Додик, папа и Хрватска

„Нама је потребно да са становишта онога што Хрватска може да учини у оквиру ЕУ, немамо ригидну и противну Хрватску нашој позицији Републике Српске. То се мора разумјети. Као чланица ЕУ, Хрватска може да процесуира или да направи много лоших ствари за Републику Српску“.

Ово су ријечи Милорада Додика изговорене на скупу са (градо)начелницима СНСД-а 30. октобра 2016. у Банском двору у Бањој Луци, након побједе на локалним изборима. Будући да су се у том говору сви закачили на фамозну „црну књигу“ оних који су на било који начин нанијели штету СНСД, мало ко је обратио пажњу на остале елементе Додиковог говора који се, гледано с ове дистанце, могу сматрати политичким програмом који се и данас проводи. У том програму посебна пажња је посвећена односима с комшијама Хрватима за које је тадашњи предсједник РС рекао да нас „нису хвалили јер не могу, али нису нас ни оспоравали, а могли су на различитим мјестима“.

Свих ових година, однос Додика (читај Српске) према Хрватској у најмању руку је занимљив, за већину неразумљив. Они који тај однос посматрају кроз прошлост не могу да схвате да један Србин, након Јасеновца и деведесетих, може чак и да помисли на неко зближавање са Загребом. Плус партнерство са Драганом Човићем, плус сумњиви пословни аранжмани хрватских фирми по Српској. Није да нема основа за критике.

Међутим, Додик је прагматичар који ствари посматра искључиво у датом тренутку, а он је дефинисан на почетку ове приче – не треба нам Хрватска против нас. Шта то значи? Да смо отворено подржали градњу пељешког моста, да смо противљење одлагалишту нуклеарног отпада у Трговској Гори умотали у закључке Предсједништва БиХ, да се злочина хрватске војске по РС сјетимо само на њихову годишњицу и никад више. То значи да нас превише не занима судбина имовине РС у Хрватској, баш као ни дјеловање хрватских обавјештајаца у БиХ. За разлику од британских.

Двије и по године послије говора у Банском двору, Додик је у Ватикану на састаку с папом Фрањом, поглаваром свих католика, па и оних у Хрватској. Додик у Ватикану није могао да уради било шта за БиХ, али је могао за Републику Српску. Ако ће након тог сусрета притисци католичког свијета на Српску бити и за промил мањи, можда Додику можемо опростити предају јасеновачке грађе, можда и то што Фрањи очигледно није, као што је обећао, објаснио зочине Хрватске над Србима у Јасеновцу. Али, не буде ли користи од виђења са „светим оцем“, Додикови политички гријеси вратиће му се као неопростиви.

Шта је Република Српска од овакве политике добила заузврат? Однос Хрватске према нама очигледно није пријатељски, али нам тренутно нису ни на списку највећих непријатеља. Хрватска предсједница је својевремено у Бањој Луци дочекана уз звиждуке, али и аплауз. Ставови бањалучког бускупа Фрање Комарице и којекаквих удружења расељених Хрвата Посавине двапут су радикалнији од оних из Загреба. Хрватска је напокон пристала да прави мост на Сави у Градишки.

Истина, повукли су амбасадора из БиХ Ивана Дел Векија због присуства прослави 9. јануара у Бањој Луци, али се стиче утисак да је такав потез био изнуђен. Осим тога, Дел Векио је већ био на крају мандата. Истим поводом, Колинда Грабар Китаровић је осудила додјелу одликовања „ратном злочинцу“ Славку Лисици, али ко се још сјећа тога? На нивоу ЕУ не видимо конкретне хрватске потезе против РС, а ако се баве Босном, онда су то Федерација, Изборни закон, трећи ентитет и Жељко Комшић. Питање границе са РС стоји замрзнуто.

Да ли је мало? Можда. Али, ако званични Загреб имало рационално важе ствари у БиХ, јасно је ко има предност – Додик који би им помогао да направе мост ка Пељешцу или Бакир и Комшић који би га сутра минирали.

Однос Српске и Хрватске није однос Срба и Хрвата, јер је он неупоредиво комплекснији и шири, а епицентар му је између Београда и Загреба, а не између Бање Луке и Мостара. Затегну ли Србија и Хрватске односе (попут ситуације када су се „Звездини“ ватерполисти од ножева и палица спасавали скоком у море у Сплиту) врло је могуће да ће се они рефлектовати и нас. Али, због свега реченог, ипак су мање шансе да се такве ствари одразе на нас тако јако као на Београд.

У нашим крајевима кажу „од старог непријатеља никад новог пријатеља“. У случају Хрватске, нико не очекује да будемо пријатељи. То би било сулудо након ратних злочина, актуелних политика које кокетирају с особама осуђеним за ратне злочине и необјашњиве потребе Хрвата да у Србима траже кривце за све.

Али, ако је могуће, довољно је да више не будемо (оволики) непријатељи. Што се мене тиче, хвала свима који су радили или раде на томе.

(Извор.ба)