Иду ли, после свега, СДС и СНСД према великој коалицији - по други пут заједно?

Након општих избора, 7. октобра, унутар два блока у Републици Српској доминирају различите емоције, с којима њихови кључни, али и просјечни актери дочекују финиш ове сезоне, обиљежене одмјеравањем снага на гласачким мјестима.

Већина функционера, чланова и бирача странака из опозиционог СЗП-а најрадије би наредну, 2019. годину дочекали уз горку честитку: „Срећна нова 1948“. За ову варијацију на саркастичну досјетку из раних дана социјалистичке Југославије упориште би пронашли у стрепњама да ће владавина Милорада Додика у РС, као у случају Јосипа Броза у ФНРЈ/СФРЈ послије разлаза са Стаљином, бити доживотна. Осим тога, због обесхрабрености усљед неповољних изборних резултата, дијели их само корак од увјерења да ће досадашњи предсједник РС и будући српски члан Предсједништва БиХ, попут Тита некада, ускоро почети да шаље неистомшљенике у једину европску прашуму, Перућицу, или неку сличну овдашњу верзију фамозног Голог отока на Јадрану.

С друге стране, на прелазу из предстојећег 31. децембра у 1. јануар, у партијама владајуће коалиције, и стратези и активисти времеплов би са највећим ентузијазмом усмјерили према години у којој су били у пуном политичком налету, па би њихове размјене жеља пратила порука: „Срећна нова 2010“. Осим изобиља мандата и функција на свим нивоима, овај период је у троуглу СНСД – СП – ДНС запамћен и по новембарском потписивању споразума о заједничком дјеловању са СДС-ом, што им је, бар у заједничким институцијама, омогућило поприличан предах у надгорњавању са политичким конкурентима. Тај аранжман је потрајао до септембра 2013, а онда је неславно пропао, уз салве међусобних увреда, па и ниских удараца.

Сада је ова замисао опет на дневном реду, пошто је Милорад Додик, након објављивања изборних резултата, позвао СЗП на јединствен наступ на нивоу БиХ.

„Формираћу српски блок, ако људи из опозиције буду жељели да раде с нама“, рекао је Додик већ 8. октобра, изненађујуће помирљивим тоном, лишеним провокативних конотација, карактеристичних за њега.

У наредним данима, на такву понуду није стигао конкретан и хомоген одговор. Напротив, услиједиле су пукотине у СЗП-у, и то, углавном, по генерацијској линији. Млађи опозициони челници – Вукота Говедарица, Бранислав Бореновић и Игор Црнадак – на „прву лопту“ су одбили било какав аранжман са „диктатором“, како га је назвао предсједник СДС-а. Двојац из ПДП-а му се придружио у резолутном неслагању с таквом комбинацијом, а сва три политичара су као приоритет означили истрајавање на рашчишћавању изборних нерегуларности. Тачно је, и припадници „старије гарде“, Младен Иванић и Драган Чавић, придружили су се Говедарици и Бореновићу у вербалном непристајању на „фалсификовање воље народа“. Међутим, паралелно са оваквом, привидном подршком радикализму млађих колега, они су имали и гестове у знаку мирења са постизборним односом снага. Иванић је ауторском тексту за београдски НИН, без обзира на крупне замјерке на сам изборни процес, на индиректан начин, признао резултате гласања. При томе је чак начинио крупан гаф, који не личи на овог опрезног политичара, упуштајући се у бесмислене, па и увредљиве генерализације о „урбаном становништву које подржава опозицију и сељацима који су уз власт“. И Чавић је у самосталним постизборним иступима повукао „ручну кочницу“, пошто је изразио задовољство због чињенице да је “све оно што се најваљивало о некаквим нередима демантовано у изборном дану, дан прије и послије избора“.

Како год, Говедарица и Бореновић су унутар саме опозиције, без обзира на подршку још млађих снага – персонификованих у Драшку Станивуковићу, Адаму Шукалу и Јелени Тривић – остали прилично усамљени у покушају да се на Тргу Крајине, на трагу „Правде за Давида“, закотрља „народни протест против изборне крађе“. Посебно је предсједник СДС-а био изложен (не)очекиваним ударима, и то не с друге стране међублоковске линије у РС, већ, прије се може рећи, с леђа. Чак четири високопозициониране особе из СДС-а, у мањој или већој мјери, дале су до знања Говедарици да не сматрају како Додикову иницијативу треба тек тако игнорисати. Прво је то учинио Обрен Петровић, затим Милован – Цицко Бјелица, након њега Мићо Мићић, а на крају и Мирко Шаровић. Осим тога, сви они су – више Говедарици, а мање лидеру СНСД-а – поручили да су незаинтересовани за уличне акције и било какве покушаје промјене скора на изборном семафору на такав начин.

