БиХ, Србија и Насер Орић

Хапшење муслиманског ратног команданта у Сребреници Насера Орића у Швајцарској, под оптужбама Тужилаштва Србије за ратне злочине да је учествовао у злочинима у лето 1992. године у Залазју и Доњим Поточарима код Сребренице заједно са још три Бошњака – од којих је један ратни командант полиције у Сребреници Хакија Мехољић – узбуркало је односе и унутар БиХ и између бошњачких политичара у Сарајеву и власти у Београду.

Представници удружења породица српских жртава у Републици Српској у хапшењу Орића виде могућност да он буде изручен Србији и тамо кривично гоњен макар за злочине над деветоро Срба које су заробиле муслиманске снаге на подручју Сребренице у јулу 1992. године. С друге стране, бошњачки политичари предвођени бошњачким чланом Председништва БиХ Бакиром Изетбеговићем, спремни су да Орића заштите од изручења на сваки могући начин. Изетбеговић је то недвосмислено показао и у фебруару прошле године када је - заједно са својим „љутим“ политичким противницима Фахрудином Радончићем, лидером СББ-а БиХ и лидером СДП-а БиХ Златком Лагумџијом - дао подршку Орићу и Мехољићу чим је објављено да је Србија расписала потреницу за Орићем и Мехољићем.

А сада – охрабрен не толико скромним бројем учесника скупова подршке Орићу под паролом „Сви смо ми Насер Орић“, колико једнодушним противљењем бошњачких политичара изручењу Орића Србији – Изетбеговић поручује властима у Београду да са њим преговарају о одустајању од захтева за изручење Орића.“Очекујем да Србија одустане од овога што се дешава са Орићем у Швајцарској, на вези смо, радимо то дипоматским каналима, са разним кабинетима у Србији, мислим да има наде да се таква ствар деси и да се на такав начин припреми посета (председника Србије Томислава) Николића и обиљежавање годишњице геноцида у Сребреници”, поручио је Изетбеговић[1].

Но, није баш сигурно да ће се „на такав начин припремити посета Николића“ Сарајеву 16. јуна, али је извесно да још има времена „да се таква ствар деси“. Да би се догодило оно што прижељкује Изетбеговић и остали, требало би да министарство правде Србије и Тужилаштво Србије за ратне злочине – или само једна од те две институције – одустану од захтева за изручење Орића, а рок им је до краја јуна.

Из Владе Србије за сада одговарају само простом реченицом да је то ствар правосудних органа, али никако да кажу да исти такав однос очекују и од Изетбеговића. А главни српски тужилац Владимир Вукчевић – који се појавио на једној међународној конференцији у Сарајеву баш када је Орић ухапшен у Швајцарској -  уопште не жели да коментарише овај случај.

Али, ако буду доследни и у Влади и у Тужилаштву, онда би у најмању руку требало очекивати да поднесу захтев за изручење Орића, тим пре што су у фебруару прошле године - када су расписали потерницу за Орићем - саопштили да имају чврсте доказе, укључујући и „сведока  који се налази у једној источној земљи, која је пријатељска Србији, под строгим режимом заштите и непосредни је сведок догађаја”[2].

Овај сведок или нешто од нових доказа којих није било у Хашком трибуналу, где је Орић ослобођен свих оптужби у жалбеном поступку[3], највероватније ће бити представљени надлежном суду у Швајцарској када се буде водила расправа о изручењу Орића, ако Србија поднесе захтев за изручење. Препрека изручењу не би требало да буде ни Протокол о сарадњи тужилаштава Србије и БиХ у предметима ратних злочина, који је потписан након што је расписана потерница за Орићем.

Представници власти у Београду имају и више него довољно простора за учтив и јасан дипломатски одговор Изетбеговићу, баш као и Вукчевић свом колеги Горану Салиховићу на челу Тужилаштва БиХ. Тим пре што се и Изетбеговић и Салиховић куну у “стручност” и “професионалност” Тужилаштва БиХ за ратне злочине, иако резултати рада тог тужилаштва пружају другачију слику.

