понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Бриселске препреке пред БиХ и НАТО мине у Сарајеву
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Бриселске препреке пред БиХ и НАТО мине у Сарајеву

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Дурмановић   
уторак, 02. јул 2019.

Пре нешто више од месец дана Европска комисија(ЕК) објавила је своје Мишљење о захтеву Босне и Херцеговине(БиХ) за чланство, у коме је мање-више поновила своје раније услове које власти БиХ треба да испуне ако желе да БиХ добије кандидатски статус. Но, извршна власт на нивоу БиХ није формирана ни девет месеци после избора, па онда ни технички није могуће почети испуњавати услове ЕК.

У том недовршеном послу сада није запело око услова ЕУ, већ о захтеву политичара који заступају већину бошњачких бирача у Федерацији БиХ(ФБиХ) да Република Српска(РС) пристане на слање првог годишњег плана НАТО-у којим би БиХ отпочела реализацију обавеза из Акционог плана за чланство БиХ(МАП) у НАТО алијанси. Српски политичари, превасходно Милорад Додик, одбијају да то учине јер су уверени да после слања тог првог годишњег плана више неће моћи зауставити БиХ на путу у чланство у НАТО-у, а они су опредељени за војну неутралност РС и БиХ. Додик је, као компромис, понудио продужење Индивидуалног плана о сарадњи БиХ и НАТО-а(ИПАП), који истиче на јесен, али лидери СДА и ДФ-а, Бакир Изетбеговић и Жељко Комшић, о томе не желе ни да разговарају, а ништа више жеље не показују ни у остале две релеватне странке које окупљају бошњачке бираче, СББ Фахрдуина Радончића и СДП БиХ.

Изетбеговић и Комшић нуде другачију врсти нагодбе, према којој српски политичари треба да усвоје годишњи план за активацију МАП-а, а да се о чланству БиХ у НАТО-у за 5-10 година - колико процењују - одлучи или у Председништву БиХ или на референдуму у целој БиХ. Ова нагодба, међутим, није прихватљив српским политичарима, јер знају да би на референдуму већина бирача(Бошњаци и Хрвати) гласала за улазак у НАТО, а да би се, у случају да о томе одлуку доноси Председништво БиХ, српски члан колективног шефа државе нашао под огромним западним притиском, па макар иза његовог одбијања стала цела Народна скупштина РС. Ваљда зато су проценили да је боље сада - када је тај притисак слабији - уопште не ићи даље на пут ка НАТО-у, него дочекати да се њихови политички наследници за десетак година нађу пред свршеним чином.

Није, међутим, јасно зашто бошњачки политичари баш сада инсистирају да ступе на тај пут ка НАТО-у без повратка, иако немају ни снажну подршку Запада да то сада траже, а ни подршку водеће хрватске странке ХДЗ-а БиХ Драгана Човића, која се исто залаже за слање годишњег плана НАТО-у, али то не сматра садашњим приоритетом. Човићев ХДЗ нуди трећу врсту нагодбе: да се не инсистира на слању годишњег плана као услова за формирање новог Савета министара БиХ, као што чине СДА и ДФ, већ да се прво Савет министара формира , а да се онда нађе нека дипломатска формулација према којој би се, отприлике, све три стране обавезале да не скрену са НАТО пута.

Велико је питање да ли и сам Човић зна да формулише ту своју "wин-wин" комбинацију, како је сам назива; можда би се са Додиком некако и договорио око формулације, али са Комшићем то никако не изгледа изводљиво. Поврх тога, Изетбеговића у септембру чека Конгрес СДА на коме ће морати добро да се озноји да остане на челу најјаче бошњачке странке. Изгледа да Изетбеговић чврсто верује да би му улазак у било какву нагодбу са Додиком и Човићем по поменутом Човићевом предлогу само отежао положај у странци, па зато до краја септембра не треба ни очекивати да Изетбеговић имало попусти. До тада би сваки могући договор о овој теми између Додика, Човића и Изетбеговића био раван чуду, дочим после тога ни чуда неће бити немогућа.

Али, тада ће, опет, остати други камен спотицања на путу ка ЕУ. Елем, у поменутом Мишљењу ЕК говори се о три ствари о којима никада није ни било сагласности, али је било пронађено одрживо средње решење, такозвани механизам координације. Реч је о механизму кроз који "пролази" усвајање правне стечевине ЕУ на начин да је све три стране прихвате, тамо где се пристанак све три стране тражи. То је негде око трећине надлежности БиХ, док се остали закони усвајају на нивоу ентитета, односно у договору ентитета и кантона у ФБиХ.

 Међутим, из неког разлога администрација у Бриселу сматра да је то превише споро, па су у први план поново избацили нове-старе идеје о којима нема сагласности три стране у БиХ. "Потребно је осигурати пуну оперативност Заједничког парламентарног одбора између Европског парламента и Парламентарне скупштине БиХ" - тако гласи једна од услова ЕУ. То би требало да значи да се очекује да овај одбор убудуће доноси одлуке простом већином гласова - што су представници Европског парламента у одбору више пута покушали да наметну - чему се противе представници РС, инсистирајући на консензусу представника оба ентитета у одбору.

Други услов такође је супротстављен ставовима РС. "Да би се унапредило функционисање институционалног оквира БиХ, потребна је правна сигурност о расподели надлежности на различитим нивоима власти. Штавише, да би се осигурала правна сигурност и пре приступања ЕУ, БиХ ће морати усвојити супституцијску клаузулу која ће држави омогућити да привремено врши надлежности других нивоа власти у случају да исти делују у супротности са прописима ЕУ" - тако је употреба "супституцијске клаузуле" формулисана у најновијем Мишљењу ЕК.

Механизам координације се показао као делотворан и против централистичких и против сепаратистичких тенденција, јер се њиме одржава суштински дејтонски међуентитетски и међунационални баланс у БиХ, а може се напредовати у процесу преузимања правне стечевине ЕУ

Овај предложени механизам пре десетак година у Бриселу и Сарајеву су називали "европском клаузулом", али пошто су у Бањалуци протумачили да би увођење те "клаузуле" могло послужити за стварање кључа-калауза којим би било могуће развалити/суспендовати механизам ентитетског гласања у Парламентарној скупштини БиХ - компромисно решење је пронађено у стварању механизма координације.

Уз све тешкоће, механизам координације се показао као делотворан и против централистичких и против сепаратистичких тенденција, јер се њиме одржава суштински дејтонски међуентитетски и међунационални баланс у БиХ, а може се напредовати у процесу преузимања правне стечевине ЕУ. Тачно је да је тај напредак спор, али имајући у виду сложену структуру БиХ - као ни једне друге државе која је чланица ЕУ или претендује на чланство у ЕУ - тешко је очекивати другачији темпо. Све док у Сарајеву на постојање РС гледају као на постојање неке имагинарне административне творевине, а не као стварне уставне компоненте БиХ.

Зато ће захтев за увођење "супстутуцијске клаузуле" бити нови-стари камен спотицања на путу БиХ ка ЕУ, који бриселски предлагачи додатно цементирају својим најновијим инсистирањем. Отуда се тај бриселски захтев може сматрати лицемерним кад год неко из ЕУ поручи како тобоже жели да БиХ што пре приступи ЕУ.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер