Бриселско “обећање” и Лагумџијино “радовање”

Десетог октобра у Бриселу било је онако као што смо предвиђали неколико дана раније, а што, руку на срце, није ни било тешко предвидети: лидери пет водећих странака Бошњака и Хрвата у Федерацији БиХ нису се успели ни приближити договору о начину избора чланова Председништва БиХ, а ни са представницима Срба из Републике Српске нису постигли договор о механизму координације у “процесу приближавања БиХ Европској унији“. Истини за вољу, о поменутом механизму се на том састанку готово није ни говорило, па су Срби углавном слушали и гледали о чему европски комесар Штефан Филе преговара са бошњачким и хрватским политичарима.

Бриселско “обећање”: усмени “нон папер”?!

Након састанка остало је нејасно шта је Филе понудио својим гостима из ФБиХ, јер никакав радни документ са састанка није „процурио“ у јавност, сем што се, је ли, незванично тврдило да је пред учеснике био стављен некакав „нон папер“, али нико није „открио“ шта у њему пише. А и оно што су рекли неки од учесника и они који себе сматрају добро обавештенима, не може се сматрати зготовљеним предлогом ЕУ. Тако је представник СДА изјавио да “модел који су понудили представници Европске комисије предвиђа да један кандидат из ФБиХ који добије највећи број гласова буде изабрани члан Председништва БиХ, док се други члан такође бира са територије целе ФБиХ, али се гледа из којих пет кантона је први члан Председништва добио највећи број гласова. “Тада други члан треба бити из друге етничке категорије или реда осталих и већина његових гласова треба доћи са територије осталих пет кантона из којих није већину добио први члан Председништва БиХ”, рекао је потпредседник СДА Шефик Џаферовић.     

Према речима лидера ХДЗ-а БиХ, понуђени предлог је прихватљив “онако како га је он схватио”. ”Идеја је изнесена само усмено, а у расправи о тако озбиљној теми увек постоји стотине ситних нијанси које могу бити проблем. Зато смо казали, дајте да све то ставимо на папир, да знамо сви једнозначно о чему размишљамо”, рекао је Човић. Одмах потом реаговао је и Жељко Комшић, хрватски члан Председништва БиХ којег већина Хрвата не признаје као свог члана Председништва – тврдњом да “има информације да ће ЕУ  изаћи са својим предлогом уставних промена у БиХ, а тај би предлог могао бити на ‘фону’ онога што је предложила СДА”. “Цели проблем је настао због тога што Брисел већ годинама настоји удовољити ХДЗ-у, односно Драгану Човићу, а не промовисати решење које је у складу са европским демократским стандардима”, устврдио је Комшић.      

Да, ипак, није све тако црно-бело како “прориче” Комшић сведоче и контрадикторности из модела који је препричао представник СДА, а у чему Човић препознаје не баш пријатне “ситне нијансе”. Јер, по моделу који је препричао Џаферовић, једино је гарантовано да ће Бошњаци имати први свог члана Председништва БиХ, док би се за друго место могли готово равноправно борити представник Хрвата и, рецимо, неки од припадника “осталих” којег подржавају бошњачке странке. Сем уколико се не смисли некакав преференцијални начин, попут “минималне мултиетничке заступљености”, како свој предложени модел називају два ХДЗ-а. Тај модел би можда прихватио Фахрудин Радончић, али према том предлогу су прилично резевисани у СДА, док СДП БиХ Златка Лагумџије у том предлогу не види ништа добро. Зато договор лидера Бошњака и Хрвата у овом тренутку изгледа прилично далеко, а Лагумџија иде и корак даље од могућег договора.

Лагумџијино “радовање” Бриселу

У свом уверењу да БиХ није нимало компонована у складу са “европским стандардима”, лидер СДП-а БиХ истиче “да сада треба увести грађанско у земљу која је у Дејтону постављена на криве ноге”. “ С једне стране је политика која настоји да и даље доминира национално и да објективно институционализује кроз пресуду Сејдић-Финци поделе у друштву. С друге стране, имате политике и људе који покушавају да отворе процес интегрисања БиХ, који за циљ имају БиХ као цивилно и грађанско друштво у којем се уважавају темељи ове земље настали на ЗАВНОБиХ-у”, објаснио је Лагумџија.

Лагумџија, заправо, сматра да ону “прву политику” у његовој класификацији воде лидери Срба и Хрвата, а да “другу политику” заступа његова странка и њихови сличномишљеници. Но, како их је мало – како сам каже – потребно је “искористити дејтонске механизме” да би се дошло до “грађанског друштва”, при чему је један од његових предлога у том правцу да се бира “један председник БиХ или четири члана Председништва БиХ”. Реч је о предлогу из “априлског пакета” уставних промена пре седам и по година, који данас српски политичари не желе ни да помињу, а камоли да о томе разговарају.

