"Нови приступ Босни", или хоће ли РС страдати због подршке Русији?

Све сам некако мислио да се "немогућа држава" може сачувати повратком на изворну верзију Дејтонског споразума, односно враћањем надлежности које су ентитетима, по "бонским овлашћењима", отели високи представници Вестендорп, Петрич и Ешдаун.

Али, међу оне три-четири надлежности које су по оригиналном тексту Анекса IV припадале заједничком Савету министара, на првом месту наведена је спољна политика. То није био проблем док је свет био под доминацијом једине суперсиле. Али, после кризе на Волстриту октобра 2008, униполаризам је заменио мултиполаризам. Америка више није што је била, Русија се подигла на ноге, Кина изашла на међународну сцену, Немачка преузела лидерство у ЕУ, а наше унутрашње несугласице, ентитетске у БиХ и националне у ФБиХ, обогаћене су и све чешћим спољнополитичким.

Занемарујући уставну одредбу да је спољна политика у надлежности Председништва БиХ, а да ресорно министарство у "влади" само предлаже, Златко Лагумџија је у неколико наврата, уместо заједничког, у свет послао бошњачки став, иако није био и српски и хрватски. Накнадне интервенције Бањалуке да је био и нелегалан и нелегитиман, јер га не деле сва три народа, нису пиле воду, па је и Додик почео да узвраћа. А пошто је Председништво трочлано и одлучује консензусом, биле су то обостране најаве да ће БиХ званично бити без става, односно суздржана, или по традицији Титове Југославије - несврстана. Не иде, међутим, ни тако...

Колико год изгледало необично, велики и моћни, или само моћни када се међусобно сукобе, јако држе до подршке и малих и нејаких. Додик је, рецимо, први подржао Израелце када су пре неколико година митраљирали посаду турског брода који је под заставом Црвеног крста превозио оружје за Палестинце. Заузврат, израелски министар спољних послова Либерман је у тешком тренутку за Српску изненада стигао у Бањалуку на "седмодневни одмор", и онда је некако све кренуло набоље. А сада се председник РС нашао у право време на правом месту да међу првим иностраним политичарима подржи Крим у праву на самоопредељење до отцепљења од Украјине и на припајање Русији.

Одушевљењу народа у Српској због "Путинове освете Косова" није било краја, иако су Руси добили стратешки драгоцени Крим са Севастопољем, а Срби само моралну сатисфакцију. Ликовању тек није било краја када је Обама омашио да је "шиптарски" референдум о сецесији, за разлику од кримског, обављен под окриљем УН. При неутралном ставу Београда, разапетог између европске будућности и актуелних руских енергетских инвестиција у Србији, Бањалука је Москви постала најближа словенско-православна адреса на западном Балкану. Могло би то да буде пресудно пред нову офанзиву ЕУ на БиХ, која, наводно, под фирмом "новог приступа Босни", обухвата уставну прекомпозицију два ентитета у "пет мултиетничких кантона" или нешто слично.

У Сарајеву се већ ређају представници ЕУ и њених чланица на министарском нивоу да би, поред европске Хрватске и одлучно проевропске Србије, са БиХ заокружили контролу над западним Балканом. Почеће од пресуде "Сејдић - Финци" да би, заправо, решили изборну неравноправност Хрвата у Федерацији, за шта су заслужни Загреб, Ватикан и Берлин. А пошто то води јачању "Херцег-Босне" и децентрализацији БиХ, Сарајеву ће, као компензацију, отворити перспективу уставне реинтеграције РС.

У мултиетничкој престоници БиХ, са 96 одсто муслиманског становништва, у току је политички хепенинг. Смењују се Анђелина Џоли са Хејгом, Пусићевом, Паковом, Куканом, Матроњијем, Пицулом и Курцом, па Лагумџија дежура на сарајевском аеродрому. А гости се после дочека више сусрећу са представницима опозиционих "невладиних организација" и "народних пленума" него са представницима демократски изабране власти, што је незамисливо у било којој европској земљи.

И заједно препоручују да због корупције у БиХ, која у земљама ЕУ из којих долазе однесе најмање 120 милијарди годишње, власт треба да преузму политичари који ће више радити у интересу народа. Дорис Пак је, јасно и гласно, изјавила да би "било добро да се социјални немири прошире и на Републику Српску", ваљда да би отклонила наше сумње "да нису били само спонтани и да је било планирано да се прелију на целу БиХ". А у бошњачким медијима се, после Додиковог повратка из Москве, воде расправе на тему "Шта је украјински сценарио за БиХ?", а после повратка из Београда о "српству на два колосека".

Опозиција у Српској побунила се што је председник РС подржао прикључење Крима Русији без консултације парламента у Бањалуци. Остало је нејасно да ли зато што им је тако одузео шансу да и сами подрже Русију или да би изнели супротан став. Да ли су, можда, хтели да кажу да су суздржани као власт у Србији, која је разапета између Брисела и Москве да би показали да су ближи власти у матици? Или да су несврстани као Председништво БиХ, да би Сарајеву показали да би били конструктивнији партнер?

Сва је прилика да ће Меркелова и немачка ЕУ наћи довољно економских разлога да среде односе са Русијом, независно од политичке лојалности према САД, и да ће тако премостити раскорак у којем се нашла власт у Србији. Али ће БиХ, рађањем мултиполарног света, све теже моћи да остварује чак и "јединствену спољну политику" - једну од оне само три-четири заједничке функције по изворном Дејтону. Зато је заиста време за "нови приступ БиХ". Али, стварно нови.