Припрема ли се Запад за интервенцију у БиХ?

Пресс, 19. 08. 2014.

Да ли смо ми овдје опсједнути “теоријама завјере” или нам споља често сервирају “самоиспуњавајуће прогнозе”? Покушаје домаћих аналитичара да проникну у скривене игре међународних протектора око будућности БиХ, евроамерички високи и средњи представници и ниски домаћи трабанти обично дисквалификују као измишљотине илити “теорије завјере”. А прогнозе западних дипломата и новинара о БиХ које се косе са реалном ситуацијом на терену, а протекторат и домаћи кооперанти јавно и потајно раде на њиховој реализацији, домаћи аналитичари често препознају као “самоиспуњавајуће прогнозе”.

Ономад је на чуђење пролазника кроз Сарајево протутњала елитна јединица специјалаца британске армије под пуном опремом, а на полигону на Мањачи поред Бањалуке осванула нешто већа формација америчке војске. Нико од недобровољних домаћина у оба ентитета није знао да објасни одакле, како и зашто су нам стигли наоружани инострани војници, јер су за војна питања надлежне заједничке институције. А испоставило се да су незвани гости, под оружјем, и војном ресору у савјету министара и команди јединствене АБиХ, своју посјету лаконски објаснили као интерну ствар техничког допуњавања већ постојећег контигента међународних снага у БиХ.

И онда су, наравно, кренула нагађања. Зашто о доласку страних трупа нису били претходно обавјештени у РС, ФБиХ, БиХ? Да ли се у БиХ припрема пуч и војна диктатура? Или оружана сила треба да осигура ауторитет високог представника и реактивирање бонских овлашћења? Које су то домаће снаге, странке и лидери у Федерацији и Српској које треба да подрже удар? И, шта је циљ операције: стари – централизација и унитаризација (САД) или нови – федерализација са прекомпозицијом оба ентитета (МКГ)?

Наравно, може се поставити питање нису ли све наведене претпоставке управо својеврсне “теорије завјере”. Ето, на основу једне рутинске промјене у саставу међународних снага, које су у БиХ иначе стационирана већ више од двадесет година зарад очувања мира, конструишу се и слуте велике локалне и глобалне претумбације. Званично објашњење СФОР-а, или како ли се то већ зове, могло би се напросто прихватити и такво какво је, колико садржаја толико и значења. Међутим, у ширем објашњењу има и додатак који изазива основане сумње: амерички и британски специјалци, наводно, треба да обуче “беиха” војску за реаговање на немире приликом јесењих избора.

Прије свега, ко и на основу чега предвиђа јавне нереде поводом предстојећих избора? Избори су се примакли на два мјесеца, канидатске листе су регуларно пријављене и обзнањене, предизборна кампања је неформално већ започела у нормалној атмосфери и нема баш никаквих индикација које би наговјештавале неке спонтане немире. Истина, у Федерацији је пријављен велики број по шансама изједначених кандидата за Бошњаке кључно мјесто у Предсједништву БиХ, а у РС, према јулској сондажи НДИ, предност владајуће коалиције не гарантује убједљиву надполовичну већину. Али, док такав тренутни пресјек стања најављује оштру полититчку борбу међу страначким елитама, и власт и народ су више заокупљени отклањањем посљедица другог таласа поплава и дистрибуцијом ваучера, него октобарским изборима.

Многи од анкетираних чак још и не знају ни да ли ће изаћи на изборе, а камоли за кога ће гласати. Откуда онда одједном толика међународна брига за превенцију потенцијалних немира у БиХ? Поготово што знамо да су се исте међународне адресе одушевљавале мартовским социјалним протестима, са разбијањем и паљењем јавних објеката по бошњачким мјестима, и искрено жалиле што се нису проширили и на Српску.

Затим, већ у првим коментарима на долазак англоамеричких војника примјећено је да је обезбјеђење јавног реда и мира посао полиције, а не војске. Али и то да је јавна безбиједност подјељена између ентитета док је војска централизована. С обзиром на то да је систематско “међународно” отимање ентитетских надлежности запело 2006. године управо код обједињавања полиције, логично је претпоставити да се сада, иза овог тренирања војске за унутрашњу употребу, крије намјера да се полиција маргинализује у претпостављеној ванредној ситуацији.

 “Дух умјесто слово Дејтона”, “говор европске БиХ једним гласом”, “неупходне уставне реформе”, “функционалнија БиХ”  и други плеоназми за круњење ентитета и централизовање државе већ десетак година нису имали никакву шансу да прођу редовну легалну процедуру у РС, нити да добију руску сагласност у међународном Вијећу за имплементацију мира. Зато би, можда, нека већа гужва коју би у октобру испровоцирале поражене странке у РС (“Покрадени избори!”), могла да послужи као алиби за проглашавање ванредног стања. Ентитетске полиције би биле стављене под команду јединствене војске, а ова препотчињена команди НАТО и високом представнику као највишој цивилној власти. Тако би, ријечима Хилари Клинтон, “недовршени послови у Босни” могли да се приведу крају.   

Истина, врховни командант АБиХ је трочлано Предсједништво БиХ, али ем се они ни у чему не слажу, ем би кратки интеррегнум непосредно након избора, када је једнима мандат истекао, а други још нису положили заклетву, у атмосфери уличних немира био жива згода да ствар привремено преузме неко са стране. Истина је, такође, да је АБиХ таман толико јединствена колико и цивилна БиХ, али ако би, рецимо, “бошњачка компонента” била упућена да силом уредује у Српској, као и обратно, лако би се постигла завидна ефикасност.  

Наравно, речено, баш све, личи на “теорију завјере”. Али, као што су за нас задужени странци мјесецима уочи рушилачких мартовских протеста у Сарајеву, Зеници, Тузли итд. хушкали против “неспособне и корумпиране власти” и позивали народ да је смијени, сада нам уочи избора отворено сугеришу да би било добро да се власт у октобру промијени. И при томе се и не либе да рјечју и дјелом покажу које странке и политичари би им били по мјери, а који не, као што и ми знамо зашто им једни требају, а други сметају. Због свега тога ипак не треба искључити да су инострани војници на Мањачи дио “самоиспуњавајуће прогнозе”.