Но, Лагумџијина најновија “грађанска” офанзива је тактичке природе. Признајући да се лидери у ФБиХ не могу никако договорити, он захтева директан ангажман ЕУ уверен да ће, током тог ангажмана, он успети да убеди Брисел да на преговарачки сто врати његово тумачење “европских стандарда” у БиХ. Тиме би покушао да скине одговорност за неуспех најпре са себе и са Сарајева, а одговорност пребаци на хрватске политичаре, као и на политичаре у Српској, коју Лагумџија, заправо, доживљава само као једну од “дејтонских кривих ногу”.

(Не)познати путеви договора

Али, како тај Лагумџијин “грађански босанскохерцеговачки патриотизам” – како га представља – неизбежно продукује политичко непријатељство према свим осталима, проказујући их као као непоправљиве националисте и, малтене, издајнике БиХ, утолико пре је осуђен на неуспех. Јер, Срби су пословично сумњичави према свему што доводи у питање Дејтонски споразум, Хрвати су већ довољно фрустрирани бошњачком изборном доминацијом у ФБиХ, а ни у друге две велике бошњачке партије, СДА и у Радончићевом СББ-у, неће се наћи много одушевљених присталица Лагумџијине нове-старе политике. Уосталом, већ је на Лагумџијине тврдње да се у Бриселу “он борио за БиХ”, Радончић одговорио да “у Бриселу није било никаквих бенгалских тигрова који су се борили за БиХ”. ”Све делегације које су биле тамо, и СДА и СББ БиХ и два ХДЗ-а, па, ако хоћете, и људи из РС, водили су битку за БиХ. Овде се не ради о томе да неко води борбу против БиХ, него о начину на који неко доживљава БиХ и односе унутар ње”, утврдио је Радончић.

Дакле, најпре би се могло рећи да је пропашћу политичких преговора у Бриселу почела унутрашња политичка борба за гласове Бошњака на изборима следеће године. То упућује на закључак да ће било какав договор о провођењу пресуде “Сејдић, Финци”, који евентуално постигну два ХДЗ-а са било које две од три бошњачке партије, бити осуђен на неуспех у Парламенту БиХ.

У недостатку тог договора, а имајући у виду да ће бити сасвим јасно ко је најодговорнији због “застоја БиХ на путу ка ЕУ”, неће бити необично да управо тај нај(не)одговорнији сам посегне за оптужбама на рачун свих других за непостизање договора о механизму координације. Повод за то је већ дао сам Штефан Филе, укидајући 47 милиона евра БиХ из претприступних фондова ЕУ и наговештавајући да ће укинути још неколико пута више новца из истих извора уколико се договор не постигне благовремено.

Но, овај проблем је више компликован од провођења пресуде “Сејдић, Финци”, јер су се појавила трвења и на релацији Српска-институције БиХ и унутар саме ФБиХ. Када је реч о ФБиХ, појавила су се два предлога. “Једно је приступ који су урадили стручњаци са свих нивоа власти, а другим се покушава унитаризовати ФБиХ и поништити надлежност кантона. Тај други предлог никада нећемо прихватити јер је противуставан”, саопштио је председавајући Савета министара БиХ Вјекослав Беванда(ХДЗ БиХ), који је, поред премијера РС и ФБиХ, задужен за израду јединственог модела механизма координације у БиХ.

Ни председник РС Милорад Додик се није много узбуђивао због укидања 47 милиона евра из претприступних фондова ЕУ. “За Српску тих 47 милиона евра нема никакав значај, јер пољопривредници у Српској од тога не би видели ни цент. Циљ је да се на нивоу БиХ формира Агенција за пољопривреду, која не би имала никакве надлежности, тако да би сав новац ишао у касу институција БиХ”, изјавио је Додик.

Ставови српских и хрватских политичара, уз Радончићев покушај да их разуме, покушај нагодбе СДА са два ХДЗ-а и Лагумџијино неразумевање - упућују на закључак да се политичка борба око будућег изгледа “бриселске” БиХ полако, али сигурно приближава уласку у последњу фазу која ће се завршити или бетонирањем (кон)федералне БиХ засноване на дејтонским темељима или потпуном разградњом тих темеља. Истина, тај процес може потрајати деценијама, у зависности од тога колико унутрашња политичка кретања у БиХ буду разумели у водећим земљама ЕУ, те у Русији и Турској. Али, ни бриселске претње различитим санкцијама неће бити продуктивне онако како је замишљено, а ни оних који ће радовати бриселским обећањима неће бити баш пуно у БиХ.