Шарлатан са опасним намерама

(Пресс РС)

Ко каже да само медији имају "летњу шему", па у периоду врућина и годишњих одмора због мањка атрактивних догађаја предимензионирају безазлене поводе? И међу политичарима у БиХ постоји коњ за ту трку. Реч је о Жељку Комшићу, председавајућем Председништва ове земље. На неком другом простору због такве функције третирали би га као "шефа државе". Овде га на такав начин доживљавају само у бошњачком делу Федерације, док је за РС и већину Хрвата шарлатан са опасним намерама, које су у сталном нескладу са лимитираним дометима његове позиције.

Али, и уз дејтонска ограничења, тај кловн успева да хистеричном реториком често изазове буру. Увек користи исту методу - изабере бенигни разлог, у коме готово нико не препознаје потенцијал за свађу. Затим закотрља грудву беса и ужива док посматра како се "шака јада" његове деструкције претвара у лавину. Овог пута, то је учинио тако што је, заједно са Бакиром Изетбеговићем, зауставио рутинску процедуру која би омогућила да се ресурси Оружаних снага БиХ користе за потребе снимања новог филма Емира Кустурице, а потом је отишао корак даље.

Поручио је да би, у случају да РС крене путем самосталности, свако коме је стало до БиХ узео оружје. Наводни легалиста из Председништва БиХ, који сваких пар месеци потеже разне кривичне пријаве и захтеве за оцену уставности, мора да зна да нема правно утемељеног начина да оствари своје мизерне претње. У тај поход би могао да крене искључиво после откопавања залиха из некаквих земуница, уз обнављање паравојних структура попут некадашње "Патриотске лиге".

Уколико сматра да би тронационалне Оружане снаге БиХ у хипотетичкој "ванредној ситуацији" без поговора биле у функцији његових умоболних замисли, довољно је да се присети судбине ЈНА, да сазна шта би се десило са лакрдијом од "војске" на коју можда рачуна у будућности. Без обзира на успаљене реченице, тешко да "златни љиљан" намерава да у ратном "другом полувремену", које призива, поново буде у "тенама" и са калашњиковом у руци. Он би радије да, у том случају, из неког бункера паламуди о "хиљадугодишњој државности Босне".

Исте оне БиХ, чији су главни градови током тог имагинарног миленијума били у Истанбулу, Бечу и Београду, али никада у Сарајеву, пре 1992. Зато је Комшићева вербална дијареја тек кмечање губитника, јер су обе Југославије, Аустроугарска, чак и Турска, биле далеко озбиљније државе од данашње БиХ, па су давно завршиле у музеју. Зашто би са "вољеном домовином" несрећника из зграде Председништва БиХ било другачије, ма колико подизао ниво канализације, у којој РС и даље мора да плива?