Док се Вукота суочава са спознајом да истинску „Прву СДС“ нису представљали формални власници ове етикете на протеклим изборима, Радомир Лукић и Гојко Кличковић, већ преостали ветерани у врху његове странке, није на одмет осврнути се на ефекте изјашњавања тог квартета. Чињеница да је честитком Додику и пратећим вокабуларом, у том смјеру лед пробио Обрен Петровић, сигурно не иде у прилог идеји о јединству. Јер, ријеч је о фигури која је ван добојске регије – гдје редовно побјеђује на изборима, о чему постоје различита тумачења – изразито непопуларна, било да је ријеч о поклоницима његове политичке опције, остатку опозиционо усмјерене популације или о не баш одушевљеним симпатизерима владајућег блока. У сваком случају, након салве гнева која се сручила на Обрена, „старом лисцу“ са Романије Цицку Бјелици било је једноставније да потегне одређене аргументе, који су, бар са становишта елементарне политичке логике, сувислији од Петровићеве пуке снисходљивости према побједницима.

“Републици Српској је потребан заједнички наступ свих српских представника, не само на нивоу БиХ, већ и у РС. Ако се уђе у било какве разговоре, а лично јесам за разговоре са свима, све са циљем стабилности Српске, треба имати на уму цијели пакет – и ниво Републике Српске и дистрикт Брчко и ниво БиХ и локалне заједнице”, појаснио је Бјелица, наводећи димензију која би могла да буде и први озбиљнији камен спотицања у читавој конструкцији.

Наравно, прије фокусирања на ту препреку, није на одмет поменути моменте који овој идеји иду у прилог. Без обзира на тренутне заковитлане страсти, мало ко ће, са минимумом националне одговорности, и на терену и на трибинама овдашњег политичког стадиона, оспорити хипотетичко позитивно дејство усаглашеног наступа српских политичара на нивоу БиХ. Иако се на основу краћих или дужих периода затишја може стећи другачији утисак, концепција централизоване БиХ – било да је пласирана из Сарајева или Брисела и Вашингтона – сасвим сигурно није пресахнула, а чврст и монолитан одговор странака са сједиштем у РС, у таквим ситуацијама, напросто се подразумијева. Овај пројекат не мора да има само дефанзивну улогу, јер, осим препреке за покушаје унитаризације, може да буде и покретач процеса децентрализације, у околностима када је то реално.

Међутим, све ове категорије, нажалост, више се односе на идеалне Србе, какве је тешко пронаћи у стварности. Наспрам таквог сценарија, они који живе између Новог Града и Требиња дуги низ година принуђени су да гледају потезе сународника из власти и опозиције који су веома далеко од савршенства. Пред добронамјерним посматрачима политичких кретања међу обичним смртницима из, рецимо, Костајнице, Дервенте, Лопара или Хан Пијеска, у трену ће се наћи читав низ отежавајућих околности које у старту бацају сјенку на овај подухват.

Прије свега, једном је већ испробан. Тада јесте солидно функционисао у домену гласања против иницијатива чија је суштина била у преносу надлежности, али се отужно стропоштао на терену на који је у протеклим данима указао Милован Бјелица. Јер, испоставило се да је свака прича о српском јединству илузорна ако не подразумијева „пакет“, како га је назвао начелник општине Соколац. Заиста, нема те силе која ће на дуже стазе очувати сагласност о националним интересима на бх. нивоу, ако је у ентитетским или локалним структурама на дјелу класична матрица власт – опозиција, са свим жестоким сукобима које она код нас носи.

Да ли је први човјек владајуће странке у РС заинтересован да „по дубини“ подијели полуге управљања са СДС-ом, можда и другим опозиционим партијама? Тешко, а и сам је дао до знања да се понуда односи само на ниво БиХ. Да ли су опозиционе странке из Српске дошле до сазнања да је било погрешно ући у Савјет министара у мандату који управо истиче? И да ли су схватиле да је то што су, као скупштинска мањина унутар РС, постали дио парламентарне већине у БиХ, највећу штету нанијело управо њима? Одговор је опет негативан, мада је од почетка било крајње очигледно да ће готово свака гарнитура у Бањалуци, по дефиницији, немилице урнисати српске структуре у Сарајеву уколико долазе из конкурентског блока, и да ће их беспоштедно мрвити по опробаном механизму „патриоте – издајници“. Што је актуелна власт у РС, као што знамо, и чинила.

Коначно, када се стигне до конкретних људи и бројева, постаје јасно да приједлог да се формира српски блок у БиХ, у форми у којој је наговијештен, у суштини, не подразумијева никакве спектакуларне, велике замахе, већ минимална политичка помјерања и заокрете свега неколико особа.

