(Пред)изборна слагалица - "за" или "против" Додика

(Пресс РС)

Када сам ономад питао колегиницу која је лично "сита политике и разочарана у све политичаре", а породично блиска опозицији, зашто каже да би ипак једино гласала за Додика, одговорила ми је: "Зато што видим да Додика мрзе сви који не воле Републику Српску. Ако не ваља овима у Сарајеву, онима у Бриселу и Вашингтону, који хоће да укину ентитете, онда мора да је, урпкос свим примедбама опозиције, за нас најбољи". А када сам је питао за кога ће гласати за српског члана Председништва БиХ и за коју страначку листу за републичку скупштину, рече да о томе није размишљала.

Био је то типичан одговор великог броја бирача, који изборе своде на алтернативу "за" или "против" Додика. Кандидати, било власти, било опозиције, за остале значајне функције у Бањалуци и Сарајеву као да им се не чине важни. А тако је и у ужем и ширем окружењу. Сарајевске медије више брине да ли ће Миле Додик остати и наредне четири године председник РС него како ће проћи Бакир Изетбеговић, Суљагић, Радончић, Церић и остали кандидати у Федерацији. Чак се и писац Абдулах Сидран, преко Дневног аваза, од 23. 9. укључио у изборе у Српској: "Изгубиће, ако бог да, Додик од Огњена Тадића, коме желимо све најбоље!"

Неки медији у Србији су се месецима трудили да докажу анимозитет Вучића према Додику као аргумент да власт у матици не подржава власт преко Дрине. Додикова "реторика" толико је сметала Американцима да је амбасадор у Сарајеву прекинуо комуникацију са председником РС. Према Волфгангу Петричу, евроамерички експерти за Балкан у Додику виде "малог Путина", а знамо да оног "великог", после сукоба у Украјини, пореде са Хитлером. После честих, дугих и срдачних сусрета са председником Русије, вероватно су закључили да, док је Додик председник РС, и Путин Русије, нема ништа од најављене ревизије Дејтонског споразума и унитарне БиХ.

Да ли се, ипак, избори могу свести на "за" и "против" Додика? Без обзира на његову одлучност и енергију, харизму и ефикасност, и формална и стварна структура власти у Српској исувише је разуђена да би све зависило од избора председника републике. Напротив, ова уставно највиша функција сама по себи је ефективно најслабија у односу на остале гране власти и подразумева углавном репрезентативно-церемонијалне активности. Реално, јача од ње је функција српског члана Председништва БиХ, јер се у заједничком руководству земље води спољна политика. А у национално-ентитетски несложној БиХ, која је у центру притисака и контрапритисака САД, ЕУ, Немачке, Турске и Русије, право вета којим располаже представник Српске има често изузетан значај за њен опстанак. Наравно, реално је још много јача функција премијера РС, као извршне власти, која се добија већином посланика у парламенту.

То што лидер РС наступа са позиције председника републике оставља погрешан утисак да је у тој функцији концентрисана политичка моћ у Српској. Реално, његов највећи утицај на политички живот у РС почива на чињеници што је он и шеф СНСД-а, који, са коалиционим партијама, има већину посланика у Скупштини, па самим тим и владу и премијера. А и члан Председништва БиХ Небојша Радмановић је из истих партијских редова. Другим речима, без ослонца на кадровима партије коју води и на овим двема кључним функцијама, Додиков утицај свео би се само на лични ауторитет несумњиво доминантне политичке фигуре у РС и БиХ. Без већине у Скупштини, премијера и владе, те члана Председништва БиХ, био би на неки начин председник без власти. Као и обрнуто, све те полуге власти, без јаког лидера заједничке странке, као председника републике, остају лишене неопходне координације и оријентације, те делују као играчи без капитена и тимске игре.

Готово сва домаћа и инострана истраживања показују да Додик, Жељка Цвијановић и СНСД, са ДНС-ом и СП-ом, имају већу или мању предност над кандидатима и листама Савеза за промене, али не толику да резултат не би могао бити тесан. Односно да не би могло да се деси да СНСД, са коалиционим партнерима, као победник добије само релативну, а не и натполовичну већину у парламенту. А онда би, као језичак на ваги, пресудну улогу заиграле мање странке са свега неколико посланика, које нису обухваћене ниједном од две супротстављене коалиције.

То се практично односи на, у Српској удружене, бошњачке странке, које су због јединственог и екстремног анимозитета према Додику, па индиректно и Жељки Цвијановић и СНСД-у у целини, спремне да своје посланике од свег срца понуде Савезу за промене. Дакле, и као другопласиране на изборима, странке опозиције би, уз помоћ бошњачких посланика, могле да формирају скупштинску већину. Тако би, после 12. октобра, посланици СДА и других муслиманских странака поделили законодавну и извршну власт са представницима Савеза за промене. А Бакир Изетбеговић, Мустафа Церић, Емир Суљагић, Сефер Халиловић и други бошњачки лидери управљали би Српском даљинским из Сарајева.

У САД и ЕУ би били одушевљени овом до сада невиђеном постизборном коалицијом у РС, која би отворила врата процесу реинтеграције БиХ. Све оно што им десет година није успело претњама, уценама и притисцима на Српску било би остварено мирно, изнутра, спремношћу политичара да зарад обезбеђења већине и преузимања власти након избора уђу у савез са бошњачким странкама мимо воље својих бирача и погубне по статус републике. Нажалост, после прљаве предизборне кампање, тешко би било и замислити да би, уместо тога, представници странака окупљених око СНСД-а и СДС-а после избора могли да формирају тзв. велику коалицију.

Напротив, расути на функцијама председника, премијера, у Скупштини РС и Председништву БиХ, деловали би као "рогови у врећи". Био би то прави елдорадо за манипулације из Сарајева, Брисела и Вашингтона јер им не би требало да заваде да би завладали. Зато сам својој колегиници са почетка овог текста препоручио да, ако крене на биралиште, претходно размисли о целини изборне слагалице.