Diskriminacija srpskih žrtava na suđenjima u BiH

(Novi Reporter)

U poslednje vreme sudovi u BiH izrekli su više presuda za ratne zločine nad Srbima, ali to nije mnogo umanjilo nezadovoljstvo udruženja srpskih žrtava. U udruženjima su ponekad još više ogorčeni, smatrajući da su zatvorske kazne počiniocima veoma male. Osim toga, u srpskim udruženjima se pitaju kako to da, pored počinioca zločina, ne odgovaraju njihovi komandanti. Istina, oni pozdravljaju presude, ali ističu da se veoma sporo privode pravdi odgovorni za stradanje Srba, te da su srpske žrtve diskriminisane u odnosu na žrtve druga dva naroda.

Komandante Armije RBiH (ne) čekaju optužnice             

Udruženja su posebno kivna što još nema optužnice protiv bošnjačkog generala Atifa Dudakovića, tim pre što je nekoliko Dudakoviću podređenih komanadanata i vojnika što osuđeno, što osumnjičeno, a među njima i on sam. Tužilaštvo BiH već dugo vodi predmet pod nazivom „Atif  Dudaković i drugi“, ali do sada su osuđeni i hapšeni samo ovi „drugi“. A tužilačka odluka je, navodno, prolongirana za sledeću godinu, iako nije najjasnije šta se još čeka.

Prošle sedmice uhapšen je 39-godišnji Safet Kovačević, osumnjičen za zločine nas nad srpskim stanovništvom na području Bihaća i Cazina. Tokom ove godine, trojica Dudakoviću podređenih dobili su ukupno 25 godina zatvora na istom području: oficiri “bezbednjaci” pri Dudakovićevom Petom korpusu ARBiH, Mehura Selimović i Adil Ružnić, dobili su po osam godina, a vojni policajac Emir Mustafić osuđen je na devet godina zatvora. I to su, do sada, “najozbiljnije” presude za ratne zločine u BiH.

Međutim, predsednik Organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila RS Nedeljko Mitrović kaže za “NR” da je delimična satisfakcija porodicama žrtava zločina moguća jedino kada njihov komandant Atif Dudaković bude kažnjen. “Već imamo nekoliko pojedinačnih i grupnih presuda koje sigurno vode ka onome ko je izdavao naređenje, odnosno nije preduzimao mere da spreči takve zločine koji su evidentni. To dokazuje upravo i ta poslednja presuda. Dudaković je u pitanju jer je on vladao situacijom, odlučivao o životu i smrti u tom regionu u toku rata”, kaže Mitrović.  

Odgovornost komandanata traže i iz Saveza udruženja porodica nestalih Sarajevsko-romanijske regije. Predsednik te organizacije Milan Mandić ističe za “NR” da je evidentan neujednačen tretman srpskih i bošnjačkih žrtava. „ Zamislite oficire Armije BiH i oficire Vojske RS po istoj komandnoj odgovornosti, na istim položajima: oficir Vojske RS dobija 20 do 30 godina zatvora, a oficir Armije BiH bude pretežno oslobođen ili dobije godinu - dve zatvora. To je nedopustivo”, ističe Mandić.

Razočarane porodice srpskih žrtava  

Porodice žrtava su, dodaje, frustrirane zbog sporosti procesuiranja odgovornih za stradanje njihovih najmilijih. “Zato smo da se procesuiraju svi ratni zločini u BiH, bilo nad kim da su načinjeni. Ali neki zaboravljaju da je ratnih zločina bilo u BiH svih nad svima. Znači, treba da se svi procesuiraju,  a ne samo birati određene predmete, procesuirati ih, a ostale gurati u ladice i zaboravljati te ratne zločine”, zaključuje Mandić. 

Mirjana Simanić iz Istočnog Sarajeva od Tužilaštva BiH godinama traži imena odgovornih za ubistvo svog supruga 1994. godine u rejonu Sarajeva. Njegove posmrtne ostatke pronašla je i sahranila tek 2007. godine, ali imena ubica ni do danas nema. “Još nisam dokazala, niti imam odgovora od Tužilaštva BiH ko je počinio zločin nad mojim suprugom, iako imam odgovor Ustavnog suda od 27. maja 2005. godine, u kojem je niz apelacija od porodic celog Sarajeva i sarajevsko-romanijske regije:  156 odluka u kojima je Tužilaštvo BiH dužno dostaviti informaciju o sudbini i telima  naših članova porodica koje tražimo”, kaže Simanićeva.

Još više su, izgleda, nezadovoljni članovi porodica sa područja Srebrenice i Bratunca. Niko od pripadnika ARBiH sa tog područja nije odgovarao za zločine na Srbima. Trojica Bošnjaka su osuđena na simbolične kazne, ali zbog ubistva Srbina Steve Tešića u okolini Srebrenika kod Tuzle u julu 1995. godine. Kantonalni sud je osudio Nedžada Orića iz Srebrenice na tri godine, a po jednu godinu zatvora dobili su Hamed Salihovići Azem Ahmić iz Bratunca.

Radojki Filipović iz Bjelovca kod Bratunca ubijeno je nekoliko članova porodice u napadu Armije RBiH na Bjelovac 14. decembra 1992. godine. “Na kućnom pragu poginuli su mi suprug i svekar. Moja svekrva - starica, jetrva i njeno dvoje dece odvedeni su u srebrenički zatvor. Nemanji je bilo sedam meseci, Oliveri tri godine. Brano Filipović je imao devet godina kada je zarobljen. Proveli su dva meseca u zatvoru. Ono što me kao čoveka boli sve ove godine jeste činjenica da sam krenula da vidim šta se dešava sa predmetima i da li uopšte postoje predmeti ratnih zločina počinjeni nad članovima naših porodica, a Tužilaštvo o tim predmetima ćuti”, kaže Filipovićeva za “NR”.

Ona je bila na poslednjem sastanku koju su udruženja srpskih žrtava organizovala u Banjaluci sa Vesnom Budimir, šeficom Odeljenja Tužilaštva BiH za ratne zločine. Tužiteljka se trudila da objasni da čini sve što može, ali Radojka Filipović kaže da svako čekanje stvara samo dodatnu gorčinu. “Više stvarno ne želim da idem na sastanke tog tipa. Ne želim više ničija vrata da otvaram i ne želim više uopšte na ovu temu da pričam . Hoću konkretno! Ja hoću da mi predmet izvade iz stola i kažu: 'U ovom predmetu fali to, to i to'. A onda da vidimo ko je odgovoran zašto taj predmet nije kompletan, ili zašto te izjave nisu obrađene kako treba. I da ne prebacujemo lopticu”, zaključuje Filipovićeva.

Na bilo kakvu informaciju iz Tužilaštva BiH već sedam godina čeka i Tomo Petković čiji je sin ubijen u masakru zarobljenih pripadnika Vojske RS na Crnom Vrhu kod Zvornika u septembru 1992. godine. “Masakriran je. Glava je odsečena. Pisao sam pismo toj tužiteljki kod koje je bio predmet. Nikad mi nije odgovoreno”, rezignirano konstatuje Petković.

Nisu mnogo manje razočarane ni porodice žrtava čiji su zločinci pronađeni i osuđeni. Željka Košćo je čak bila “kažnjena” zato što je ispoljila razočaranje zbog kazni ubicama svog muža Neđeljka i komšije Bože Katane u Turbetu kod Travnika  u decembru 1992. godine. Ubice, braća Elvir i Šaban Đelilbašić  iz istog mesta, sklopili su sporazum o priznanju krivice, da bi krajem juna ove godine bili osuđeni na po šest godna zatvora. Neđeljkova supruga je odbacila sporazum, pitajući sudije “da li će i ona dobiti istu kaznu ako ubije ubice svog muža”. Ubrzo posle te izjave u sudu, njena kuća u Turbetu je kamenovana, a zatim joj je prećeno, zbog čega je bila prinuđena da napusti kuću !?

Muke sa kojima se susreću porodice srpskih žrtava za Nedeljka Mitrovića znači samo jedno: da su srpske žrtve diskriminisane u odnosu na bošnjačke i hrvatske. “Nas može zadovoljiti samo pravedan i pravičan tretman svih. Nas najviše frustrira to što se čak ignoriše pokušaj da se pokrene tužilačka odluka, iako samo pokretanje tužilačke odluke ne znači da je neko odgovoran”, objašnjava Mitrović.

Poslednji slučaj sa prvostepenom presudom Albini Terzić za zločine nad Srbima u logoru “Strolit” u Odžaku u proleće 1992. godine, izgleda, samo potvrđuje dosadašnju praksu. Kaznu od pet godina zatvora Terzićevoj, predsednik Saveza logoraša RS Branislav Dukić smatra preblagom. “Sud BiH izriče previše blage kazne za ratne zločine nad Srbima, dok kada je reč o zločinima počinjenim nad Bošnjacima i Hrvatima, izriče visoke kazne. Takva praksa jedna je od glavnih anomalija Suda i Tužilaštva BiH, a na taj način po ko zna koji put  se nastoji obmanuti javnost da su Bošnjaci bili jedini žrtve, a Srbi agresori u BiH”, zaključuje  Dukić. 

Tako se najviše pravosudne institucije BiH sve više pretvaraju u “mali Haški tribunal”: iz Haga preuzimaju gotove presude i dokaze, po njima optužuju i sude. Valjda zbog toga zločini nad Srbima ostaju u drugom planu, a i nikako da stignu na “dnevni red” Tužilaštva BiH, kad ovi u retkim trenucima pokažu interesovanje za te zločine. Kao da su to za njih neki slučajni incidenti.