По(р)ука Си Ђинпинга

(Прес, 15. 4. 2014)

Да ли је глобално одзвонило „универзалним вриједностима“, као што су демократија, људска права, заштита мањина? А ако јесте, ко је за то крив? Они који су их наводно кршили или они који су их наводно промовисали? И гдје смо ми у тој причи?

У бујици вијести које нас поводом кризе у Украјини посљедњих недјеља запљускују из Москве, Брисела, Вашингтона и Кијева остала је незапажена изузетно значајна изјава предсједника Кине приликом боравка у Европи. У једином јавном иступу на Европском колеџу у Брижу, Си Ђинпинг је рекао: „Експериментисали смо са уставном монархијом, парламентаризмом, вишестраначким и предсједничким системом, али се као успјешан показао само социјализам са кинеским обиљежјима. Због јединствених историјских и друштвених услова Кина не може да копира туђа искуства ...“

Била је то недвосмислена порука и Европи, али прије свега Америци, да Кинези немају намјеру да слиједе тзв. универзалне, а заправо западне вриједности, и да неће дозволити да им се споља намећу. Кина је послије гушења студентских немира на Тијенанмену дуго била у политичкој дефанзиви, бранећи се од западних критика због дефицита демократије, људских права и заштите мањина. Али, у новије вријеме, са спектакуларним економским растом базираним на тржишним реформама, и политички је самоувјерено изашла на међународну сцену.

Си Ђинпинг

У моменту када су ЕУ и САД притиснуте вишегодишњом рецесијом и подијељене руском контраофанзивом у Украјини, кинески лидер Си је темпирао поруку која нема само национално значење. Нису, наравно, спорне ни демократија, ни људска права, ни заштита мањина ни друге универзалне вриједности саме по себи, него начин на који их Запад злоупотребљава. Америка је најприје специфично западне, односно евро-америчке вриједности прогласила универзалним, а затим их преко контролисаних међународних организација (ММФ, СБ, ОЕБС, Г-8, ЕУ, НАТО, Хашки суд итд.) наметнула као глобално обавезујуће. И, напокон, од њих је направила идеолошко оружје пред којим стрепе мале земље и нејаки народи, који су јој се из економских или политичких интереса нашле на мети.  

Први знак опасности су негативни извјештаји Фридом хауса, ИЦГ-а, Амнести интернешнела и сл. међународних НВО које финансирају САД, о угрожености универзалних вриједности у нанишањеној земљи. Затим се таква земља маркира као дио „осовине зла“, као извор тероризма, узурпатор права мањина, легло криминала и корупције, а њени лидери изложе глобалној медијској сатанизацији. Послије тога слиједе економске санкције, политичка изолација и други притисци.

За наредну фазу предвиђене су „обојене револуције“ или војне интервенције. А у завршници – окупације западних савезника под заставом међународне заједнице ради ефикасне имплементације универзалних вриједности. И, на самом на крају, ту је Хашки трибунал за поражене лидере као доказ да је све било легално и легитимно.

Посебан цинизам такве методологије огледа се у двоструким стандардима. Демократске земље су оне које добију лиценцу овлашћених западних центара моћи у Вашингтону и Бриселу, а не оне у којима одлучује народ. Људска права поштују државе у којима се због крађе јавно одсијецају руке, трговци дрогом вјешају и прељубнице каменују на трговима, а секуларне државе су легло исламског фундаментализма и тероризма. У једним земљама мањине имају право на отцјепљење, а у другим је важнији суверенитет државе.  

Пошто је годинама упозоравала на кршења међународног права и спољнополитичку недосљедности једине суперсиле, Путинова Русија је почела да узвраћа мило за драго у Абхазији и Јужној Остетији, у Сирији и на Криму, а сада је  у дијеловима Украјине са руском и проруском већином у току руска пародија на „обојене револуције“. Током минуле двије деценије, операцијама у Ираку, Либији, Египту, Сирији, Украјини и сл., САД су од међународног промотора универзалних вриједности постале генератор њиховог глобалног компромитовања. Офуцане и деградиране од употребе и злоупотребе, синтагме „демократија и људска права“, „заштита мањина и национално самоопредјељење“, „државни суверенитет и међународни поредак“ изгубиле су сваки нормативни смисао, политички садржај и морални набој. Нико их више не схвата озбиљно и код сваког изазивају само ироничан подсмијех.

Србија, Српска и Срби су се, нажалост, нашли на почетку приче. Српски положаји у Босни били су мета прве офанзивне акције одбрамбеног савеза западних земаља изван граница НАТО-а у име заштите угрожених муслимана, а Србија је бомбардована као диктатура у име демократије и људских права. Србији је отето Косово у име шиптарског права на самоопредјељење, а Српској је исто право одузето у име неповредивости државног суверенитета Босне.

Обновљена Русија је зауставила једину суперсилу у намјери да успостави глобалну империју, а Кина ће је, као у догледно вријеме највећа не само економска свјетска сила, подстаћи да напусти илузије о „америчкој изузетности“, о „планетарној доминацији“, о „улози свјетског полицајца“, о „дотученом бијелом медвједу“, о „вазалном статусу Европе“ и о „америчком 21. вијеку“  и тако јој помоћи да врати повјерење старих савезника. Истовремено, Си Ђинпингова изјава представља охрабрење малим земљама и народима које не дијеле „западне вриједности“ или хоће да их прихвате само селективно и прилагоде својим условима и потребама.

Налазимо се у времену успостављања новог односа снага на међународној сцени и зато се не треба залетати ни у какве наднационалне компромисе, него издржати при својим националним интересима и држати се провјерених пријатеља. Не би ваљало да нам се поново деси, као у Српској, да нам накнадно кажу да је наш парламент „добровољно изгласао“ Ешдауново одузимање ентитетских надлежности. Или, као у Србији, да нам Ештонова каже да смо „добровољно прихватили преговоре о нормализацији односа са Тачијем“. Можда тако и демократија, индивидуална и групна права, суверенитет држава и самоопредељење народа обнове изворно значење и поново постану аутентичне универзалне вриједности.