Ако, рецимо, пођу од претходних случајева Ејупа Ганића и Јована Дивјака - које су судови у Лондону и у Бечу заштитили од изручења Србији која их је тражила због злочина у Добровољачкој улици 3. маја 1992. године над припадницима ЈНА – могли би, рецимо, да питају и Изетбеговића и Салиховића зашто ама баш никог до данас Тужилаштво БиХ није оптужило за злочин у Добровољачкој, ако су већ Ганић и Дивјак проглашени невинима, а и сам Дивјак је потврдио да је злочина било?

Даље, за разлику од Ганића и Дивјака, у случају Насера Орића постоје најмање два инсајдерска сведочења добро позната јавности. Једно је сведочење Ибрана Мустафића из његове књиге “Планирани хаос” које је потом поновио у више наврата у изјавама медијима.  „Када смо ону екипу заробљених на Залазју из затвора поново повели према Залазју и кад је почело клање, мени је допао Слободан Илић. Попео сам му се на прса. Био је брадат и чупав као животиња. Гледао је у мене и није проговарао ни речи. Извадио сам бајонету и директно га ударио у једно око, а затим провртио ножем. Није ни запомагао. Затим сам га ножем ударио у друго око. Нисам могао да верујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, тако да сам га одмах после тога преклао!” – тим речима је Орић препричао свој “подвиг” Мустафићу када га је овај посетио једне вечери у ратној Сребреници[4].

Ово Мустафићево препричавање Орић је назвао неистином, али сличан опис Орићевог клања предратног сребреничког судије Слободана Илића изнео је још један инсајдер, и то у изјави Окружном тужилаштву у Бијељини крајем 2008. године. Но, тај предмет убрзо је преузело Тужилаштво БиХ, а судбина предмета остала је непозната ево већ више од 6 година[5]. Поред ових, о ратним улогама Орића и “орићеваца” сведочио је недавно још један инсајдер, под мерама заштите у Хашком трубуналу током извођења доказа одбране Радована Караџића[6].

Но, упркос свему томе, Изетбеговић и Салиховић траже да Србија уступи БиХ предмет Насера Орића који се налази у српском Тужилаштву, при чему овај први не помиње да за ратне злочине “орићеваца” у Тужилаштву БиХ до данас ама баш нико није оптужен, а овај други не сматра да је дужан да макар сада каже где је то  у Тужилаштву БиХ “запело” да још ниједна оптужница против “орићеваца” није подигнута за злочине над Србима на подручју Братунца и Сребренице. Истини за вољу, ваља подсетити да су из Тужилаштва БиХ у јануару прошле године представницима Удружења породица српских жртава у Братунцу отписали да раде на укупно шест предмета, од којих “три треба да буду завршена до краја 2015. године, а преостала три до 2023. године”.

И сад, ако власти у Београду одустану од захтева за изручење Орића или ако он на крају не буде изручен Србији вољом других, није тешко замислити расплет. Када у Тужилаштву БиХ добију изјаву заштићеног сведока и друге доказе српског Тужилаштва, сарајевски тужиоци моћи ће сасвим растерећено да затраже одговоре од Орића и Мехољића, који су већ заштићени са свих бошњачких политичких страна. А можда ће и неко од тужилаца из Београда доћи у Сарајево да узме изјаве од тако заштићених Орића и Мехољића. Исход ће, ипак, бити исти: Орић и Мехољић остају заштићени и од изручења Србији и од озбиљне истраге у БиХ, власти у Сарајеву и Београду моћи ће до миле воље да наставе да граде добросуседске односе и још да међусобно хвале сарадњу два тужилаштва, а и власти у Бањалуци на миру ће моћи да наставе да воде структурални дијалог о реформи правосуђа у БиХ под патронатом ЕУ. А породице српских жртава у Подрињу наставиће да тону у очај, јер њих неће имати ко да заштити.