„Нама треба тамо десет гласова, десет српских гласова из РС, јер кад имате 10 гласова, не може вам више нико наметнути ниједну одлуку. А шта значи десет српских гласова? То значи, када се гласа, да би закон прошао, мора да буде 22 гласа, у чему је и пет гласова из РС. То је такозвано прво читање. А можеш да тај закон ставиш или да га срушиш ако у другом читању које је обавезно имаш 10 гласова”, рекао је Милорад Додик.

Према досадашњим, прелиминарним подацима, СНСД ће у Представничком дому Парламента БиХ имати шест мандата, односно пет њихових и један компензациони, који ће припасти савезнику, Ненаду Стевандићу из Уједињене Српске. СДС ће имати три посланика – Мирка Шаровића, Обрена Петровића и Драгана Мектића. ПДП ће, највјероватније, бити заступљен са два представника, Браниславом Бореновићем и Миром Пекић. Од 14 мандата из РС, један припада Адилу Османовићу из СДА, тако да ће преостала мјеста добити Јаков Галић (СП) и Драгутин Родић (ДНС).

Дакле, да би се остварио Додиков наум о 10 руку у Парламенту БиХ које једнако гласају приликом свих крупних изазова, недостају му још четири посланика, пошто их већ има шест са листе СНСД-а, допуњене Стевандићем. Будући да су Петровић, а мало опрезније и Шаровић, већ потврдили да су расположени за споразум, те да нису на истом фону са Мектићем, који је унапријед поручио да ће га бити „тешко убиједити“ да је савез са Додиком исправна ствар, то је већ осам посланика. Учешће социјалисте Галића је неспорно, а ако не ескалирају тензије на релацији СНСД – ДНС унутар РС, ни Драгутин Родић неће „искакати“ из ове рачунице. Значи, само би са Мектићем – а за сада и са Бореновићем и Пекићевом, мада и из ПДП-а има разних порука „између редова“ – овакав аранжман било компликовано постићи. Мимо њих, Додикових фамозних „10 руку“ већ се назиру.

У таквим околностима, биће ирелевантно како ће се о читавој понуди изјаснити Главни одбор СДС-а, што је након посљедње сједнице Предсједништва ове странке најавио Вукота Говедарица. Тим слиједом, подједнако небитно за било кога ван СДС-а биће и то да ли ће досадашњи предсједник ове странке опстати на функцији или ће на партијској скупштини која, како је рекао, одлучује о томе, подијелити судбину расходованих претходника на челној позицији.

На тај начин, РС иде у сусрет помало парадоксалној ситуацији – прилично је извјесно да формалног протокола или споразума о сарадњи СНСД-а, попут оног из 2010, неће бити. Бар не у догледно вријеме, јер ће Говедарица одгађати вјероватни превратнички расплет на скупштини колико год је то могуће. Што Додику, без обзира на реторику, чак и одговара, јер би га потенцијални долазак на лидерску позицију у СДС-у личности из „компромисерског“ крила ове странке довео у не баш угодну позицију, да јавно објашњава зашто не жели Цицков „пакет“ и зашто сматра да варијанту са другим по реду „побратимством“ највећих странака власти и опозиције у РС не треба ширити ван зидова Парламента БиХ.

Опет, то што највјероватније неће бити папира са потписима актера, није препрека да Додиков „план 10“ заживи у скупштинској стварности у Сарајеву. Са већ предоченом математиком, која подразумијева да тандем Петровић – Шаровић координише потезе са осморицом посланика блока СНСД – СП – УС – ДНС. Слободном стријелцу Обрену то неће нарочито тешко пасти, а и Шаровићу, иако више држи до страначке дисциплине у СДС-у од градоначелника Добоја, неће бити први пут да „прагматизам“ стави изнад „крутих принципа“. Невјерне Томе могу да приупитају Николу Поплашена ко је својевремено довршио његов напрасно прекинути мандат предсједника РС, без обзира на претходне заклетве, одлучно „не“ и остале тричарије.

А ако некоме баш падне на памет да у читавом предстојећем раскораку између „де фацто“ и „де јуре“ стања потражи „длаку у јајету“, па напомене да „велике коалиције“ не иду баш у прилог њиховим учесницима, о чему, рецимо, свједочи и постепени, али континуирани пад рејтинга ЦДУ и СПД-а у Њемачкој, послије неколико заједничких влада, и за такве намћоре постоји одговор. Пашићевски. Да, управо оног знаменитог државника, Николе, који је, као премијер Србије, посланицима у парлементу у Београду, на њихове критике да се не понаша као његов тадашњи колега у Лондону, виспрено одговорио:

„Какви сте ви Енглези, такав сам и ја Гледстон“.

Један вијек касније, разним „ситничарима“ у Бањалуци или Сарајеву, ововремени најутицајнији политичар у РС увијек ће моћи да слично узврати, парафразирајући Николу Пашића:

„Колико сте ви Нијемци, толико сам и ја Ангела Меркел“.

(опција.нет)