Oduzimanje prava na sećanje - zašto RS ne može i neće da se odrekne 9. januara

(Pres RS)

Zašto pravimo toliku gužvu oko osporavanja 9. januara da čak donosimo deklaraciju Skupštine RS? Sudska presuda na Izetbegovićevu apelaciju još nije ni donesena, a već prejudiciramo negativan ishod. Vređamo Ustavni sud BiH, koji je dejtonska tvorevina, a toliko nam je stalo da se Dejtonski sporazum poštuje. Provociramo v. p. Valentina Incka koji je zadužen da brani taj sporazum, a to uključuje i odbranu suda. Iritiramo diplomate vodećih zapadnih zemalja od kojih nam zavise evrointegracije u koje se svakodnevno zaklinjemo.

Pravimo politički problem od u suštini tehničkog pitanja: proslava rođendana Srpske može da se poveže i sa nekim drugim ne manje važnim istorijskim datumom, kao što su formiranje srpske skupštine ili plebiscit srpskog naroda. A pošto se oboje dogodilo 1991, Republika bi nam tako, kalendarski stekla čak godinu duži kontinuitet i tradiciju.

Zašto nam je ipak jako važno? Prvo, baš na taj dan je donesena odluka o formiranju RS, a najmanje ima razloga da tu istorijsku činjenicu falsifikujemo na intervenciju Bakira Izetbegovića, koji nas je, zajedno sa svojim babom, isterao iz Jugoslavije i naterao da pravimo Srpsku. Drugo, taj ustavni sud, iako zaista dejtonska tvorevina, postao je jedan od mehanizama preko kojeg nam Zapad zavrće ruku, menja zakone, uzima nadležnosti, pa evo, hoće i pamćenje.

Haški sud se zatvara, bonska ovlašćenja se već duže ne koriste, ali zato je tu domaća i nepristrasna sudska grana vlasti koja bezprizivno presuđuje. "Domaća" - sa trojicom inostranih sudija, koji se "nepristrastno", pri glasanju redovno pridružuju bošnjačkim sudijama. Treće, istorijski datumi, jubileji, godišnjice odnosno kolektivna sećanja na nacionalne pobede i stradanja imaju veliki simbolički značaj za svaki narod i nisu stvar pogodbe sa komšijama, angloameričkim ambasadorima, visokim predstavnikom i sudovima, ili pitanje političke korektnosti. Ali o svemu se može razgovarati...

Kao što proslava Dana Srpske, eto, vređa osećanja nesrba, tako analogno, nema sumnje, i proslava međunarodnog priznanja BiH jednako vređa osećanja Srba, pa bi trebalo da Bakir taj opšti problem asimetričnih nacionalnih emocija i zbrke oko praznika najpre reši unutar svoje kuće. Recimo, da sa entitetskim komšijama dogovori zajedničku proslavu dana potpisivanja Vašingtonskog sporazuma, kojim su se Hrvati odrekli Herceg-Bosne i sa Bošnjacima se tako srećno udružili u Federaciju, da već 20 godina biju bitku da iz nje izađu.

Zanimljivo je da nam Bakir sugeriše da Dan Republike slavimo na dan potpisivanja Dejtonskog sporazuma jer je Srpska tek tada i međunarodno priznata, iako on i njegovi sunarodnici taj sporazum neprestano proklinju kao veliku istorijsku nepravdu. Pošto Srbi taj datum ionako pozitivno obeležavaju, možda bi i moglo tako, ali pod uslovom da nam se u slavlju Dejtona pridruže i svi ostali Bošnjaci, ako ništa u znak podrške mudrom predlogu svoga lidera.

Naravno, to iz hiljadu razloga nije moguće ni na jednoj strani i zato tri naroda, kako koji, i žive što u entitetima, što u kantonima, što u BiH. A naši predstavnici iz Saveza za promene, pošto su časno glasali za deklaraciju, lahko će objasniti svojim bošnjačkim partnerima u zajedničkim organima, zašto 9. januar ne možemo pomerati.