koji svoju prezentaciju ima na sajtu Ministarstva odbrane, u navedenom tekstu navodi reči generala Abriela da je poziv  upućen i “predsedavajućem vojnog komiteta EU, predsedavajućem Vojnog komiteta NATO, direktoru međunarodnog vojnog sekreterijata NATO, i vrhovnom savezničkom komadantu za operacije. Same reči generala Abrila direktno demantuju gospođu Tanju Miščević i sve one koji smatraju da će predstojeća konferencija poboljšati i ojačati status Srbije u bezbednosnom kontekstu.[8]