Početna strana > Debate > Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska > Čekajući „briselski sporazum“ za BiH
Sudbina dejtonske BiH i Republika Srpska

Čekajući „briselski sporazum“ za BiH

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Durmanović   
petak, 11. april 2014.

Četrnaestog aprila šefovi diplomatija zemalja članica EU trebalo bi u Briselu da raspravljaju o svom budućem angažmanu u BiH, ali taj sastanak će biti tek početak procesa u kojem će taj plan biti zgotovljen. U Briselu, dakle, tek treba da se između sebe sporazumeju o tome kako će njihov plan da izgleda, te kakav će biti dalji redosled poteza. Ipak, izvesno je da će taj „briselski sporazum“ za BiH sadržavati zahtev za ustavne promene, a „samo“ je pitanje da li će se odmah zahtevati krupnije reforme Ustava BiH ili će se u Briselu zadovoljiti nizom „manjih“ koraka, pri čemu prva dva koraka neće biti veća od zahteva za sprovođenje presude „Sejdić, Finci“ i usaglašavanja tzv. mehanizma koordinacije u BiH[1].

Prema predlogu Hrvatske, upućenom u formi „non pejpera“, BiH bi trebalo dati neku vrstu specijalnog statusa, odnosno uvrstiti je u zemlje kandidate kako bi političke vođe Srba, Hrvata i Bošnjaka, kako smatraju u Zagrebu, bili motivisani da u procesu „posebne kandidature“ rešavaju „otvorena“ ustavna pitanja. S druge strane, Slovenija je zatražila od visoke predstavnice Ketrin Ešton da što pre preuzme na sebe ulogu medijatora u pregovorima u BiH o obimnijim ustavnim promenama, koje bi bile razmatrane na nekoj novoj međunarodnoj konferenciji. Slovenački šef diplomatije Karl Erjavec čak uverava da taj predlog ima podršku u Berlinu, Londonu i Parizu, ali za potvrdu tog njegovog uverenja ipak treba malo sačekati[2].

Navodni cilj i hrvatske i slovenačke inicijative jeste stvaranje „moderne decentralizovane BiH“, ali o konkretnim značenjima te sintagme – niko od njih nije ništa više govorio. No, to je, čini se, dovoljno da izazove podozrenje prema takvoj ideji i među Srbima u Republici Srpskoj i među Bošnjacima i Hrvatima u Federaciji BiH. Srbi zasad jednodušno odbacuju mogućnost nekakvog „Dejtona 2“, svesni da bi se izgradnjom „moderne decantralizovane BiH“ okrunio barem deo dejtonskih, (kon)federalnih nadležnosti Srpske. Bošnjačkim političarima je federalizam prihvatljiv samo ukoliko bi federalne jedinice bile izgrađene potpuno drugačije negoli što su definisane u dejtonskom Ustavu BiH, dočim Hrvati u predlogu Zagreba vide zgodnu priliku da u dugom procesu „specijalne kandidature“ BiH dođu do barem jedne federalne jedinice u kojoj će biti većina.

Dragan Čović

Zato lider HDZ-a BiH Dragan Čović ne žuri da rešava sprovođenje presude „Sejdić, Finci“ bez ustavnih garancija da Bošnjaci neće Hrvatima ponovo birati člana Predsedništva BiH, niti daje pristanak na mehanizam koordinacije u kome bi Bošnjaci, kako smatra, marginalizovali stavove deset kantona u FBiH, među kojima su tri većinska hrvatska[3]. A da bi nekako amortizovao optužbe iz Sarajeva da se zalaže za stvaranje trećeg (hrvatskog) entiteta, ponovo aktivira predlog o reorganizaciji BiH na četiri federalna jedinice, čije etničke odrednice ne navodi, ali među kojima se, svakako, podrazumeva da jedna bude sa većinskim hrvatskim stanovništvom[4].

S obzirom na to da su i u Briselu svesni da od takve ili slične reorganizacije BiH nema ništa na kraći rok, a da je upitno da li je to moguće postaviti i kao srednjoročni plan, onda se kao najverovatnije čini da bi kratkoročni briselski zahtevi za radikalnije izmene Ustava BiH sadržavali neku vrstu tzv. „apilskog paketa“ ustavnih promena od pre osam godina ili „bar“ redukciju entitetskog glasanja kada je reč o tzv. evropskim pitanjima.

Budući da su takvih zahtevi značili jačanje centralnih institucija BiH nauštrb entitetskih, jasno je da bi se – ukoliko se bilo šta od takvih ili sličnih zahteva iz Brisela ponovo „pošalje“ u BiH – najpre od RS tražile koncesije. Naime, hrvatski i bošnjački političari i dan-danas rado prihvataju pomenuta rešenja, a i nakon oktobarskih izbora imaće parlamentarnog kapaciteta za prihvatanje, dočim se srpski političari nerado i sećaju onoga što su prihvatili pre osam godina, što pod diplomatskim pritiskom, što zbog svoje tadašnje lakomislenosti.

