Честитка са лешевима

(Прес, 28. 1. 2014)

Почетком сваког јануара подсјетимо се да је Република Српска за једну календарску годину зрелија, а комшије нас подсјете да је и за једну свјетлосну годину даља од БиХ.

Није новост да је поводом Дана РС на адресе највиших представника Српске из Сарајева стигла морбидна честитка са фотографијама лешева и коментаром „да се 7. јануара славе невине бошњачке жртве, које леже у темељу Републике“ или нешто слично. Новост, бар донекле, јесте да се ни након три недјеље од тада, нико од бошњачких политичара, медијских коментатора и јавних интелектуалаца није огласио поводом тог јавног излива националне мржње. Јесте да су „честитку“ потписале невладине организације, али пошто „Мајке Сребренице“, „Покрет 1 мај“ и др. уживају јавну подршку бошњачке власти, било је за очекивати бар неку и нечију изјаву да званична политика не стоји иза поменутих излива „родољубља“. Али, не зато да би демантовао „ћутање које очито значи одобравање“, него зато да би бар симболично допринијео реинтеграцији БиХ, коју Бошњаци већ двадесет година упорно заговарају.          

Поставља се питање шта су „честитком“ хтјели да постигну - потписници и они који је прећутно одобравају.

Да ли очекују да ће, послије „честитке“ Срби одустати о Српске? Не! Они знају да је РС настала прије Сребренице, али и прије Казана, Тузланске колоне, Добровољачке, те да је формирана због доминације бошњачко-хрватске већине у заједничким органима БиХ ’92.

Да ли мисле да ће адресанти послије „честитке“, одустати од прославе рођендана Републике Српске? Опет, не! Јер они, такође, знају да ружење Српске слављеницима потврђује да би је требало славити сваки дан, а да би макар и искрену честитку схватили као подвалу.   

Да ли се надају да ће Срби, уплашени „честитком“, напустити Српску и одселити у Србију? Такође, не. Зато што су се у послијератним годинама увјерили да Срби, за разлику од Хрвата, не цуре из БиХ, него се у РС досељавају из ФБиХ и Хрватске.

Да ли вјерују да ће „честитка“ анимирати некога јаког да се споља ангажује због геноцида над Бошњацима? Ваљда, ни то. Знају да се у иностранству већ зна да је број ратних страдања био готово пропорционалан националној структури становништва у БиХ.       

Па шта су онда хтјели оном „честитком“ илустрованом лешевима? Да увриједе Србе? Да продубе бошњачку мржњу? Да онемогуће нормализацију ентитетских и националних односа у БиХ? Понајприје би се рекло да је бошњачка политика напросто изгубила компас и да њени протагонисти не знају шта хоће.

Изнервирани су препорукама ЕУ да се о проблемима функционисања БиХ равноправно договоре са другим ентитетом, јер себе сматрају равноправнијим. Обесхрабрени су „Обамином доктрином“ по којој Азија и Пацифик постају апсоутни амерички приротитет, а БиХ се једва помиње као трећеразредни проблем, јер себе виде као америчке штићенике. Фрустрирани су што је приближавањем Београда Бриселу испало да су Срби ипак пожељнији у Европи него Бошњаци, јер себе доживљавају као Европљане плус. Разочарани су фијаском неоосманске политике „матице“ Турске, јер им је Ердоганово својатање било отворило панисламско окриље. Иритирани су упорним протестима хрватских партнера због дискриминације у федералном уставу и изборној пракси, јер их у томе дискретно подржавају Загреб, Беч, Берлин и Ватикан. Искомплексирани су политичком стабилношћу РС и самоувјереним ставом њеног лидера, јер у њему виде пријетњу по интегритет БиХ. Обезглављени су готово дневним обртима савеза и сукоба својих националних странака које траје већ четири године, јер се боје да ће ослабити националну позицију у ФБиХ и БиХ. Забринути су због економске ситуације, која примарно и није генерисана на локалном нивоу, па се ту не могу ни рјешити, јер пријети социјалним немирима.  

У тој спољној и унутрашњој дезоријентацији шта ће и куда ће, с ким ће и против кога ће, једини константан оријентир јесте мржња према Српској и Србима, као извору свих проблема и Бошњака и Босне. Понекад се стиче утисак да је још од рата одржавају, његују и развијају по инерцији, иако ни себи ни другима не би знали да објасне зашто.     

Српска је дио Дејтонског споразума, који су Изетбеговић и Силајџић добровољно потписали. А нису морали да га потпишу, као што нису ниједан од више претходно понуђених међународних мировних споразума. Непосредно послије Дејтона нису биле забиљежене манифестације незадовољства у СДА, бошњачкој бази, новинарским коментарима, јавним иступима угледних националних интелектуалаца. Напротив, владало је краткотрајно одушевљење што је рат завршен, што је НАТО бомбардовао српске положаје око Сарајева, што тзв. АБиХ није капитулирала, што је Дудаковић побиједио „Абдићеве одметнике“ у Цазинској крајини и учествовао у продору хрватских јединица у западни дио Српске.    

Шта се то послије промијенило? Да ли су накнадне бошњачке анализе показале да је Дејтонски споразум за њих неповољан? Или су га прихватили само као прелазно рјешење ка Босни без ентитета и кантона и све мањим процентом Срба и Хрвата? Да ли их је и Холбрук са „Потпишите!“ инструисао исто као својевремено Цимерман са „Не потпишите!“, а они поново повјеровали да ће САД послије све завршити по њиховој мјери? Или су га потписали само као привремено нужно зло и тактички уступак док приберу снаге и не крену у нови бој за јединствену државу? Алија им је то послије Дејтона и оставио у аманет: „Ова генерација је сачувала Бошњаке и Босну, на сљедећој је да крене даље ...“   

Ако се ради о овој посљедњој претпоставци, могу да рачунају да вријеме ради за њих. Систематском опструкцијом Дејтона и стигматизацијом Српске и „Херцег-Босне“ подижу  тензију у националној бази. Спољни оквир БиХ чува им међународно признање. Из године у годину повећавају своје релативно учешће у националној структури и Федерације на рачун Хрвата и БиХ на рачун Срба. Тек у том контексту и „честитка са лешевима“ коначно добија неки смисао.