Босна против Србије, Међународни суд правде и Сребреница

Власти у Сарајеву су 1993. поднеле Међународном суду правде (МСП) захтев за покретање судског поступка против СР Југославије на основу Конвенције о геноциду [1]. Захтев је поднео амерички професор Френсис Бојл. Сарајево је тврдило да је у БиХ погинуло 250.000 за само годину и по дана рата и да је Илија Гарашанин био српски православни свештеник који је хтео својим Начертанијем да разори Отоманско царство, узорну мултиетничку државу у којој су поштована људска права много пре Универзалне декларације УН.[2] (Власти у Сарајеву никако нису могле да објасне контрадикцију између свог става да СРЈ није чланица УН док истовремено туже ту државу пред судом УН.)[3]

СРЈ је поднела контратужбу против БиХ 1995. У контратужби су навeдени докази о злочинима муџахедина и расистичка (и релевантна за процес, за разлику од Начертанија) Исламска декларација Изетбеговића. Такође, СРЈ условила је успостављање дипломатских односа са Сарајевом решавањем судског спора. У том контексту, српски члан председништва БиХ је именовао козаступника БиХ пред МСП. (Он је чак и писмом из 1999. обавестио суд да БиХ одустаје од тужбе против СРЈ).

Након 5 октобра, СРЈ одустаје од континуитета са СФРЈ, подноси нови захтев за чланство у УН и једнострано повлачи тужбу против БиХ. Овај гест добре воље је пратило и успоставање дипломатских односа (и серија извињења највиших државних фукционера из Београда). СРЈ подноси и Инцијативу да МСП ex officio преиспита своју јурисдикцију.

Међутим, МСП скандалозном одлуком из 2003. дозвољава да се настави поступак против државе за коју је утврђено од стране СБ УН и Генералне скупштине 2000. да није била чланица УН у периоду на који се односи тужба.

Да би правни скандал био још већи, МСП само годину дана касније доноси супротну одлуку. Одбацује тужбе СРЈ против 10 НАТО држава јер су оне поднете у време када СРЈ није била чланица УН.

После овакве правне ''припреме'' почиње усмена расправа пред МСП. Српски тим на челу са професором Радетом Стојановићем на неозбиљан начин доказује своје тврдње. Тврди да је СФРЈ била мултиетничка земља у којој није било никаквих међунационалних проблема. ''Доказ'' за то је био несметан долазак немачких туриста на летовање(?!). Такође, неозбиљно је било и сведочење политичара Драгољуба Мићуновића и Душана Михајловића (који је чак говорио о томе како је предводио младе извиђаче у Србији).

Ипак, највећа грешка је било позивање Мајкла Роуза, бившег команданта УНПРОФОР-а као кључног сведока одбране. Генерал је изјавио пред МСП : ''Војне снаге под командом генерала Младића су починиле највише ратних злочина и зверстава у том грађанском рату... [4]. Затим је говорио о наводном ангажовању ваздухопловства СРЈ у БиХ: '' Београд никада није ништа тврдио за бомбардере, али пилоти су били сахрањени -имали су војну сахрану, бар сам тако чуо - у Југославији''. Коначно, Роуз је закључио, иако није био у Сребреници да је: ''Режим са Пала починио геноцид''.

После оваквог (разарајућег по одбрану) сведочења, нису много вредели ни правни аргументи Саше Обрадовића и Наташе Фоно-Ивановић да ни Хашки трибунал није утврдио посебну намеру неопходну за геноцид, dolus specalis. Такође, они су оспорили, позивајући се на тумачење Комисије за међународно право УН, прешироко и креативно тумачење босанске стране појма геноцида. Наведени су докази о лечењу 13.500 муслимана и Хрвата 1993. у болницама у Бања Луци, о сарадњи са Фикретом Абдићем . Постављено је и питање - ако је постојао код босанских Срба dolus specalis, зашто геноцид није извршен у Жепи, другој заштићеној енклави у том подручју која је пала у руке ВРС у истом периоду кад и Сребреница? [5]

Занемарено је од стране већа и оно што је пред МСП изнео Владимир Милићевић, официр МУП Србије. Он је изнео доказе да је на територију Србије (Бајину Башту) без икаквих проблема пребегло око 450 бораца бригаде из Жепе (ти војници су збринути и дозвољено им је да касније оду у западну Европу).[6]

Веће МСП није узело у обзир чак ни признање (донето у сагласности са тужилаштвом) Биљане Плавшић пред Хашким трибуналом у којем она негира постојање геноцидне намере или геноцидног плана руководства Републике Српске.

Веће се позвало на пресуду Хашког трибунала у случају Крстић (у којој није утврђен dolus specalis већ само Крстићево обезбеђивање аутобуса за евакуацију људи из Сребренице).[7]

'Доказ'' за веће је био и разговор (без сведока) Весли Кларк – покојни Милошевић у Дејтону ( верзију тог разговора осим Кларка наравно нико не може да потврди ).Коначно, кључни ''доказ'' за наводну кривицу Србије је била изјава министра иностраних послова Вука Драшковића из 2005. у којој он оптужује своју државу. [8]

На основу оваквих правних конструкција МСП је Србију 2007 прогласио кривом зато што није спречила геноцид у Сребреници (и што није казнила одговорне ).

На такву скандалозну пресуду МСП се позива 2015. Велика Британија када тврди да се у Сребреници догодио геноцид.

Bosnia against the Federal Republic of Yugoslavia, and the International Court of Justice in the context of postmodern theory.

Summary: The Federal Republic of Yugoslavia in the early nineties came under the impact of the new postmodern theory in international law . Postmodernist theory is based on the idea that public international law as a branch of law rights practically loses its significance , but not its parts , such as human rights and international criminal law . Based on these informal practices run the so-called humanitarian interventions and trials before the International Court of Justice . The most famous example of such selective enforcement of public international law by the International Court of Justice is in the case of Bosnia and Herzegovina against Yugoslavia . Application and postmodernist The theory postulates are in fact , an indication of regressive trend in the development of international law.

Keywords: International Court of Justice, the Federal Republic of Yugoslavia , postmodern theory , public international law.