Ipak, ni danas se sa sigurnošću ne bi moglo reći da bi srpski političari lako odbacili ponudu za formiranje jednog-dva ministarstva na nivou BiH zarad „približavanja EU“, a kao konkretan „mamac“ mogao bi, recimo, da posluži novac iz pretpristupnih fondova EU. No, za gutanje takvog mamca srpski političari bi trebalo da budu još lakomisleniji negoli pre osam godina, jer je za dobijanje novca iz pomenutih fondova sasvim dovoljno da usaglase mehanizam koordinacije sa Bošnjacima i Hrvatima, a ne da učestvuju u formiranju novih institucija na nivou BiH. U izbegavanju takve zamke imaju sasvim dovoljno manevarskog prostora, jer se kamen spoticanja u dogovoru o mehanizmu koordinacije nalazi u dvorištu FBiH između Bošnjaka i Hrvata.

Još krupniji izazov Srbe, Bošnjake i Hrvate čeka u ponudi iz „nove briselske strategije“, koja ima regionalni karakter, a govori o „upravljanju ekonomijom“. “Strategija ima tri pravca: U prvom redu ona cilja na jačanje ekonomskih reformi u BiH, i to na svim nivoima. U tom smislu ona sadrži set pomoći za pripremu Programa ekonomskih reformi u BiH, te Program konkurentnosti i rasta, koji ima za zadatak da poboljša mikroekonomske politike, klimu za investiranje, čime će se poboljšati i ekonomska situacija svakog bh. građanina” – tako to objašnjava komesar EU Štefan File[5].

Interesantno je da su prema ovom segmentu “nove strategije” sumnjičavi čak i neki od vodećih bošnjačkih ekonomista, i to oni iz redova vodeće bošnjačke stranke SDA. Tako, na primer, bivši zamenik ministra finansija BiH iz redova SDA, Fuad Kasumović, upozorava – a nije jedini – da EU zanima patronat nad profitabilnim resursima u BiH mnogo više od pomoći tamošnjim građanima. “I zvaničnici EU i drugi međunarodni zvaničnici gledaju da izlobiraju da uzmu od BiH ono što je profitabilno, pa ste videli da je i Štefan File na poslednjem sastanku pomenuo, parafraziram, kako bi bilo dobro da se privatizuju elektroprivreda, telekomi”, upozorio je nedavno Kasumović[6].

Vlast u Republici Srpskoj sada pokušava da svoju kreditnu zavisnost od međunarodnih finansijskih institucija poput MMF-a umanji uzimanjem kredita u Rusiji, ali je još neizvesno kako će upotrebiti oko 600 miliona evra tog kredita, koji je, kako objašnjavaju, finansijski nešto nepovoljniji od MMF-ovog, ali je povoljniji u političkom smislu, jer za sobom “ne vuče” nepovoljne političke zahteve[7]. Interesantno je da je vlast Milorada  Dodika u tome dobila uslovnu podršku i nekih žestokih kritičara iz opozicije[8], ali je nepoznanica kako će Dodik upotrebiti ruski kredit. Ukoliko bi se odlučio na neku varijantu “prepakivanja” dugova, ne bi li se oslobodio starih zaduženja MMF-a, onda Dodiku opozicija neće imati šta da zameri, tim pre što se sličnom taktikom u Srbiji služi njihov politički uzor Aleksandar Vučić. No, ukoliko se Dodik odluči da dobar deo ruskog kredita “baci” u javnu potrošnju, kao što je to svojevremeno učinio sa novcem od prodaje “Telekoma” Srbiji, onda ni Dodik ni Republika Srpska neće bitno umanjiti ekonomsku zavisnost od Zapada.

Brisel će, dakako, u međuvremenu pokušati da iskoristi politički uticaj Beograda na Banjaluku ne bi li makar na taj način očuvao svoj uticaj u BiH i poboljšao svoje šanse da Republici Srpskoj nametne kakve-takve promene dejtonskog Ustava BiH, pa će ponajviše od spremnosti Aleksandra Vučića da u tome učestvuje zavisiti ishod “nove strategije” EU za BiH. Beograd se zasad zvanično drži oprobane retorike podrške dejtonskom uređenju BiH, a Vučić svoje domišljate dosetke da “nije dovoljno pametan da reši taj problem”.

Bilo bi, naravno, kudikamo pametnije neprestano se držati činjenice da, prema Dejtonskom sporazumu, Republika Srpska na međunarodnom planu ne predstavlja nikakav problem, a da političku krizu u BiH produkuju institucionalni problemi u FBiH. Ali, ako već ne može tako, onda neće biti mnogo loše ni ako Vučić nastavi da insistira da u ovom poslu “nije dovoljno pametan”.


 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner