Додик и опозиција, годину дана уочи окршаја

Иако је остало више од годину дана до још једних у низу „пресудних“ општих избора у Републици Српској и БиХ, увелико пламти борба „љутих“ страначких противника у Српској. С друге стране, тзв. европска питања полако се увлаче у политичку агенду у БиХ, али о њима се не прича тако пуно.

Опозиција у Српској полако се групише у редове пред двобој са Додиковим СНСД-ом, мада има неколико крупних непознаница. Колико год да је извесно да ће, рецимо, СДС наступати самостално на изборима и за Скупштину Српске и за Парламент БиХ, толико је неизвесно да ли ће и тзв. трећи блок самостално наступити на та оба парламентарна „фронта“. Док се, наиме, може очекивати да ће СДС и у шест изборних јединица за Скупштину Српске и у три изборне јединице за Парламент БиХ освојити мандате, било би равно чуду да „трећи блок“ пређе цензус у свим овим набројаним изборним јединицама, поготово на изборима за Парламент БиХ.

Иако се простим сабирањем гласова чланица „трећег блока“(ПДП Младена Иванића, ДП Драгана Чавића, СРС РС и НСП Здравка Крсмановића) може извести рачуница да ће њихова заједничка листа прећи цензус у свим изборнима јединицама за Скупштину Српске, то се не може узети здраво за готово имајући у виду лагани раст водеће опозиционе странке, СДС-а, на последњим локалним изборима.

С друге стране, како је извесно да ни СДС, без подршке „трећег блока“ не може довести своје кандидате за председника Српске и српског члана Председништва БиХ до победе, тако је већ сада сигурно да ће поменути кандидати СДС-а и „трећег блока“ бити заједнички. Питање је, међутим, ко ће се наћи да се супротстави Милораду Додику, који ће се највероватније кандидовати поново за председника Српске. Спекулације да ће то бити потпредседник СДС-а Мирко Шаровић или, чак, лидер те странке Младен Босић – како мисли Здравко Крсмановић – не могу се сматрати утемељенима, јер још увек нису урађена озбиљна испитивања јавног мњења о шансама Шаровића, Босића или неког трећег да победе Додика. А годину дана уочи избора, те шансе не изгледају велике.

С друге стране, већ сада би се могло наслутити да ће листе СДС-а и „трећег блока“ у збиру, с једне стране, и листе СНСД-а и њихових коалиционих партнера (ДНС, СП) у збиру, с друге стране, бити готово изједначене по броју мандата у Скупштини Српске, што упућује да би „превагу“ требало да донесе онај ко буде седео у фотељи председника Српске. Дакле, уколико би то остао Додик, онда би СНСД уз себе много лакше задржао досадашње коалиционе партнере, а без много муке би вероватно намакао још понеког неодостајућег посланика из супарничког табора. Уколико би, пак, Додиков противкандидат постао председник Српске, онда ни приближавање ДНС-а СДС-у неће изгледати тако далеко као што се сада чини.

Зато ће се, дакле, садашња опозиција – и СДС и „трећи блок“ – упрети из све снаге да у наредних нешто мање од годину дана пронађе такву личност која ће моћи да парира Додику. То ће, наравно, бити много теже него победити Додиков СНСД на парламентарним изборима, мада та победа неће моћи да буде „извојевана“ само на претпостављеном повећању броја бирача незадовољних социјалном и економском ситуацијом у Српској, поготово не без озбиљних идеја за смањење незапослености. Наравно, ни Додик ни његова странка не могу рачунати на снажније поверење бирача без тог истог резултата.

Готово изједначен број радника и пензионера у Српској представља последњи аларм како Додиковој власти, тако и опозицији која „јуриша“ на власт, да уозбиље своје понуде бирачима. То више не могу бити обећања о запошљавању у већ пренатрпаним јавним службама и предузећима, али за почетак могу, рецимо, бити конкретни потези у правцу растерећења ионако нејаке привреде од парафискалних намета. Без озбиљног чињења на смањењу незапослености, свака власт у Српској осуђена је на пропаст, а Српска на лагано одумирање.

Наравно, природно би било да и владајућа политичка елита на нивоу БиХ/РС/локалних заједница почне да осетније штеди на својим прохтевима, него што је то до сада чинила, како се не би чинило да се све више издваја као посебна каста у односу на велики број потенцијалних бирача.

То се посебно односи на службенике, а нарочито функционере и изабране званичнике из Српске на нивоу БиХ који су за свој посао много боље плаћени неголи њихове колеге у јавној управи у Српској и њеним општинама и градовима. Аколи се већ та примања не могу смањити науштрб институција БиХ, могу се свакако умањити у корист Републике Српске: тако што би се, просто, део новца издвајао на посебне рачуне у Српској – а социјално угрожених корисника свакако не мањка. Тиме се, уосталом, на делу показује уверење за што самосталнијим управљањем у Српској.